Srbija i Kosovo

II DEO

Ruski uticaj

Krivica za neuspeh, naizgled beskrajnih, pregovora, o konačnom statusu Kosova, svaljena je na leđa Beograda i Prištine kao nesposobnih da postignu sporazum. To je, naravno, besmislica. Beograd ne bi bio ni u kakvoj poziciji da pregovara da nema Rusije, kao što ni vladajuća klasa Kosova ne bi ostala živa pored srpske vojske da Sjedinjene Države i njeni saveznici nemaju svoje trupe na terenu. Razvučeni pregovori su samo pozornica iza koje bi velike sile imale dovoljno vremena da stvar reše među sobom. Od jedanaestog septembra je postalo krajnje teško imperijalistima da se ponašaju kao jedinstvena „međunarodna zajednica“. Sjedinjene Države insistiraju na nezavistnosti po svaku cenu. EU sledi američku liniju jer bi želela da iskoristi nezavisno Kosovo kao izgovor za preuzimanje inicijative u svojoj zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Međutim, ima unutrašnja neslaganja od strane Španije, Rumunije i Slovačke, koje sve tri imaju teritorije naseljene pretežno nacionalnim manjinama, dok Grčka ima svoje posebne interese u regiji. Rusija se, sa druge strane, oštro protivi nezavisnosti Kosova.

Pre samo nekoliko meseci, i zapadni i srbijanski mediji su bili ubeđeni da je Putinov stav samo još jedan pokušaj cenkanja i da će se u određenom trenutku postići sporazum.To nije slučaj sada. Rusi su očito prerasli politiku cenkanja koja je bila modus operandi Jeljcina devedesetih.

Moskva je u mnogome u sličnoj situaciji kao Beograd. Od pada gvozdene zavese, uprkos integraciji Rusije u međunarodnu zajednicu, SAD su nastavile svoju hladnoratovsku politiku militarističke ekspanzije i okruživanja Rusije. Širenje NATO na istok je nešto što Rusija ne može dalje da toleriše. Ulazak Gruzije i Ukrajine i postavljanje odbrambenog raketnog sistema u Istočnoj Evropi bi bili korak predaleko, što se Moskve tiče. Rusija mora da progovori sada ili da zauvek ućuti.

Dalje, Moskva je već pokazala da problem Kosova shvata veoma ozbiljno. Neki će se setiti incidenta sa zauzimanjem prištinskog aerodroma u leto devedeset devete. Paralelno mirovnom sporazumu sa NATO iz devedeset devete, Milošević se iza zatvorenih vrata dogovorio sa Rusima. Ruske trupe su uletele na prištinski aerodrom i sprečile ulazak NATO komandanta Majkla Džeksona. To je bio ozbiljan incident, sa sve razmenom vatre između ruskih i NATO trupa. Moskva je zahtevala vlastiti kontrolni sektor na Kosovu. Jeljcin je na kraju popustio i složio se da stavi ruske vojnike pod kontrolu NATO, što je naljutilo i Miloševića i tvrdu struju u Moskvi.

Cela oblast južnog Balkana je dospela u centar geopolitičke pažnje uoči rastućeg značaja pitanja snabdevanja naftom i gasom. Povratak Rusije na međunarodnu političku scenu se zasniva na njenoj energetskoj politici i sada je interes preduprediti izgradnju gasovoda „Nabuko“ od strane EU i SAD. Ovaj ambiciozni zajednički poduhvat holandskog Šela, Behtela i Dženeral Elektrika bi zaobišao Rusiju i omogućio alternativno snabdevanje tržišta EU sa Srednjeg Istoka i Kaspijskog Jezera preko Turske i Južne Evrope, vodeći tok isključivo preko teritorija članica NATO. Nezavisno Kosovo i gigantsku američku vojnu bazu Bond Stil, na njegovoj teritoriji, mnogi vide kao deo ovog plana.

Rusija je odgovorila planom za gasovod „Južni tok“, koji bi zaobišao Ukrajinu i Belorusiju i dospeo do Mađarske idući ispod Crnog Mora, izranjajući u Bugarskoj i vodeći preko Srbije i Hrvatske. Do sada je ruski „Lukoil“ uložio preko 1,5 milijardi evra u Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Na nedavno održanom Energetskom samitu za Jugoistočnu Evropu, u Zagrebu, prošlog leta, Putin je bio veoma otvoren u vezi sa namerama da otkupi Srbijansku i Hrvatsku državnu naftnu industriju.

Još prošlog maja,i pro-zapadni mediji u Srbiji i Demokratska stranka su podigli mnogo prašine oko izjave vođe Srpske radikalne stranke, Tomislava Nikolića, kojom je odgovorio na optužbe da radikali pokušavaju da Srbiju pretvore u rusku guberniju. Nikolić je izjavio da bi pre hteo da Srbija bude ruska gubernija nego evropska kolonija. Ovo je protumačeno kao napad na suverenitet zemlje od strane mračnih sila prošlosti koje pokušavaju da zaustave Srbijin proces modernizacije. Nekoliko meseci kasnije, vođa Demokratske stranke i predsednik Srbije, Boris Tadić, je o problemu otcepljenja Kosova češkoj štampi izjavio sledeće:

„U slučaju da zemlje Evropske Unije podrže nezavisnost Kosova, imaćemo veliki problem sa evropskim integracijama. Krajnja posledica bi bila Srbija kao izolovana zemlja ili scenario po kojem ćemo imati bolje odnose sa drugim zemljama sveta.“

Član pregovaračkog tima Srbije, Leon Kojen, svojevremeno je izjavio kako, dokle god Zapad smatra da su evroatlantske integracije sa Srbijom gotova stvar, nezavisnost Kosova će biti smatrana optimalnim rešenjem. Ministarstvo inostranih poslova Srbije je pretilo da prekine diplomatske odnose sa bilo kojom zemljom koja prizna nezavisnost te pokrajine. Susreti srbijanskih zvaničnika sa predstavnicima ruske kompanije „Gazprom“ su jasan pokazatelj da se dosadašnji kurs može lako promeniti i da bi posledji, najsočniji delovi privatizacije mogli biti ponuđeni Rusiji. Koliko daleko će Beograd odvesti sadašnji flert sa Moskvom, ostaje da se vidi.

EU očito uzima ove signale za ozbiljno. Obećala je čak i milijardu evra bespovratne pomoći pred pristup Srbiji u sledećih pet godina, kao i naizgled ubrzano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji bi otvorio mogućnosti za dalja finansiranja od strane EU. Srpska vladajuća klasa je podeljena po tom pitanju. Jedan deo je vrlo otvoren prema Rusiji a drugi je za grubo cenkanje po pitanju Kosova; zajedno pokušavaju da opet igraju geopolitički poker u najgoroj miloševićesvkoj tradiciji. Ovaj pristup već pokazuje rezultate; samo što je problem sa kockanjem to da kada igrate na blef, u jednom ćete trenutku morati da stavite na sto sve što imate. Pitajte samo članove Miloševićeve vlade.

„Nezavisno Kosovo“

Potaje jasno da će Kosovo u skoroj budućnosti igrati ulogu Kipra u regiji. Pregovori su u ćorskokaku, sa imperijalističkim silama nesposobnim da postignu sporazum i Beogradom spremnim da po svaku cenu tvrdi da polaže prava na tu teritoriju. Nezavisnost će verovatno biti proglašena u Prištini, čemu će uslediti i priznavanje od strane SAD i većine EU zemanja, ali bez rezolucije Saveta bezbednosti i sa stalnim protivljenjem Moskve i njenih saveznika. Nezavisno Kosovo će bit stalni izvor nestabilnosti u regiji i žrtveno jagnje kad god je potrebno potpirivati nacionalistički sentiment u Srbiji.

Razjasnimo šta mislimo kada koristimo izraz „nezavisno Kosovo“. Potpuno suverena i nezavisna teritorija nije ni u čijem planu, čak ni onom vladajuće klike u Prištini. Ono što je „Ahtisarijev plan“ nudio jeste „nadgledana nezavisnost“ sa stranom kontrolom otelovljenom u ličnosti Međunarodnog civilnog predstavnika, koji bi takođe bio i specijalni predstavnik EU, sa političkim moćima sličnima onim Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. U stvarnosti, to je status protektorata sa ograničenim političkim suverenitetom i prisustvom stanih trupa na teritoriji. Pred nama je mogućnost još jedne imperijalističke satelit-države – bivša jugoslovenska pokrajina, na čijem tlu je postavljena američka vojna baza od oko trista šezdeset hiljada kvadratnih metara.

Štaviše, „nezavisno“ Kosovo neće uspeti da izbegne zagrljaj Srbije. U pokušaju da pridobije Beograd, „Ahtisarijev plan“ predviđa punu decentralizaciju Kosova, nudeći Srbiji uticaj na mala vrata preko srpske manjine na severu zemlje gde Priština nema stvarnu kontrolu. Sve i da to nije slučaj, siromašno Kosovo bi i dalje bilo zavisno od ekonomske moći Beograda. Okruženo sedam puta većim susedom kao glavnim putem za infrastrukturnu komunikaciju sa zapadom, Kosovo je laka meta. Nekih 70% robe dolazi iz Srbije, a od nje Kosovo zavisi i što se snabdevanja strujom tiče. Beograd već daje jasno do znanja da će uvesti ekonomske sankcije i zagorčati život pokrajini ukoliko se usudi da proglasi nezavisnost.

Kao da život tamošnjem stanovništvu nije dovoljno težak. Približno 37% ljudi živi u siromaštvu sa 15% koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu. Nezaposlenost se kreće između 40 i 50%. GDP je najniži u Evropi, sa hiljadu dvesta evra po glavi stanovnika. Budžet se u velikoj meri oslanja na međunarodnu pomoć (34%) i novac koji donose gastarbajteri (20%). Spoljni trgovinski deficit je poražavajuće velik, sa sedamdeset osam miliona evra izvoza naspram 1,3 milijarde uvoza u 2006. godini. Nestanci struje su normalna pojava u Prištini. Industrijska proizvodnja nije obnovljena i narod nije mnogo profitirao od preko tri milijarde evra koje su slate Kosovu kao strana pomoć još od 1999.godine. Naširoko se čuju optužbe za korupciju od strane kosovskih medija protiv misije UN i stranih preduzetnika koji posluju u pokrajini. U isto vreme, lokalna elita je arhetip mafijaške vladajuće klase koju je rat u Jugoslaviji proizveo. Najsiromašniji stranački lider je na izborima prijavio sredstva u vrednosti od dvesta pedeset hiljada evra; bogatstvo najimućnijeg kandidata je iznosilo četiristo dvadeset miliona evra.

Nije ni čudo što je više od pola građana na prošlim izborima odlučila da ne izađe na birališta. Odaziv je pao sa oko 80% na prvim izborima na 43% na poslednjim. Svi kandidati su imali isti program baziran na nezavisnosti od Srbije, a vođa od CIA-e finansirane Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim „Zmija“ Tači je sakupio većinu glasova. Ovi licemeri vode kampanju nacionalističke groznice protiv Beograda, dok istovremeno svesno guraju Kosovo u položaj kolinije imperijalizma.

Kosovari postaju svesni zamke u koju ih ovi političari vode. Nezavisnost pod kapitalističkim uslovima ne nudi nikakve konkretne izglede za povećanje životnog standarda ove nerazvijene teritorije niti nudi istinski kraj uticaju srpske buržoazije. Za ovo polovično rešenje su prisiljeni da plate cenu postajanja imperijalističkom marionetom zavisnom od dobre volje i unutrašnjih dogovora velikih sila.

Socijalna situacija Kosova je nepodnošljiva dok programi političkih partija ne odgovaraju potrebama masa. Naširoko rasprostranjeno nezadovoljstvo je u prvi plan gurnulo aktivističku organizaciju zvanu „Samoopredeljenje“ („Vetedendosje!“). Vođen od strane bivšeg studentskog vođe Albina Kurtija, ovaj pokret zahteva bezuslovnu nezavisnost i odbijanje pregovora sa Srbijom sa jedne strane, a zadržava jaku antiimperijalističku retoriku sa druge, takođe pomešanu sa određenim antikorupcijskim i socijalnim zahtevima. Prava priroda strane uprave razotkrivena je u februaru, kada su snage UN ubile dva demonstranta na protestu koji je ogranizovao Kurti, koga su nedugo potom uhapsili. U govoru na svom saslušanju, Kurti je tačno istakao da će Ahtisarijev plan dovesti samo do obnove sukoba i novih zločina na Kosovu. Nažalost, ono što Kurti ne shvata, jeste da nezavisno Kosovo na kapitalističkom Balkanu ostaje pust san- sa ili bez prisustva međunarodnih trupa.

Poziv na „samoopredeljenje“

Pozivi na samoopredeljenje u slučaju Kosova se moraju staviti u sadašnji istorijski kontekst. Samoopredeljenje nije apstraktan zahtev van vremena i prostora, već se mora razmatrati prema tome koliko doprinosi unapređenju klasne borbe. Razbijanje Titove Jugoslavije inherentno je povezano sa ponovnim uvođenjem kapitalističkih društvenih odnosa u regiji kao i jačanjem prokapitalističkih snaga u svakoj od republika. Kao što primer Srbije prikazuje, ono je osakatilo radničku klasu koja do dan danas nije u stanju da se oporavi od ovog istorijskog poraza. Nema razloga da se slučaj Kosova pokaže drugačijim. Prepušteno samo sebi, izolovano sa svih strana, sa razorenom privredom i imperijalističkom čizmom na svom tlu, izgledi za razvijanje uspešnog socijalnog pokreta su mršavi. Proglašenje nezavisnosti bi napravilo vladajućoj klasi manevarski prostor za dalju privatizaciju i pljačku i jačanje pozicije imperijalizma u regiji.

Marksisti u Srbiji moraju prvo i pre svega podići glas protiv domaće buržoazije koja južnu pokrajinu vidi kao plen. Međutim, imamo i obavezu da ne potpomažemo gajenju iluzija, koje šire imperijalizam i njegovi lakeji u Prištini, da će nezavisno Kosovo doneti slobodu albanskim masama. Koji god marksista na prvo mesto postavlja pravo Kosova na samoopredeljenje u trenutku kada same mase konačno počinju da shvataju da domaća vladajuća klasa nije u stanju da ispuni ovo obećanje, najblaže rečeno promašuje suštinu.

Nezavisnost Kosova ne samo da neće uspeti da reši albansko nacionalno pitanje, već dodatno komplikuje pitanje nacionalnih sukoba na Balkanu uopšte. Da li marksisti treba da brane i pravo na samoopredeljenje kosovskih Srba jutro nakon priznavanja nezavisnog Kosova? Šta raditi sa Republikom Srpskom i Bosnom? Pregovori o statusu Kosova su izazvali najveću krizu u Bosni i Hercegovini od kraja rata 1995. Vođstvo bosanskih Srba takođe svira u rog „prava na samoopredeljenje“ kad god osećaju da im je autonomija podrivena centralizacijskim tendencijama koje u zemlji sprovodi EU. Potencijalno ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, na kojem bi Beograd insistirao kao minimalnoj nadoknadi za Kosovo, bi ponovo uvukao i Hrvatsku u vrtlog i postavio Bošnjake ponovo između dve vatre. Nezavisno Kosovo dovodi u pitanje i položaj albanskog stanovništva u Makedoniji. Tu je, potom, i albanska manjina u Preševskoj dolini, gde se već desio oružani ustanak 2001. godine kao odjek kosovskog rata i krize u Makedoniji. Spisak se nastavlja...

Suočavamo se sa situacijom koja nije nova. Kao što smo već primetili, regija se u mnogome vratila u 1913. godinu. Na sreću, Balkan ima dugu socijalističku tradiciju na koju se možemo osloniti. Imamo tu prednost da vidimo kako su se socijalisti postavili prema rešavanju ovih istih problema pre sto godina. Rezolucija predložena na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji, održanoj u Beogradu u januaru 1910. godine je rekla sledeće:

„Pod nametnutim pokroviteljstvom i pretežnim uticajem evropske diplomatije, instrumenta širenja evropskog kapitalizma, stvoreni su takvi teritorijalni i nacionalni odnosi, u istorijskoj prošlosti Jugoistočne Evrope, a pogotovo Balkanskog Poluostrva, koji ometaju moderan ekonomski i kulturni razvoj naroda i najoštrije se protive njihovim interesima i njihovim potrebama. Iz ove protivrečnosti proizilaze sve ostale krize, nemiri i događaji koji služe kao izgovori evropske diplomatije i njenih monarhističko-reakcionarnih agenata na Balkanu, da bi se održala politika uplitanja, starateljstva, osvajanja i reakcije... Sve progresivne snage nacije moraju težiti da se oslobode partikularizma i izdvojenosti...granica koje često ili dele narode istog jezika, iste nacionalnosti i kulture ili regije koje su ekonomski i politički međuzavisne... Priznavajući potrebu i legitimitet težnji nacija Jugoistočne Evrope, Prva balkanska socijaldemokratska konferencija zauzima stav da ove mogu biti ispunjene samo spajanjem njihovih ekonomskih snaga u jednu celinu, ukidanjem veštački ucrtanih granica i omogućavanjem njihovog zajedničkog života u punom reciprocitetu i zajedničkoj odbrani protiv zajedničkih pretnji.“

Ova platforma je kasnije iskristalizovana u ideju Balkanske Socijalističke Federacije kao jedinog mogućeg odgovora na etničku raznorodnost i ekonomsku zaostalost regije. Danas je ovo geslo primenljivije nego ikada pre. Onima koji tvrde da je to previše apstraktno ili idealističko, možemo samo ukazati na iskustva prethodnih petnaest godina, do kog je dovelo insistiranje na samoopredeljenju na kapitalističkim osnovama. Najveći idealista je onaj koji veruje da će se nacionalno pitanje na Balkanu moći rešiti sledeći i dalje taj put. Realnost i konkretnost naše alternative zavisi primarno od jednog faktora – to je povratak regionalnih redničkih klasa u politički ring. Posmatrajući situaciju na terenu u Srbiji i na Kosovu, postaje jasno da bi svaki pokušaj srpske radničke klase da popuni politički vakuum u zemlji, gradnjom nezavisne političke organizacije sa internacionalističkim pristupom Kosovu, našao na odjek i u pokrajini. U situaciji izolacije i beznađa, ovakav gest pružene ruke bi se prihvatio svim srcem. Isto važi i za sve bivše jugoslovenske republike.

Nedavna dešavanja u Sloveniji nam pokauzuju put napred. Regionalni mediji, koji inače munjevito objavljuju vesti o svakom minornom incidentu iz susedstva koji bi mogao doprineti šovinističkom potpaljivanju, su odlučili da ih ignorišu. U manifestaciji snage radničke klase, sedamdeset hiljada sindikalista i studenata su se slili na ulice Ljubljane, među njima i radnici i omladina iz bivših republika, svi okupljeni pod jednom bojom zarad socijalnih zahteva. Kada budemo videli slične prizore na ulicama Beograda, Skoplja, Prištine, Zagreba ili Sarajeva, sa osmehom ćemo gledati na sadašnje poteškoće jer ćemo znati da je klasna borba na Balkanu ponovo na dnevnom redu. Sigurni smo da od tada pa nadalje neće gubiti vreme budući da ima mnogo dugova da naplati.