Organizatori su predviđali najveće demonstracije koje je zemlja ikada videla za četvrtak, 21. februar 2008. Vlada se nadala da će kosovski poklič mobilisati više ljudi nego događaji tokom razbijanja Jugoslavije ranih devedesetih ili svrgavanje Miloševića 2000. godine i da će izvući milion ljudi. Skromniji broj od oko sto pedeset hiljada se sjatio na ulice Beograda. Ipak, vladajuća klasa je uspešno orkestrirala veštački izliv uništiteljskog nacionalizma koji je rezultirao situacijom nulte bezbednosti u centru Beograda, sa ekstremno desno orijentisanim lumpen elemntima koji demoliraju i pljačkaju tokom onoga što se činilo kao fašistički karneval bezumne agresivnosti.
Počelo je okupljanjima manjih grupa pretežno mladih ljudi u centru grada, koji su mahali srpskim i četničkim zastavama i pevali nacionalističke pesme. Vremenom su im se pridružili i pridošlice iz ostalih gradova Srbije. Škole u Srbiji su bile zatvorene po naređenju ministarstva obrazovanja, radna mesta su dobila slobodno popodne i prevoz je bio besplatan. Napetost je već bila prisutna pošto su mnogi učesnici mitinga bili opijeni pre nego što je miting uopšte počeo. Čitava masa se činila kao da će svakoga trenutka da eksplodira, što se na kraju i desilo.
Održani govori su bili bolno konzervativni, pozivajući se na mit o kosovskom boju, predstavljajući srednjevekovnu feudalnu bitku, koja se desila 1389. godine kao borbu za nacionalnu slobodu tada nepostojeće srpske nacije. Još jedna stvar na koju se pozivalo bilo je buržoasko međunarodno pravo, sa salvama zahvalnosti upućenih zemljama koje su odbile da priznaju Kosovo, poput Rusije, Španije, Južne Afrike, Brazila, Kube i drugih... Govornici su između ostalih bili i prominentni političari srpske desnice, uključujući Tomislava Nikolića, vođu Srpske radikalne stranke (SRS), Velimira Ilića, ministra u Vladi Srbije i, u ulozi glavne figure mitinga, premijera Vojislava Koštunicu. Glavna pro-zapadna stranka, Demokratska stranka, je takođe zvanično učestvovala u organizaciji protesta, iako se njen vođa, predsednik Srbije Boris Tadić, odjednom našao u diplomatskoj poseti, te nije mogao da prisustvuje. Ton govora je bio ekstremno agresivan, kao i reakcije publike. Šovinistički slogani koji pozivaju na ubijanje Albanaca su se još jednom čuli, a buržoaski političari nisu učinili ništa da ukrote te rasističke ispade.
Nakon mitinga je započeo talas uništavanja, sa počtekom ispred stranih ambasada. Rulja je nasrnula na tursku, američku, hrvatsku, britansku, nemačku, slovenačku, italijansku, kanadsku, holandsku i belgijsku ambasadu, usput izazivajući haos i pokušavajući da što veću štetu nanese gore pomenutim metama. Nakon što se „pobrinula“ za ambasade, rulja je nastavila divljanje pljačkom i demoliranjem radnji i banaka u centru Beograda, ne napadajući samo one koje su u svojim izlozima imale natpise „Kosovo je Srbija“. To je bila jasna poruka svakome ko pomišlja na suprotstavljanje: režim ima svoje nezvanične borbene pse voljne da svakog „sabiju“ prema zvaničnoj liniji. Nema ničeg spontanog u postupanju mladih bandi na ulicama. Mete su bile nebranjene, a policija je bila susretljiva prema izgrednicima i intervenisala samo kada i gde je stvar pretila da se otrgne kontroli. Obični građani su bili prestravljeni ovim fašističkim bandama.
Brojni su pokušaji učinjeni od strane buržoaskih analitičara – i liberalnih i konzervativnih, da ponude neko „naučno objašnjenje“ onoga što se desilo tog mračnog i nadrealnog dana u prestonici Srbije. Konzervativci su pokušali sve da ubede kako je narod bio isprovociran i apelovali su na svoje glasače da ne ponove pustošenja, pošto bi to, kako tvrde, „oslabilo našu diplomatsku poziciju u Savetu bezbednosti UN“. Niko od njih nije nedvosmisleno osudio očigledan izliv fašizma u doslovnom smislu. Umesto toga pokušavali su to da opravdaju tvrdeći da Kosovo budi jake emocije u svakom Srbinu i kriveći neke „strane elemente“ među protestnicima.
Liberalni komentari, sa druge strane, su krivili vladu za nesposobnost da zaustavi nasilje, a događaje su pokušali da objasne kukanjem o „nedostatku vladavine prava“ u Srbiji, „nedostatku poštovanja prema privatnoj svojini“ i , naravno, moralnom opadanju srpskog društva tokom skoro veka dominacije „kolektivističkih ideologija“-komunizma i nacionalizma. Liberalni intelektualci u Beogradu su u rasulu i, izolovani u svojim NVO, finansiranim spolja, plaču nad povratkom nacionalizma i potpunom zaostalosti masa koje nisu sposobne da shvate prednosti evroatlantskih integracija i koje drže čitavu zemlju kao taoca.
Kao marksisti, imamo dužnost da otkrijemo potpunu prazninu oba „objašnjenja“. Pre svega, nema potrebe da se razumeju „emocije srpskog naroda“, pošto nije radništvo Srbije bilo ono koje je krenulo u divljački pohod te noći – to su bili dobro organizovani elementi lumpen proletarijata i maloletnih delinkvenata okupljenim u navijačkim grupama i neofašističkim bandama. Čak je i većina onih zavedenih ljudi, koji su videli to ludilo kao vid izražavanja nacionalne žalosti, bila daleko od toga da stane na stranu fašističke ideologije i aktova bezumnog uništavanja. Bilo je, naravno, nekoliko pauperizovanih proletera, koji su to ludilo videli kao priliku da prikupe neka dobra koja inače ne bi bili u situaciji da priušte, ali odgovornost za njihove postupke leži isključivo na ekonomskom sistemu koji čini da na ovaj način izranjaju njihove ekonomske frustracije. Argument o izbijanju nacionalnih emocija, dakle, nije ništa do besramna laž srpske desnice.
Interesantno je da je i liberalnoj buržoaziji potrebna ista pretpostavka, to jest da su izgredi izraz nacionalno frustriranog stanovništva koje je ljuto na svet. Za ovo su krivili „moralnu eroziju“, „nedostatak poštovanja privatne svojine“ i „odsustvo pravne države“. U osnovi možemo bezbedno da označimo ovaj argument kao jednako reakcionaran kao i onaj sa krajnje desnice. Dok su krajnji desničari rulju nazivali „narodom“ a njeno uništiteljsko bunilo „narodnim nezadovoljstvom“, kako bi stvorili apologetsku atmposferu za fašističke nasrtaje svojih vucibatina, liberalni „teoretičari“ vredno rade da predstave mase kao inherentno nezrele, kojima treba stalan nadzor njihovog dušebrižnika, Države, naročito njenih organa represije. Starateljstvo buržoazije je stoga neophodno, kao i moć suzavca i pendreka da čuvaju njen autoritet. Bez njega bi mase očigledno podivljale i uništavale sve na svom putu zarad najmanjeg razloga.
Stvarnost je, sa druge strane, potpuno drugačija od mitologije vladajuće klase! Nasilje koje je eskaliralo je bilo počinjeno od strane krajnje desničarskih grupa koje su se kretale na nekarkteristično organizovan način, kao da je sve prethodno bilo isplanirano. Miting je nazivan „protestnim“ iako je u stvari bio ništa više od sakupljanja agresivne podrške za vladu! Čudan vid protesta, mora se primetiti.
Cilj mitinga je bio podrška srpskom imperijalizmu, koji su ujedinjeno zastupali najmoćnije srpske buržoaske partije, uključujući i ljubimca zapadne štampe, Borisa Tadića, i njegovu Demokratsku stranku. Činjenica da predsednik Tadić nije bio u stanju da se otvoreno suprotstavi desničarskom karakteru protesta i da je napustio zemlju kao alibi govori o nesigurnosti i slabosti liberalnih pro-zapadnih snaga unutar Srbije, koje su primorane da uskoče na voz nacionalzma kako bi se zaštitili od gneva masa koji su izazvale njihove agresivne kapitalističke reforme. Ne mase, već upravo buržoaske partije jesu te koje su uporno radile na stvaranju atmosfere etnonacionalističkog bunila, koje je rezultiralo svom pljačkom i paljevinom.
Mase su, strogo govoreći, pokazale malo zainteresovanosti da urade išta više do izraze solidarnost sa kosovskim Srbima, čiji su životi ugroženi od strane kosovske vladajuće klase i EU i NATO vucibatina koji čuvaj njen opstanak na vlasti na Kosovu. Malo ko među njima bi na ikakav način pokušao da opravda varvarstvo fašista.
Varvarstvo je ključna reč ovde! Varvarstvo je ono što kapitalizam bez izuzetka na kraju proizvodi. Njegova vladavina je dovela do neuspeha koji je uništio milione života. Vlada Srbije se sada okrenula jedinoj stvari koju radi dobro – zastrašivanju i uništavanju! U ovom poduhvatu su bili začuđujuće jedinstveni; ne samo parlamentarna većina već buržoazija uopšte. U ovom istorijskom trenutku, za njih je bilo potrebno da postignu takvo jedinstvo misli i akcije i da stvore haos i ludnicu kako bi sebe prikazali neophodnima da održe red, bez obzira koju stranu srpskog kapitalističkog novčića predstavljaju.
Što je slabija i impotentnija mala vladajuća klasa na Balkanu, to šovinističkija i otrovnija postaju njena retorika i njena dela. Srpska vladajuća klasa ne može da reši nacionalno pitanje srpskog stanovništva u regionu, niti može da poboljša životne uslove masa. Gnječena od strane imperijalističkih sila, ona izvodi iste manevre kojima su pribegavale vladajuće klase na Balkanu otkad postoje – cenkanju i osciliranju između različitih imperijalističkih sila, eksploatišući njihove sukobljene interese.
Beogradski neredi se moraju posmatrati u tom ključu. Daleko od toga da je „iracionalan potez“, „pucanje samom sebi u nogu“, kako lokalni liberali kukaju, paljenje američke ambasade i orkestrirani teror je veoma pragmatičan potez očajne vladajuće klase. Na unutrašnjem frontu- on parališe nezavisni pokret masa pretnjom fašističkog terora. U spoljnoj politici, „neobuzdane šovinističke rulje“ služe kao karte za iznudu u pregovorima sa Zapadom. Srpska vladajuća klasa preklinje Vašington i Brisel da olabave svoj stisak i zahteve, osim ukoliko žele da vide manje susretljive nacionalističke elemente u vladi. Imperijalizam, sa druge strane, takođe nije povređen ovim činovima. Naizgled preteći srpski šovinizam uperen protiv svojih suseda širi strah među omladinom i radničkim klasama u regiji i opravdava prisustvo stranih trupa kao zaštitnog elementa.
Kapitalizam je gurnuo Balkan natrag u stanje trajnog „zamrznutog sukoba“ i obnavljajuće ideologije šovinizma koja vreba u pozadini. Radnička klasa je očito ignorisala poziv vladajuće klase ovog puta: to, međutim, ne znači da su nacionalističke iluzije nestale zauvek. Nakon decenije gorkih iskustava , radnička klasa je oprezna i pasivna; umesto njih je vladajuća klasa našla lakšim da mobiliše i izmanipuliše omladinu koja je odrastala u otrovnoj atmosferi devedesetih. Ovaj šovinistički sentiment neće nestati sam od sebe. Pro-evropski liberali su suviše slabi, izolovani, demoralisani i licemerni da bi ovo promenili. U ovoj situaciji vampir nacionalizma će nastaviti da se vraća i može biti eliminisan samo pokretom radničke klase naoružane internacionalističkom ideologijom koja prelazi uske balkanske granice.
Svetski događaji će uskoro doseći Srbiju, to je samo pitanje vremena, i neke naznake narodnog nezadovoljstva i potrebe za samoorganizovanjem su postale očigledne. Osim hrabrog Studentskog protesta 2006/07, radnici i radnice takođe pokazuju ohrabrujuće rane znake organizovanja uprkos prisutnim iluzijama o radničkom deoničarstvu. U Zrenjaninu su radnici združili svoje deonice i preuzeli dve lokalne fabrike, čak formirajući i partiju „Ravnopravnost“ u cilju preuzimanja lokalne vlasti. Ovi aktivisti će učiti na svojim greškama. Druge industrijske grane će bez sumnje slediti taj primer, kako proces kapitalističke restauracije bude napredovao, a radnici budu naterani u političku borbu prostim odsustvom alternative. Kako bi izbegli nadolazeći klasni rat, buržoazija radi istu stvar kao druge zemlje u svetu – pozivaju na nacionalno jedinstvo, poričući postojanje klasne podeljenosti i sukoba i, uz pomoć lumpen proletarijata okupljenog u svojim redovima, proizvodi varvarstvo kako bi potom oni bili ti koji ga smiruju metodima policijske države.
Kao marksisti, prozreli smo njihove bedne predstave i smatramo svojom dužnošću da ove pokušaje prevare razotkrijemo kao ono što jesu! Odgovornost za nedavne fašističke ispade leži isključivo na srpskoj vladajućoj klasi i njenim glasnogovornicima Borisu Tadiću, Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici! Red ne mogu uspostaviti oni koji proizvode haos i trguju smrću i izrabljivanjem!
„Moralno opadanje“ kao argument je samo detinjasti izgovor za izbegavanje pomena o ekonomskom i kulturnom opadanju koje je donela restauracija kapitalizma! Kapitalizam ne može i neće doneti red, kao što je pokazao u praksi, u velikog broja situacija. Samo društvo ustrojeno na udruživanju radije nego na neprijateljskoj konkurenciji; drugim rečima, sami radnici su ti koji mogu i moraju steći moć da upravljaju vlastitim poslovima kroz samoupravno društvo i samoupravljačku proizvodnju! Stop globalnom varvarstvu – borimo se za socijalizam!
Predsednički izbori u Srbiji
Novi predsednik Srbije je, po drugi put, Boris Tadić, lider Demokratske stranke, vodeće pro-kapitalisticke partije u zemlji.
Tvrditi da Kosovo nije značajan problem, kako za Srbiju tako za Balkan kao celinu, bi svakako bilo naivno. Ono ostaje kao konstantni potencijalni izvor sukoba i izgovor za podgrevanje nacionalizma u regionu. Međutim, pitanje Kosova je bilo stavljeno u drugi plan, u odnosu na socijalna pitanja, tokom čitave kampanje. Među predizbornim obećanjima izigravalo je samo neizbežni prilepak, ne mnogo više od značke.
Svakome je svakim danom sve jasnije da je pravi razlog uspeha radikalskog kandidata rastuća beda u Srbiji, za koju se s pravom krive vladajuće stranke. Problem je u tome što nam iskustvo devedesetih govori da ni radikali nisu opcija koja tu situaciju može da poboljša. Ipak, u odsustvu autentične radničke partije na političkoj sceni Srbije, Tomislav Nikolić je zauzeo položaj konzervativnog socijaliste, patrona radnika na korak od otpuštanja, nezaposlenih, izbeglica i sitnih seljaka, bez namere da zaustavi tranziciju ili ukine kapitalizam, već sa željom da sitnim etatističkim reformama uspava revolucionarni sentiment obespravljenih. U rasulu i ekonomskom beznađu tranzicije, mnogi radnici i seljaci su u tom političkom falsifikatu, videli opciju pomoću koje bi mogli odbraniti svoje najosnovnije interese pred naletom ubrzane privatizacije i strukturnih reformi. Radikali se vide kao klip koji se gura u točkove tranzicije.
Moglo bi se prigovoriti da je razlog stavljanja Kosovskog pitanja u drugi plan kampanje nekakav prećutni konsenzus koji i Nikolić i Tadić imaju kada se radi o odbrani imperijalističkih interesa srpske vladajuće klase, ali tome u prilog nikako ne govori defanzivni položaj „Narodnjačkog bloka“, koalicije krajnje nacionalističkih Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. Naime, Koštuničino odbijanje da podrži ijednog od kandidata u drugom krugu nije ništa drugo do znak panike od poslednjeg krivog poteza uoči nesumnjivog debakla na sledećim parlamentarnim izborima, usled potpunog bankrota narodnjačke politike, što na unutrašnjem, što na spoljnom planu.
Taj zadatak mogu izvršiti jedino sami radnici organizovani u sopstvenu partiju! Samo revolucionarna partija radničke klase može osigurati socijalizam – jedini mogući sistem sveopšte zbrinutosti u kome su demokratija i blagostanje praksa a ne nedostižni ideal!
Ponovo je krenuo cirkus našminkanih klovnova u skupim odelima!
Veštije nego ikad žongliraju oni i njihovi promoteri praznim obećanjima, nesuvislim argumentima i proračunatim prividom spontane gestikulacije. Pod zaslepljujućim sjajem masovnih medija, publika u mraku gleda još jednu od repriza “odsudnog istorijskog trenutka”.
Recept je poznat: testo javnog mnjenja se mesi čas pritiscima straha od one druge strane, čas popuštanjem i deljenjem izlizanih komplimenata koji poput kvasca dižu sujetu nesrećnih ljudi, kojima osim nje nije mnogo ostalo.
Međutim, brzo se raspuknu i splasnu šuplji superlativi sa predizbornih bina u pakleno vreloj peći svakodnevice. Obećanja o napretku se dave u glibu masovnog bankrotstva, dok se ljudsko dostojanstvo melje pod nogama kapitalista i njihove države. Masovna otpuštanja i rapidna pljačka svega što je narod gradio decenijama razaraju radničku klasu Srbije, okrećući radnike jedne protiv drugih u surovoj areni tržišta, koje nazivaju “slobodnim”, dok danas nijedan radnik taj atribut ne može sebi pripisati!
U politici je prirodno glasati za takvu političku opciju u kojoj glasač prepoznaje zastupnika interesa društvene skupine kojoj pripada. Stoga je sasvim racionalno da sebi postaviš pitanje koji od predstavničkih kandidata zastupa društvenu skupinu, klasu, kojoj pripadaš.
Od vremena Slobodana Miloševića, sve stranke koje danas nude svoje lidere na tržištu birokratije su imale barem jedan mandat na vlasti, gde su jasno demonstrirali svoje prioritete.
Sve su činile uslove studiranja sve težima, sve su “reformisale” obrazovni sistem gomilajući jedan propali koncept za drugi, kontinuirano vređajući kako interese, tako i inteligenciju studenata.
U nedelju se od studenata opet traži da nekoj od frakcija vladajuće elite ukažu poverenje i daju legitimitet za još jedan mandat parazitiranja na porezima nas i naših roditelja, za još jedan mandat zavlačenja. Hoćete li zaista ponovo pristati na to?
Studiranje sve više postaje privilegija za finansijskin zbrinute, dok se studenti u novom obrazovnom sistemu tretiraju kao deca koju čvrstom rukom treba disciplinovati. Gomila suludih birokratskih zavrzlama okupljena u propali projekat “Bolonjskog procesa” osmišljena je da univerzitete pretvori u centre za obuku fakultetskih tehničara koji se međusobno takmiče i koji u svojim kolegama gledaju pretnje, dok se sa strahopoštovanjem odnose prema svakom autoritetu! Fakulteti, drugim rečima, postaju škole servilnosti!
Nijedna politička stranka nije uradila ništa da reši pitanje mastera i bezočnog, paušalnog podizanja školarina! Jedini odgovor svih je bio najsramniji opskurantizam, koji je ostavio hiljade naših kolega potpuno zbunjenima i dao odrešene ruke halapljivim upravama fakulteta!
Najkritičnija društvena pitanja se neće rešiti u skupštini ili predsedničkoj rezidenciji gde postoji konsenzus o produbljivanju jaza između onih koji rade i onih koji se bogate!
Odgovor na nasilje sistema nije igranje po pravilima gde kuća uvek dobija, već borba za ukidanje takvog sistema i takvih pravila! Samo autentična radnička partija može braniti socijalne interese radnika i njihove dece na fakultetima.
Priključi se Pobunjenom umu i Internacionalnoj marksističkoj tendenciji!
www.crvenikriticar.blogspot.com
Ruski uticaj
Moskva je u mnogome u sličnoj situaciji kao Beograd. Od pada gvozdene zavese, uprkos integraciji Rusije u međunarodnu zajednicu, SAD su nastavile svoju hladnoratovsku politiku militarističke ekspanzije i okruživanja Rusije. Širenje NATO na istok je nešto što Rusija ne može dalje da toleriše. Ulazak Gruzije i Ukrajine i postavljanje odbrambenog raketnog sistema u Istočnoj Evropi bi bili korak predaleko, što se Moskve tiče. Rusija mora da progovori sada ili da zauvek ućuti.
Dalje, Moskva je već pokazala da problem Kosova shvata veoma ozbiljno. Neki će se setiti incidenta sa zauzimanjem prištinskog aerodroma u leto devedeset devete. Paralelno mirovnom sporazumu sa NATO iz devedeset devete, Milošević se iza zatvorenih vrata dogovorio sa Rusima. Ruske trupe su uletele na prištinski aerodrom i sprečile ulazak NATO komandanta Majkla Džeksona. To je bio ozbiljan incident, sa sve razmenom vatre između ruskih i NATO trupa. Moskva je zahtevala vlastiti kontrolni sektor na Kosovu. Jeljcin je na kraju popustio i složio se da stavi ruske vojnike pod kontrolu NATO, što je naljutilo i Miloševića i tvrdu struju u Moskvi.
Cela oblast južnog Balkana je dospela u centar geopolitičke pažnje uoči rastućeg značaja pitanja snabdevanja naftom i gasom. Povratak Rusije na međunarodnu političku scenu se zasniva na njenoj energetskoj politici i sada je interes preduprediti izgradnju gasovoda „Nabuko“ od strane EU i SAD. Ovaj ambiciozni zajednički poduhvat holandskog Šela, Behtela i Dženeral Elektrika bi zaobišao Rusiju i omogućio alternativno snabdevanje tržišta EU sa Srednjeg Istoka i Kaspijskog Jezera preko Turske i Južne Evrope, vodeći tok isključivo preko teritorija članica NATO. Nezavisno Kosovo i gigantsku američku vojnu bazu Bond Stil, na njegovoj teritoriji, mnogi vide kao deo ovog plana.
Rusija je odgovorila planom za gasovod „Južni tok“, koji bi zaobišao Ukrajinu i Belorusiju i dospeo do Mađarske idući ispod Crnog Mora, izranjajući u Bugarskoj i vodeći preko Srbije i Hrvatske. Do sada je ruski „Lukoil“ uložio preko 1,5 milijardi evra u Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Na nedavno održanom Energetskom samitu za Jugoistočnu Evropu, u Zagrebu, prošlog leta, Putin je bio veoma otvoren u vezi sa namerama da otkupi Srbijansku i Hrvatsku državnu naftnu industriju.
Još prošlog maja,i pro-zapadni mediji u Srbiji i Demokratska stranka su podigli mnogo prašine oko izjave vođe Srpske radikalne stranke, Tomislava Nikolića, kojom je odgovorio na optužbe da radikali pokušavaju da Srbiju pretvore u rusku guberniju. Nikolić je izjavio da bi pre hteo da Srbija bude ruska gubernija nego evropska kolonija. Ovo je protumačeno kao napad na suverenitet zemlje od strane mračnih sila prošlosti koje pokušavaju da zaustave Srbijin proces modernizacije. Nekoliko meseci kasnije, vođa Demokratske stranke i predsednik Srbije, Boris Tadić, je o problemu otcepljenja Kosova češkoj štampi izjavio sledeće:
„U slučaju da zemlje Evropske Unije podrže nezavisnost Kosova, imaćemo veliki problem sa evropskim integracijama. Krajnja posledica bi bila Srbija kao izolovana zemlja ili scenario po kojem ćemo imati bolje odnose sa drugim zemljama sveta.“
EU očito uzima ove signale za ozbiljno. Obećala je čak i milijardu evra bespovratne pomoći pred pristup Srbiji u sledećih pet godina, kao i naizgled ubrzano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji bi otvorio mogućnosti za dalja finansiranja od strane EU. Srpska vladajuća klasa je podeljena po tom pitanju. Jedan deo je vrlo otvoren prema Rusiji a drugi je za grubo cenkanje po pitanju Kosova; zajedno pokušavaju da opet igraju geopolitički poker u najgoroj miloševićesvkoj tradiciji. Ovaj pristup već pokazuje rezultate; samo što je problem sa kockanjem to da kada igrate na blef, u jednom ćete trenutku morati da stavite na sto sve što imate. Pitajte samo članove Miloševićeve vlade.
„Nezavisno Kosovo“
Potaje jasno da će Kosovo u skoroj budućnosti igrati ulogu Kipra u regiji. Pregovori su u ćorskokaku, sa imperijalističkim silama nesposobnim da postignu sporazum i Beogradom spremnim da po svaku cenu tvrdi da polaže prava na tu teritoriju. Nezavisnost će verovatno biti proglašena u Prištini, čemu će uslediti i priznavanje od strane SAD i većine EU zemanja, ali bez rezolucije Saveta bezbednosti i sa stalnim protivljenjem Moskve i njenih saveznika. Nezavisno Kosovo će bit stalni izvor nestabilnosti u regiji i žrtveno jagnje kad god je potrebno potpirivati nacionalistički sentiment u Srbiji.
Razjasnimo šta mislimo kada koristimo izraz „nezavisno Kosovo“. Potpuno suverena i nezavisna teritorija nije ni u čijem planu, čak ni onom vladajuće klike u Prištini. Ono što je „Ahtisarijev plan“ nudio jeste „nadgledana nezavisnost“ sa stranom kontrolom otelovljenom u ličnosti Međunarodnog civilnog predstavnika, koji bi takođe bio i specijalni predstavnik EU, sa političkim moćima sličnima onim Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. U stvarnosti, to je status protektorata sa ograničenim političkim suverenitetom i prisustvom stanih trupa na teritoriji. Pred nama je mogućnost još jedne imperijalističke satelit-države – bivša jugoslovenska pokrajina, na čijem tlu je postavljena američka vojna baza od oko trista šezdeset hiljada kvadratnih metara.
Štaviše, „nezavisno“ Kosovo neće uspeti da izbegne zagrljaj Srbije. U pokušaju da pridobije Beograd, „Ahtisarijev plan“ predviđa punu decentralizaciju Kosova, nudeći Srbiji uticaj na mala vrata preko srpske manjine na severu zemlje gde Priština nema stvarnu kontrolu. Sve i da to nije slučaj, siromašno Kosovo bi i dalje bilo zavisno od ekonomske moći Beograda. Okruženo sedam puta većim susedom kao glavnim putem za infrastrukturnu komunikaciju sa zapadom, Kosovo je laka meta. Nekih 70% robe dolazi iz Srbije, a od nje Kosovo zavisi i što se snabdevanja strujom tiče. Beograd već daje jasno do znanja da će uvesti ekonomske sankcije i zagorčati život pokrajini ukoliko se usudi da proglasi nezavisnost.
Kao da život tamošnjem stanovništvu nije dovoljno težak. Približno 37% ljudi živi u siromaštvu sa 15% koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu. Nezaposlenost se kreće između 40 i 50%. GDP je najniži u Evropi, sa hiljadu dvesta evra po glavi stanovnika. Budžet se u velikoj meri oslanja na međunarodnu pomoć (34%) i novac koji donose gastarbajteri (20%). Spoljni trgovinski deficit je poražavajuće velik, sa sedamdeset osam miliona evra izvoza naspram 1,3 milijarde uvoza u 2006. godini. Nestanci struje su normalna pojava u Prištini. Industrijska proizvodnja nije obnovljena i narod nije mnogo profitirao od preko tri milijarde evra koje su slate Kosovu kao strana pomoć još od 1999.godine. Naširoko se čuju optužbe za korupciju od strane kosovskih medija protiv misije UN i stranih preduzetnika koji posluju u pokrajini. U isto vreme, lokalna elita je arhetip mafijaške vladajuće klase koju je rat u Jugoslaviji proizveo. Najsiromašniji stranački lider je na izborima prijavio sredstva u vrednosti od dvesta pedeset hiljada evra; bogatstvo najimućnijeg kandidata je iznosilo četiristo dvadeset miliona evra.
Nije ni čudo što je više od pola građana na prošlim izborima odlučila da ne izađe na birališta. Odaziv je pao sa oko 80% na prvim izborima na 43% na poslednjim. Svi kandidati su imali isti program baziran na nezavisnosti od Srbije, a vođa od CIA-e finansirane Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim „Zmija“ Tači je sakupio većinu glasova. Ovi licemeri vode kampanju nacionalističke groznice protiv Beograda, dok istovremeno svesno guraju Kosovo u položaj kolinije imperijalizma.
Kosovari postaju svesni zamke u koju ih ovi političari vode. Nezavisnost pod kapitalističkim uslovima ne nudi nikakve konkretne izglede za povećanje životnog standarda ove nerazvijene teritorije niti nudi istinski kraj uticaju srpske buržoazije. Za ovo polovično rešenje su prisiljeni da plate cenu postajanja imperijalističkom marionetom zavisnom od dobre volje i unutrašnjih dogovora velikih sila.
Socijalna situacija Kosova je nepodnošljiva dok programi političkih partija ne odgovaraju potrebama masa. Naširoko rasprostranjeno nezadovoljstvo je u prvi plan gurnulo aktivističku organizaciju zvanu „Samoopredeljenje“ („Vetedendosje!“). Vođen od strane bivšeg studentskog vođe Albina Kurtija, ovaj pokret zahteva bezuslovnu nezavisnost i odbijanje pregovora sa Srbijom sa jedne strane, a zadržava jaku antiimperijalističku retoriku sa druge, takođe pomešanu sa određenim antikorupcijskim i socijalnim zahtevima. Prava priroda strane uprave razotkrivena je u februaru, kada su snage UN ubile dva demonstranta na protestu koji je ogranizovao Kurti, koga su nedugo potom uhapsili. U govoru na svom saslušanju, Kurti je tačno istakao da će Ahtisarijev plan dovesti samo do obnove sukoba i novih zločina na Kosovu. Nažalost, ono što Kurti ne shvata, jeste da nezavisno Kosovo na kapitalističkom Balkanu ostaje pust san- sa ili bez prisustva međunarodnih trupa.
Marksisti u Srbiji moraju prvo i pre svega podići glas protiv domaće buržoazije koja južnu pokrajinu vidi kao plen. Međutim, imamo i obavezu da ne potpomažemo gajenju iluzija, koje šire imperijalizam i njegovi lakeji u Prištini, da će nezavisno Kosovo doneti slobodu albanskim masama. Koji god marksista na prvo mesto postavlja pravo Kosova na samoopredeljenje u trenutku kada same mase konačno počinju da shvataju da domaća vladajuća klasa nije u stanju da ispuni ovo obećanje, najblaže rečeno promašuje suštinu.
Nezavisnost Kosova ne samo da neće uspeti da reši albansko nacionalno pitanje, već dodatno komplikuje pitanje nacionalnih sukoba na Balkanu uopšte. Da li marksisti treba da brane i pravo na samoopredeljenje kosovskih Srba jutro nakon priznavanja nezavisnog Kosova? Šta raditi sa Republikom Srpskom i Bosnom? Pregovori o statusu Kosova su izazvali najveću krizu u Bosni i Hercegovini od kraja rata 1995. Vođstvo bosanskih Srba takođe svira u rog „prava na samoopredeljenje“ kad god osećaju da im je autonomija podrivena centralizacijskim tendencijama koje u zemlji sprovodi EU. Potencijalno ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, na kojem bi Beograd insistirao kao minimalnoj nadoknadi za Kosovo, bi ponovo uvukao i Hrvatsku u vrtlog i postavio Bošnjake ponovo između dve vatre. Nezavisno Kosovo dovodi u pitanje i položaj albanskog stanovništva u Makedoniji. Tu je, potom, i albanska manjina u Preševskoj dolini, gde se već desio oružani ustanak 2001. godine kao odjek kosovskog rata i krize u Makedoniji. Spisak se nastavlja...
Suočavamo se sa situacijom koja nije nova. Kao što smo već primetili, regija se u mnogome vratila u 1913. godinu. Na sreću, Balkan ima dugu socijalističku tradiciju na koju se možemo osloniti. Imamo tu prednost da vidimo kako su se socijalisti postavili prema rešavanju ovih istih problema pre sto godina. Rezolucija predložena na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji, održanoj u Beogradu u januaru 1910. godine je rekla sledeće:
„Pod nametnutim pokroviteljstvom i pretežnim uticajem evropske diplomatije, instrumenta širenja evropskog kapitalizma, stvoreni su takvi teritorijalni i nacionalni odnosi, u istorijskoj prošlosti Jugoistočne Evrope, a pogotovo Balkanskog Poluostrva, koji ometaju moderan ekonomski i kulturni razvoj naroda i najoštrije se protive njihovim interesima i njihovim potrebama. Iz ove protivrečnosti proizilaze sve ostale krize, nemiri i događaji koji služe kao izgovori evropske diplomatije i njenih monarhističko-reakcionarnih agenata na Balkanu, da bi se održala politika uplitanja, starateljstva, osvajanja i reakcije... Sve progresivne snage nacije moraju težiti da se oslobode partikularizma i izdvojenosti...granica koje često ili dele narode istog jezika, iste nacionalnosti i kulture ili regije koje su ekonomski i politički međuzavisne... Priznavajući potrebu i legitimitet težnji nacija Jugoistočne Evrope, Prva balkanska socijaldemokratska konferencija zauzima stav da ove mogu biti ispunjene samo spajanjem njihovih ekonomskih snaga u jednu celinu, ukidanjem veštački ucrtanih granica i omogućavanjem njihovog zajedničkog života u punom reciprocitetu i zajedničkoj odbrani protiv zajedničkih pretnji.“
Ova platforma je kasnije iskristalizovana u ideju Balkanske Socijalističke Federacije kao jedinog mogućeg odgovora na etničku raznorodnost i ekonomsku zaostalost regije. Danas je ovo geslo primenljivije nego ikada pre. Onima koji tvrde da je to previše apstraktno ili idealističko, možemo samo ukazati na iskustva prethodnih petnaest godina, do kog je dovelo insistiranje na samoopredeljenju na kapitalističkim osnovama. Najveći idealista je onaj koji veruje da će se nacionalno pitanje na Balkanu moći rešiti sledeći i dalje taj put. Realnost i konkretnost naše alternative zavisi primarno od jednog faktora – to je povratak regionalnih redničkih klasa u politički ring. Posmatrajući situaciju na terenu u Srbiji i na Kosovu, postaje jasno da bi svaki pokušaj srpske radničke klase da popuni politički vakuum u zemlji, gradnjom nezavisne političke organizacije sa internacionalističkim pristupom Kosovu, našao na odjek i u pokrajini. U situaciji izolacije i beznađa, ovakav gest pružene ruke bi se prihvatio svim srcem. Isto važi i za sve bivše jugoslovenske republike.
Nedavna dešavanja u Sloveniji nam pokauzuju put napred. Regionalni mediji, koji inače munjevito objavljuju vesti o svakom minornom incidentu iz susedstva koji bi mogao doprineti šovinističkom potpaljivanju, su odlučili da ih ignorišu. U manifestaciji snage radničke klase, sedamdeset hiljada sindikalista i studenata su se slili na ulice Ljubljane, među njima i radnici i omladina iz bivših republika, svi okupljeni pod jednom bojom zarad socijalnih zahteva. Kada budemo videli slične prizore na ulicama Beograda, Skoplja, Prištine, Zagreba ili Sarajeva, sa osmehom ćemo gledati na sadašnje poteškoće jer ćemo znati da je klasna borba na Balkanu ponovo na dnevnom redu. Sigurni smo da od tada pa nadalje neće gubiti vreme budući da ima mnogo dugova da naplati.
Nakon petnaest godina sukoba i stotina hiljada mrtvih, ranjenih i izbeglih, nacionalno pitanje na Balkanu ostaje nerazrešeno. Sada je jasno koliko je daleko od realnosti bila ideja da mnoštvo čistih buržoaskih nacionalnih država može rešiti ovaj istorijski problem. Posle početne euforije zbog novodobijenih nezavisnih teritorija, vladajuće klase sada otkrivaju da kapitalistički razvoj nije moguć bez stajanja na noge svojim susedima. Trenutna situacija je jako slična atmosferi sa početka dvadesetog veka. Protivrečnosti stvorene od strane kapitalističkog sistema u tim danima su rezultovale nizom balkanskih ratova, koje je smenio prvi svetski rat i konačno pokušaj da se stvari dovedu pod kontrolu stvaranjem buržoaske Jugoslavije pod srpskom krunom. Drugi svetski rat je ponovo oslobodio nezapamćenu razinu pokolja i etničkog čišćenja koje se završilo tek nakon socijalističke revolucije koju je doneo multietnički partizanski pokret. Možemo slobodno reći da pod kapitalizmom Balkan nije znao za mir, samo za periode zamrznutih sukoba. Sadašnji period se savršeno uklapa u taj opis.
Srbija predstavlja centralni i najvažniji deo balkanske slagalice. Bez izlaza na more i okružena susednim zemljama sa znatnom srpskom populacijom, srpska vladajuća klasa je imala velike ambicije o dominaciji nad razbacanim balkanskim državicama svojom vojnom silom nakon povlačenja imperijalističkih sila (Osmanlijskog Carstva i Austro-Ugarske Monarhije). Danas, Srbija ostaje najveća od zemalja koje su izašle iz bivše Jugoslavije i potencijalna lokalna sila. Čak i sa srpskim stanovništvom proteranim u devedesetima sa teritorija koje su kroz istoriju naseljavali u Krajini u Hrvatskoj, Republika Srpska ostaje državotvorni deo Bosne i Hercegovine pod imperijalističkom kontrolom, a pola stanovništva nedavno otcepljene Crne Gore je okrenuto ka Beogradu. Na Kosovu živi oko sto hiljada Srba sa još oko dvesta hiljada njih raseljenih unutar Srbije. Relativna politička stabilnost, uprkos neugodnom etničkom rasporedu novostvorenih balkanskih (polu)država, omogućena je mešanjem imperijalističkih sila koje su uspele da nađu kompromis među sopstvenim interesima pod jakom američkom dominacijom krajem prošlog veka. Danas, sa povratkom Rusije na globalnu političku mapu, sa pokušajima EU da formuliše vlastitu spoljnu politiku nezavisnu od svog atlantskog saveznika i sa SAD koje pojačavaju svoj militarizam, napetost se ponovo oseća u vazduhu. Balkan se naglo zagreva pre nego što se i javila šansa za njegovo hlađenje.
Unutar Srbije
Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda iznosio je 6,8% u poslednje tri godine nakon sporog oporavka posle NATO bombardovanja i promene režima. Neki vladini službenici nazivaju zemlju „Balkanskim Tigrom“ kako bi opisali ovaj fenomen. Međutim, starije generacije mogu posvedočiti koliko je ovaj novi rast drugačiji u odnosu na onaj nakon drugog svetskog rata u planskoj privredi. Dok se potonji zasnivao na nezapamćenom razvoju proizvodnih snaga u svim oblastima života, ovaj novi se zasniva na rashodovanju i rasprodaji kapitala stvorenog u socijalističkom periodu. Štaviše, efekti rasta su koncentrisani geografski i socijalno na ograničenim mestima i u rukama uskog privilegovanog sloja stanovništva.
Bez obzira koja je koalicija bila na vlasti nakon Miloševića, jedna je stvar u Srbiji uvek ostajala izvesna nakon 5. oktobra. Ekonomska moć ostaje u rukama grupice ekonomista iz G-17 Plus – NGO-a za vreme Miloševića, koji je evoluirao u političku stranku vođenu od strane„ekonomskih eksperata“- ljudi koji navodno žrtvuju svoje dobro plaćene poslove u multinacionalnim kompanijama da bi radili za plate državnih birokrata i pomogli svojoj zemlji kad joj je pomoć najpotrebnija. Njihov lider i ministar ekonomije u trenutnom sastavu Vlade Srbije, Mlađan Dinkić, je nedavno nagrađen uglednom nagradom „ministar finansija godine“ od strane časopisa „Euromoney“. U obrazloženju svoje odluke, „Euromoney“ navodi da je Dinkić sproveo „najšokantniju od šok terapija“ u finansijskom sektoru zemlje, jednostavno oduzimajući dozvole za rad dvadesetpet domaćih banaka i otpuštajući njihove zaposlenike; time čisteći put za ulazak stranih banaka na tržište. Ovaj potez nam pruža jasnu predstavu o Dinkićevoj ekonomskoj filozofiji.
U poslednjih nekoliko godina sleđen je strog neoliberalni model rasta. Vlada se ponosi činjenicom da je Srbija, uz Bugarsku, zemlja sa najnižom stopom poreza na korporacijsku dobit u Evropi, samo 10%. Nakon zasićenja istočnoevropskih tržišta, multinacionalne kompanije sada nalaze neotkrivene dragulje u srpskoj poznoj tranziciji. U 2006. godini je postignuto rekordnih 4,387 milijardi američkih dolara u direktnim stranim investicijama, gotovo polovina ukupne sume stranih investicija zabeleženih u prethodnih pet godina. Većina tih ulaganja je osigurana privatizacijom i akvizicijom kompanija sa signurnim profitom u bankarstvu, telekomunikacijama, industriji alkohola, duvanskoj industriji i energetici. Države sa najvećim interesom u srpskoj ekonomiji do sada su Austrija, Nemačka, Grčka i Slovenija. Državni energetski monopol, industrija nafte i gasa i vazduhoplovna firma JAT su poslednje kompanije koji bi trebalo da se privatizuju u skoroj budućnosti. Ovaj proces ulazi u svoju završnicu jer je prodaja svih većih državnih preduzeća, po nekim najavama, planirana do kraja ove godine.
Povoljna investiciona klima se održava uz pomoć rigorozne monetarne politike. Inflacija je svedena na jednocifrenu vrednost (6,6%). Porez na plate i doprinose za potencijalne ulagače je među najnižima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a porast realnih nadnica se drži pod strogom kontrolom sa porastom planiranim samo za kompenzaciju inflacije, bez obzira na pozitivan rast društvenog proizvoda. Budžet javne potrošnje je bio potpuno pokriven 2006. godine sa prijavljenim suficitom. Istovremeno, 10% stanovništva živi ispod granice siromaštva sa minimalnim socijalnim davanjima. Pristup socijalnoj pomoći je znatno otežan, radni vek je produžen a školarine su povećane. Zvanična stopa nezaposlenosti je oko 20,8%. Otkako je privatizacija uzela maha u 2002, pa sve do danas, preko trista pedeset hiljada radnika je otpušteno.
Sloj najviše pogođen ekonomskim preuređivanjem je tradicionalna radnička klasa zaposlena u proizvodnom sektoru velikih državnih preduzeća. Nova radna mesta se otvaraju pretežno u omanjim uslužnim firmama koje se bave telekomunikacijama i finansijama. Otvaranje novih radnih mesta se popelo do šezdeset hiljada u poslednje četiri godine, što ni iz daleka nije dovoljno da nadoknadi izgubljene poslove. Mnogi bivši industrijski gradovi bivaju napušteni. Rast je koncentrisan samo u Beogradu i nekoliko drugih oblasti na severu sa dobrom infrastrukturom i povoljnim geografskim položajem. Nezaposlenost na jugoistoku Srbije je do tri puta veća nego u Beogradu. Stopa siromaštva dostiže i do 23%, dok se u Beogradu kreće oko 4%. Situacija često izmiče kontroli. Nedavno je u Nišu izbila epidemija žutice. Preko sedamsto ljudi je zaraženo virusom usled loših životnih uslova i neadekvatnoh snabdevanja vodom.
Radnička klasa u tranziciji
Uprkos nezapamćenim neoliberalnim napadima odozgo, čini se da ne postoji nikakav organizovani otpor od strane masa. Svedoci smo učvršćivanja vladajućih struktura, broj štrajkova godinama nije bio niži a ne postoji ni politička artikulacija većine gubitnika tranzicije. Kako ovo objasniti?
Stara jugoslovenska radnička klasa je zašla duboko u proces raspada. Sadašnji talas privatizacija dolazi nakon decenije turbulentnog ekonomskog rastakanja, međunarodnih sankcija i rata, koje su već atomizovale ionako dezorijentisanu radničku klasu. Ne postoje sindikati u privatnom sektoru. Nove generacije radnika su zaposlene u omanjim firmama sa oko pedesetak ljudi, odsečeni jedni od drugih i od organizacijskih tradicijaprošlih vremena, pod strogom disciplinom domaćih sitnih kapitalista iskaljenih u godinama rata. Starije radnike koji su ostali na svojim položajima u poslušnosti drži armija nezaposlenih iza njih. Iako nisu zadovoljni svojim položajem, sve je bolje od bivanja na ulici.
Ostali su pronašli različite načine da prežive tokom devedesetih u vreme šverca i sive ekonomije. U Srbiji se dešava retrogradni proces suprotan urbanizaciji, gde se deo radničke klase vraća na selo. Titoistički režim je plašeći se od reakcije seljaštva relativno rano odustao od ideje prisilne kolektivizacije, ostavljajući tako mnogo sitnih zemljišnih poseda, koji su služili kao socijalna „zaštitna mreža“ u devedesetima. Ova svojinska struktura se ipak brzo menja danas kada kapitalisti grabe plodnu zemlju i kako se, kao izraz nemoći, makroekonomski država okreće od industrije ka poljoprivredi i izvozu sirovina.
Slično tržište postoji u gradovima gde se načini života brzo menjaju. Tokom devedesetih, jureći brzu zaradu, Milošević je omogućio radnicima da pokupuju državne stanove, što je uslovilo da mnogi danas poseduju vlastite nekretnine. Ova činjenica, kao i ulazak stranih banaka i kreditera je pripremila put za bum tržišta nekretnina. Cene stanova u Beogradu variraju od hiljadu evra po kvadratnom metru do dve i po hiljade evra po kvadratnom metru u elitnijim krajevima. Nekada socijalno mešoviti, beogradski komšiluci su svedoci prodaje ili iznajmljivanja stanova u centru,dok se porodice vlasnika sele ka periferiji i u predgrađa.
Finansijsko tržište, netaknuto u ratnim godinam, naprasno je pružilo odlične prilike stranim bankarskim korporacijama, poput austrijske Rajfajzen banke, za ostvarivanje sočnog profita nudeći kredite. Za razliku od Hrvatske ili Mađarske, zaduženost stanovništva u Srbiji je bila relativno niska zbog izolacije. U poslednjih par godina, ukupan kredit u vrednosti od oko dve i po milijarde evra podeljen je medju osamsto sedamdeset hiljada klijenata. Pristup lakim zajmovima je kratkoročno pomagao mnogim porodicama, ali to je tempirana bomba. Stiče se dojam da novac upumpavan u privredu naprosto isparava. Proizvodnja nije nanovo uspostavljena, rast izvoza je skroman, dok spoljnotrgovinski deficit raste. Ukupna zaduženost Srbije sada iznosi blizu dvadesetdve milijarde dolara sa tendencijom brzog rasta.
Vlada pokušava da obezbedi podršku javnosti izdajući određeni procenat deonica prodatih kompanija radnicima kroz vaučersku privatizaciju. Socijalni program za otpuštene u procesu prestrukturiranja se sastoji u isplatama nadoknade u zavisnosti od godina provedenih na radnom mestu. Ohrabruje se dobrovoljno napuštanje radnih mesta uz otpremninu. Sve je na rasprodaji, a radnicima su obećane mrvice ako ne ometaju proces. Zvanična taktika Vlade jeste ohrabrivanje otpuštenih radnika da ulažu novac od otpremnina u osnivanje malih preduzeća. Poput legende kruže priče o nekolicini srećnih radnika koji su, prodavši deonice pokupovali nove kuće i automobile. Većina sindikalnih rasprava se vodila samo oko toga koliko procenat od prodaje deonica firme treba pripasti radnicima. Objavljen je i generalni plan vaučerkse privatizacije, po kojem bi svi građani trebali dobiti deo od prodaje poslednjih delova srpske provrede. Ova manipulatorska taktika je doprinela daljem opadanju radničke klasne svesti i solidarnosti.
Bivši jugoslovenski automobilski gigant, „Crvena Zastava“ iz Kragujevca, je dobar primer. U avgustu prošle godine, Vlada je odlučila da likvidira državni socijalni program uveden nakon NATO bombardovanja, koji je radnicima očuvao radna mesta i minimalne plate iako nisu radili. Oko četiri hiljade četiristo radnika dobilo je ponudu da se odrekne ovog programa u zamenu za naknadu od dvesta pedeset evra po godini radnog staža. Sindikat je odbio nagodbu, porodice zaposlenih i radnici iz drugih kragujevačkih fabrika su se okupili u protestu solidarnosti i nekoliko dana je izgledalo kao da je grad spreman da pruži otpor. Vlada je prozrela blef i rekla da svako ko se ne pojavi do isteka roka gubi posao i otpremninu. Sledećeg dana smo bili svedoci ponižavajućih prizora ljudi koji stoje u redovima i guraju se kako ne bi ostali ispred zatvorenih vrata kancelarije za registrovanje otpremnina.
Ponos na navodno jedinstvenu situaciju u svetu, gde su radnicideklarativno bili vlasnici svojih fabrika u titoističkom režimu više ne postoji. Malo ljudi gaji iluzije o započinjanju sitnog biznisa novcem koji dobiju, ali kada su suočeni sa izborom između biranja vlasništva nad zarđalom fabrikom koja godinama nije funkcionisala ili da je se odreknu za koju hiljadu evra nakon decenije gladovanja – nije teško predvideti njihov izbor. Čini se da su samo privatizovana preduzeća ta koja obnavljaju proizvodnju. Osećaj je da nema alternative. Nije neobično da nakon iskustava sa sumnjivom privatizacijom radnici okupiraju fabriku i zahtevaju ponovljenu privatizaciju, ali ovaj put „pravednu“.
Onda, postoje i oni koji nemaju šta da ponude na tržištu ili valjaju sa strane. Oni koji nemaju imovinu na prodaju, bez zemlje, bez stanova, bez radnog mesta za koje bi primili otpremninu – radnici ili nezaposleni pod stalnom pretnjom da padnu ispod razine siromaštva i budu zaboravljeni. Ovakva situacija je izrodila relativno novi fenomen štrajka glađu. Najčešći oblik štrajka danas u Srbiji jeste onaj gde se radnici zaključaju u fabrike i štrajkuju glađu zahtevajući da govore sa vlastima. Ovo nije taktika ofanzivnog štrajka u napetoj klasnoj borbi, već su to očajnički pokušaj ljudi da na sebe privuku pažnju. Porasle su i stope samoubistava. Prošlog aprila je pažnju medija zaokupio slučaj pedesetogodišnje metalostrugarke Dragice Simić. Čuvši vest da će biti otpuštena sa još sto devedeset svojih kolega označenih kao „tehnološki višak“, pokušavala je očajnički da razgovara sa gazdom. Gazda je sve pokušaje odbio. Sledećeg jutra, njene kolege su joj našle telo obešeno u fabrici. Pre nekoliko godina je Dragica bila proglašena jednom od najboljih radnica u Gornjem Milanovcu. Njena pohvalnica je pronađena kraj leša.
Gorka iskustva poslednjih petnaest godina i sveopšta demoralisanost doveli su do skepticizma prema bilo kakvom političkom planu, preispitivanju motiva iza poziva na organizovanje i neverice prema mogućnosti kolektivne akcije. Radnici daju sve od sebe kako bi našli individualna rešenja i nahranili svoje porodice. Solidarnost je reč koja se u današnjoj Srbiji retko čuje. Na dnevnom redu je rat svakog protiv svakog i samo jaki uspevaju da prežive.
Nova infrastruktura malo služi dobrobiti većine stanovnika i tu je pre svega da koristi interesima stranih ulagača. Grade se autoputevi za međunarodnu trgovinu, dok mnoge ulice još nisu asfaltirane; centri grada su pretvoreni u ekskluzivne poslovne oblasti of stakla i čelika dok mnogi kvartovi trunu u infrastrukturi koja datira od sedamdesetih godina prošlog veka. Nije položen ni jedan pouzdan temelj trajnom rastu u budućnosti. Priroda kapitala koji ulazi u zemlju je pretežno špekulantska i parazitska. Šta će se desiti kada više ne bude ničeg na prodaju? To je pitanje koje za sada niko ne postavlja.
Građani prolaze kroz paradoks ekonomskog buma u kojem učestvuju samo površno i kratkoročno. Postaje očito da ekonomski rast sam po sebi ne povlači nužno i porast sveopšteg životnog standarda. Godinama je zvanična linija bila da se svako mora žrtvovati kako bi se privukla strana ulaganja, koja bi se potom rasporedila ka svima odozgo nadole. Ovo se očito ne dešava. Trenutni ekonomski rast se ne zasniva na daljem razvoju infrastrukture i proizvodnih snaga, izgrađenih za vreme planske privrede, koje su omogućile opštu emancipaciju već, potpuno suprotno, na anarhičnom razaranju ovih osnova, prenosu kapitala van zemlje i ograničenim ulaganjima u povlašćene sektore i monopole koji mogu da postanu krave muzare za strane kapitaliste. Sve i da se ovakva eksplozivna razina rasta i održi, Srbiji bi trebalo barem još sedam godina da dostigne vrednost GDP koji je imala pre uvođenja kapitalizma 1991. godine.
Politička scena
Međutim, čini se da jedan deo stanovništva profitira na tranziciji. Ulazak stranog kapitala je stvorio nove običaje. Ljudi u poslovnim odelima koji rade do kasno u staklenim kulama deluju sveprisutno i pomalo nadrealno. Iluzije o kapitalizmu su najčešće kod omladine. Mladi obrazovani ljudi sa znanjem stranih jezika otkrivaju da im je lakše nego ikada ranije da nađu posao. Strane kompanije pronalaze visoko kvalifikovane ljude voljne da rade prekovremeno za zaradu od nekoliko stotina evra i obećanje mogućnosti napredovanja u karijeri. Školarine na državnim univerzitetima su se znatno povećale prethodnih godina i dosežu i do dve hiljade evra, da ne spominjemo cenu nabavke knjiga i troškove života. Oni koji to sebi ne mogu da priušte nalaze nekvalifikovane poslove sa nižim platama, poput rada iza kase ili obezbeđenja. Drugi, koji imaju novac, gledaju na školarine kao na cenu koju su spremni da plate kako bi se uspeli u više ešalone zaposlenosti.
Taj društveni sloj u usponu je u ofanzivi. Našao je svoj politički izražaj u Liberalnodemokratskoj partiji (LDP), otcepljenoj frakciji glavne reformske stranke - Demokratske stranke (DS) ubijenog premijera Zorana Đinđića. LDP vodi agresivnu kampanju optužujući DS za kompromise sa nacionalistima i elementima bivšeg režima i odsustvo volje da Srbiju vodi brže prema Evropskoj Uniji. U parlament je ušla uz podršku razočaranih glasača DS i omladine u urbanim centrima.
Osim ove pojave, poslednjih nekoliko godina. nije bilo značajnijih promena na političkoj sceni Srbije Najupadljivija je i dalje činjenica da ne postoji ni jedna organizovana politička sila levo od centra. Gubitnici tranzicije nemaju za koga da glasaju. Demokratska stranka jeste formalno ustanovila veze sa evropskom socijaldemokratijom, ali ostaje partija centra sa jasnom antiradničkom politikom. Srpska radikalna stranka je, sa druge strane, uspela dosta dugo da eksploatiše ovaj vakuum svojim populističkim antireformskim porukama, dok nisu postali najveća sila u zemlji, te stoga oprezniji. Oni stagniraju i raspući će se kao preduvani balon čim budu prisiljeni da uzmu udela u vlasti. Njihova jedina uloga je da amortizuju domaće nezadovoljstvo i igraju ulogu ultranacionalističke pretnje za srbijansku vladajuću klasu u njenim pregovorima sa Zapadom.
U odsustvu ikakvog pokreta odozdo, političke stranke menjaju koalicije na vrhu do u nedogled, dok bit režima ostaje ista. Demokratska stranka sada vlada u koaliciji sa G17 Plus i konzervativnom Demokratskom strankom Srbije premijera Vojislava Koštunice. Nakon nekoliko teških godina bitke za pozicije pre početka privatizacije, čini se da je svako našao svoje mesto i deo kolača.
U ovakvoj opštoj atmosferi, ideološka ofanziva sa desnice koja je tako preteći delovala devedesetih postaje norma. Srpska pravoslavna crkva zauzima bitno mesto i medijima i državi. Dozvoljen joj je pristup školama i oružanim snagama. Kraljevska porodica je dobila nazad svoje posede u Beogradu, a njeni članovi paradiraju kao prominentne javne ličnosti. Istorija drugog svetskog rata i partizanskog pokreta je iz temelja prepravljena. Za razliku od Zagreba, gde jedan deo hrvatske vladajuće elite pokušava da partizanski pokret integriše u ideologiju samostalne kapitalističke Hrvatske, srbijanska vladajuća klasa je odabrala da potpuno izbriše to poglavlje iz istorijskih udžbenika i bazira se u potpunosti na nasleđu predratne srbijanske buržoazije. Imena povezana sa komunizmom su uklonjena iz svih institucija i ulica i novi spomenici se grade zajedno sa svežim simbolima i novom himnom. Što se kulture tiče, zemlja se vratila tamo gde je bila na početku prošlog veka. Teren je ideološki pripremljen za turbulentnu budućnost u kojoj se Srpska vladajuća klasa mora probiti i nametnuti kao imperijalistički partner u regiji kao što je učinila posle prvog svetskog rata, kada je bila nagrađena buržoaskom Jugoslavijoj za žrtvovanje četvrtine svoje populacije na oltar svetskog imperijalizma.
Atmosfera na ulicama Beograda se znatno promenila poslednjih meseci. Nakon mešanja sa opštom klimom depolitizacije i apatije, na početku razvodnjenih pregovora, medijska kampanja i ruska podrška vratili su Kosovo u prvi plan. Oseća se opšta nelagodnost i čuju se glasine o ratu. Čvrst stav Srbije prema pitanju Kosova je za mnoge iznenađujući. Bilo je naivno misliti da će se post-miloševićevski političari u finijim odelima ponašati iole drugačije kad je reč o „nacionalnim interesima“. Na kraju krajeva, kao „demokratska opozicija“, oni su Miloševića više kritikovali zbog spore privatizacije nego zbog njegove nacionalne politike u drugim republikama.
Srpskoj vladajućoj klasi je dojadilo da se već sedam godina ponaša po pravilima igre, a da je imperijalizam i dalje šikanira. Otkada su velike sile odlučile da ne zadrže Titovu Jugoslaviju kao geopolitički entitet, srpska vladajuća klasa je izgubila svoju istorijsku ulogu i postala prepreka u regionu. Njen trenutni položaj ponižene države koja se može džapati i kriviti od strane svakog je u oštrom sukobu sa njenim objektivnim potencijalom i ambicijama.
Kao da gubitak Makedonije i Krajine u Hrvatskoj i Bosni devedesetih nije bio dosta, Beograd je nagrađen za svrgavanje Miloševića i otvaranje svoje privrede gubitkom Crne Gore, a sada se zahteva i Kosovo. Srpska vladajuća klasa ispunjava sve svoje međunarodne obaveze i jedino što želi za uzvrat je deo svoje bivše uloge u regionu. Kao najveća država bivše SFRJ sa velikom militarističkom tradicijom, Srbija sebe vidi kao prirodnog lokalnog klijenta velikih sila. Poput najstarijeg deteta zapostavljenog radi novorođenčadi, Beograd je spreman da napravi rusvaj, a Rusija je presrećna što može da mu za taj nestašluk napravi mesta.
21. Mart 2006
U subotu, 11. marta u ranim jutarnjim časovima, bivši predsednik republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević, nađen je mrtav u pritvorskoj jedinici Haškog suda. Visok krvni pritisak izazvao je srčani udar koji je usmrtio Miloševića i ostavio Haški sud bez najznačajnijeg procesa. Njegova smrt je motivisala svetske buržoaske medije da još jednom zagrebu po skorašnjoj istoriji Balkana u pokušaju da rastumače raspad bivše Jugoslavije.
Označen kao vrhunski zločinački um koji je samostalno razbio zemlju, vodio rat i ostvario neku vrstu metafizičke povezanosti sa srpskom nacijom, Milošević je bio samo najupadljiviji izraz razaranja- simbol kontrarevolucionarnog talasa koji je udario Balkan ostavio ga da se uguši u krvi. On je najverovatnije bio najkompleksniji i najmoćniji igrač iz postave nove postave birokrata koja se pojavila u svim jugoslovenskim republikama kasnih osamdesetih.
Rođen 1941. u Požarevcu pod nacističkom okupacijom, Milošević je bio dete u vreme kada je herojski partizanski pokret privukao najprogresivniju omladinu svih nacija na Balkanu i sproveo socijalističku revoluciju. Slobodan je pripadao prvoj generaciji u istoriji Balkana koja je imala otvoren pristup višem obrazovanju i koja je uživala sve prednosti podruštvljene planske ekonomije.
Pristupio je Komunističkoj partiji Jugoslavije u srednjoškolskim danima i otpočeo svoju karijeru odmah nakon završetka Pravnog fakulteta u Beogradu 1964. – u vremenu „ekonomske liberalizacije“ u Jugoslaviji. Dekadi u kojoj je titoistička birokratija posegnula ka uvođenju određenih mera „liberalizacije tržišta“ kao potencijalnom rešenju rastućih kontradikcija u ekonomiji.
Prosečan student, opisan od strane drugova kao zatvoren, neupadljiv tip koji nije bio sklon zabavi i koji je uvek sedeo u prvom redu u školi, obučen u klasičnu belu košulju i crnu kravatu, izgleda da je Milošević još tada posedovao psihološke atribute neophodne za jednu uspešnu birokratsku karijeru.
Na početku je držao upravljačku poziciju u „Tehnogasu“ i lagano se kretao prema vrhu. Početkom osamdesetih biva poslat u Nju Jork kao predstavnik „Beobanke“. Slobodan Milošević bio je otelotvorenje nove generacije jugoslovenskih „komunista“ (takozvanih „tehnokrata“), sloja koji je ulazio u partiju sa najviših mesta u sve nezavisnijim “samoupravnim” preduzećima. Nedostatak autentične radničke demokratije na radnim mestima utabao je ovim „stručnjacima“ put do uticajnih pozicija. Oni su se razlikovali od starih titoističkih kadrova koji su prišli partiji u najtežim danima monarhističke diktature tridesetih, porazili naciste i izneli revoluciju na svojim plećima.Ovaj novi sloj je imao česte kontakte sa stranim kompanijama, poznavao jezike i nije bio previše opterećen „ideološkim“ problemima. Za mnogo njih, partijska knjižica bila je samo ulaznica za pravljenje karijere.
1983. Milošević napušta svoje direktorske pozicije i usmerava svu svoju energiju penjanju uz stepenice partijske hijerarhije. Samo tri godine kasnije, pod protekcijom iskusnijeg Ivana Stambolića, postaje generalni sekretar Saveza Komunista Srbije. U to vreme, Milošević je bio samo još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu- oprezan birokrata koji je ponavljao titositičke parole „bratstva i jedinstva“ kao papagaj i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u okviru srpskog dela Saveza komunista. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe. Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Posebno najsiromašniji regioni, poput Kosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog Monetarnog Fonda.
Talas štrajkova je preplavio zemlju u drugoj polovini osamdesetih, što je bio najveći potres još od 1968. i pokreta studenata. Deo partijskih birokratija svih republika tada je već uveliko planirao način na koji bi mogao iskočiti iz broda koji tone. Počelo je umotavanje u nacionalne zastave u pokušaju da se spere krivica i napusti planska ekonomija. Krivica za ekonomske teškoće je sistematski bila prebacivana od strane lokalnih birokratija ka komšijskim republikama i njihovim vođstvima
1987. Milošević je, nevoljno, poslat na Kosovo kao anti-nacionalistički funkcioner da umanji narasle etničke tenzije u pokrajini. Prema Stamboliću, Milošević je bio beogradski birokrata ne baš zainteresovan za Kosovo i potpuno nespreman za ono što će ga tamo sačekati. Tokom sastanka sa lokalnim predstavnicima u Kosovskoj Mitrovici, grupa srpskih radnika napolju pokušavala je da uđe u zgradu i predstavi svoje probleme beogradskom izaslaniku. U pokušaju da priđu bliže, sukobili su se sa većinski albanskom policijom koja je počela da pendreči. Nesiguran birokrata, pokušao je da sa balkona zgrade smiri okupljene radnike praznom retorikom. No, masa je bila nezaustavljiva. Nemajući drugi izlaz, Milošević je izašao napolje da popriča sa radnicima lice u lice. Policijski kordon je probijen, a Milošević je, praćen TV kamerama, prošao policijsku liniju i ušao među radnike. „Niko ne sme da vas bije !“, izjavio je. Ova rečenica, stavljena u nacionalistički kontekst, bila je ponavljana i žestoko eksploatisana na nacionalnoj televiziji. Po povratku, Milošević je prišao nacionalističkom krilu srpskih komunista i praktično postao simbol te opcije. Umerenije krilo predvođeno Stambolićem je poraženo i ismejano u javnosti. Milošević se usudio da zajaše talas narodnog nezadovoljstva i preusmeri pokret u slepu ulicu nacionalizma i “reforme”.Kurs ka restauraciji kapitalizma je ubrzan.
U sledećim mesecima i godinama, „kosovska praksa“ je ponavljana iz mitinga u miting, od fabrike do fabrike. Milošević je bio viđen kao „pobunjenik unutar sistema“, neko ko je konačno ustao protiv nagomilane i pohlepne partijske birokratije. Posle protesta radnika u beogradskom industrijskom predgrađu Rakovica, jedan posmatrač je konstatovao da su ljudi dolazili na skup kao radnici, a nakon Miloševićevog govora, kući se vraćali se kao Srbi. Trijumf nacionalističkog krila u Srbiji pomogao je nacionalističkim snagama u drugim republikama. Komšijske šovinističke birokratije hranile su jedna drugu. Radnicima u svakoj republici pokazivano je prema babarogi preko puta i radnici su bili ohrabrivani da zbiju redove kroz nacionalno jedinstvo..
Takozvana anti-birokratkska revolucija je bila u toku unutar Srbije. Miloševićeva klika krenula je u korenitu čistku državnog aparata i centralizovala vlast u Beogradu. Počele su pripreme za zauzimanje što boljih pozicija pred neumitan raspad zemlje. Usvojen je novi srpski ustav koji je ukinuo autonomni status Kosova i Vojvodine i unazadio manjinska prava osvojena u revolucionarnim godinama. Pregrupisavanja po nacionalnoj osnovi su počela i unutar Jugoslovenske Narodne Armije.
Nacionalističke birokratije unutar ostalih republika su se ponele predvidljivo. Iskoristivši Miloševićeve akcije kao konačni dokaz da opstanak zajedničke države nije moguć otvoreno su kenule u zagovaranje secesije. Pa ipak, srpska birokratija je činilo se držala najjače karte u svojim rukama. Srbija je bila najveća repubika i preuzela je kontrolu nad armijom. Srpska birokratija je imala jako dobre veze sa mnogim imperijalističkim silama koje su inicijalno bile skeptične prema rasturanju zajedničke države i na sav glas hvalile Miloševića zbog tržišnih reformi koje je sprovodio. Uz to Beograd je računao na srpsko stanovništvou drugim republikama koje bi prirodno bilo protiv otcepljenja. Srpska birokratija je tako bila u poziciji da zagovara opstanak zajedničke države u kojoj bi imala dominantnu poziciju. Slabije birokratije u manjim republikama nisu imale izbora nego da potraže zaštitnike u drugim imperijalističkim silama i krenu odlučno ka nezavisnim državama u kojima bi bile slobodne da se na miru izlegu u lokalne buržoazije oslobođene od jake konkurencije.
Tako da, dok je ojačavao poziciju srbije unutar federacije, Milošević je simultano mogao sebi priuštiti licemerno pozivanje na očuvanje ujedinjene Jugoslavije, prezentujući sebe srpskoj radničkoj klasi kao jedinog čuvara “socijalističkih vrednosti” nasuprot secesionističkih vođa u drugim republikama i otvoreno reakcionarne pro-četničke i pro-kapitalističke opozicije unutar Srbije. Od strane prosečnog srpskog radnika, Milošević je bio u tom trenutku dožiivljavan kao umerena struja koja je pokušavala da na neki način sačuva titovu Jugoslaviju i osnovna dostignuća planske ekonomije. Većina jugoslovenske radničke klase je i dalje bila sumnjičava prema restauraciji kapitalizma. Za razliku od bivših komunista u drugim republikama koji su zasnovali nove otvoreno desničarske partije, Milošević je nazvao svoju partiju Socijalistička Partija Srbije i prezentovao je kao nastavljača titove partije u novom ruhu. Sa druge strane, Milošević se pedstavljao radikalnijem, pro-kapitalističkom sloju, kao odlučan reformator. Ovaj šizofreni imidž imao je poguban uticaj na ideje istinske levice u Jugoslaviji čije se posledice osećaju i dan danas. Mase u ostalim republikama, iako poput njene braće u Srbiji simpatetične prema titovoj zaostavštini, počele su da povezuju komunizam i Jugoslaviju sa Velikom Srbijom. Sveopštu konfuziju untar same Srbije potpomogla je i vulgarna građanska opozicija koja je uporno Miloševića do poslednjih dana etiketirala kao “komunjaru”.
Kako je vreme prolazilo imperijalizam je postajao sve nezadovoljniji Miloševićevim načinom vladavine. Postao je preambiciozan i nepouzdan. Upetljao se u seriju krvavih obračuna za teritorije na etnički mešovitim delovima otcepljenih republika. Za razliku od državne birokratije Istočne Evrope, čiji su snovi o preobražavanju u novu buržoaziju brzo isparili sa jačim uplivom stranog kapitala koji ne trpi posrednike, Milošević i njegova klika su bili mnogo pažljiviji. Oni su istinski hteli da se pretvore u novu vladajuću klasu koja će držati sve konce u svojim rukama. Proces privatizacije bio je usporen i oprezan, gde je glavni plen išao Miloševiću i njegovoj kamarili dok su strani kapitalisti dobijali ostatak. Milošević takođe, nikada nije prekinuo bliske odnose sa tvrdim krilom u Moskvi gde je njegov brat držao mesto ambasadora. Pokusao je da učestvuje kao jednak partner u igri sa velikim imperijalističkim šefovima koji nikako nisu mogli da dopuste potencijalno nezavisnu lokalnu silu na Balkanu.
Zapad je čak bio spreman da pruži zalutalom partneru i drugu šansu. Nakon što su odsekli Miloševića od svih teritorijalnih dobitaka u Hrvatskoj i Bosni pružajući što indirektnu (Oluja) što direktnu (NATO bombardovanje u Bosni) podršku rivalima i uspostavili seriju zavisnih državica sa jasnim etničkim granicama, došlo je vreme za biznis. Sankcije su bile podignute a Milošević naširoko hvaljen kao faktor “mira i stabilnosti” na Balkanu. Međutim, do 1995 milošević i njegov režim su postali organski nesposobni za promenu. Njihova moć je počivala na novom sloju gangstera i mutnih kapitalista kojima su bile pružene koncesije za vreme rata i sankcija. Privatizacija je dobila na zamahu, ali ipak ne dovoljno da zadovolji apetite imperijalističkih lešinara. Milošević je morao biti uklonjen.
Uprkos činjenici da je zapad sipao milione dolara u njih, agresivni, pro-kapitalistički klovnovi poput Draškovića i Đinđića, poznati kao “demokratska opozicija”, nikada nisu uspeli da zadobiju podršku srpske radničke klase. Ova skupina ostvarila je nemoguće-bila je još korumpiranija od Miloševićeve klike. Borba albanskih masa na Kosovu, gde je Miloševićev aparthejd režim bio ustanovljen još od ukidanja autonomije, bila je iskorišćena kao izgovor za NATO napad na Srbiju sa ciljem da se obori Milošević. Međutim nakon 78 dana bombardovanja i devastacije srpske ekonomije, imperijalisti su uspeli da učine malo šta osim što su osnažili Miloševića. Na kraju je masovni pokret radnika i omladine u Oktobru 2000-te bio taj koji je srušio diktatora.
Sadašnje pojednostavljenje predstave uspona i pada Miloševića su jako opasne. Svaljivanje celokupne krivice na leđa ovog ambicioznog nacionalističkog birokrate, sa ispada natprirodnim moćima, potpuno poništava ulogu imperijalizma. Upravo je imperijalizam bio taj koji je na kašičicu davao podršku različitim lokalnim gangsterima na prostoru bivše Jugoslavije sve dok nije proteklo dovoljno krvi da se uspostavi serija malih, slabih, zavisnih i poslušnih nacionalnih država potpuno otvorenih za eksploataciju.
Postoji tendencija u buržoaskim medijima bivših republika, koje su osetile Miloševićevu dugu krvavu ruku tokom rata, da preuveličavaju vezu između Miloševića i srpskih masa. Očigledan je pokušaj da se predstavi kako trenutno postoji masovno žaljenje za Miloševićem širom Srbije. Vladajuće klase ovih država na ovaj način opravdavaju svoje postojanje i šire predrasude među svojim stanovništvom sa ciljem usporavanja re-uspostavljanja veza među bratskim radničkim klasama. Ne negirajući jaku podršku koju je Milošević uživao u jednom periodu, iz razloga ukratko skeciranih u redovima iznad, važno je istaći da glavni Miloševićevi saveznici nisu bili Srbi, već njegova klasna braća u ostalim republikama. U doba najstrašnijih sukoba, Milošević i Tuđman su se bez problema sastajali u luksuznim vilama i crtali mape nad bogatom trpezom. Tuđman je privatno bio veliki poštovalac Miloševića i njegovog dela.
Takođe, ne možemo zaboraviti zapadne diplomate koji su jako voleli da doleću na maratonske pregovore sa Miloševićem, pijući viski u njegovoj vili do kasno u noć. Sada vidimo ove beskičmenjake, razne Cimermane i Holbruke, na TV ekranima kako govore o Miloševićevom “mračnom umu”. Naš prezir prema ovim glasnicima smrti nas ujedinjuje isto kao i naša mržnja pream lokalnim moćnicima koji su nas gurnuli u rat sa našom braćom i sestrama.
Većina ljudi u Srbiji nije sačuvala ni kap suza za Miloševića. Njegova smrt označava kraj jedne tragične ere u kojoj smo dopustili da nam otrov nacionalizma pomuti klasni instinkt. Balkan ne može i neće ostati netaknut promenama na globanom nivou. Danas, bivši “očevi nacija” su pod zemljom i klasna borba je ponovo na dnevnom redu. Koračajući po njihovim grobovima veselimo se dolazećim pobedama.
