Thursday, February 7, 2008

Predsednički izbori u Srbiji

Novi predsednik Srbije je, po drugi put, Boris Tadić, lider Demokratske stranke, vodeće pro-kapitalisticke partije u zemlji.

Sama kampanja, amerikanizovana do komične krajnosti, izuzev frenetičnog zastrašivanja protivkandidatom, sastojala se u ponavljanju opštih mesta sa liberalnog spiska vrednosti, emocionalnim izlivima patriotske patetike i pričanja ličnih priča, valjda pokušavajući da se ubede birači kako svaki od kandidata ispod te debele ljušture kapitalističkog činovnika ima i dobro skrivenu ljudsku dušu. Osim biografijama čiji podaci zaista nemaju puno veze sa tim ko je adekvatniji da bude figura od autoriteta u jednoj parlamentarnoj državi, kandidati su mahali i raznim slavnim imenima srpskog sporta i estrade, računajući na autoritet koji sa sobom nosi njihova popularnost.

Uprkos relativno maloj razlici u osvojenom procentu glasova, pobeda Borisa Tadića je bila izvesna pre nego što je kampanja uopšte i počela. Odakle takva sigurnost u ishod izbora na koje su potrošene enormne sume novca?

Srbija se trenutno doima veoma turbulentnom zemljom, prema tvrđenjima medija oštro polarizovanom na dva nepomirljiva tabora – takozvani „proevropski“ i onaj drugi, označen kao „nacionalistički“. Pobeda Borisa Tadića bi trebalo, implicitno, da podrazumeva malu ali ubedljivu nadmoć proevropskog bloka i nedvojbenu orijetnaciju Srbije prema Zapadu i vrednostima liberalnog kapitalizma.

Međutim, stvarnost nimalo ne korespondira sa ovom ocenom, što ozbiljniji pogled na ove izbore i potvrđuje. Kada bi prethodno bilo istina, u drugi krug izbora pre svega ne bi ušao Boris Tadić nego Čedomir Jovanović, kao najekstremniji eksponent pro-zapadnih ekonomskih liberala. Tadić je kampanju gradio na imidžu umerenog nacionaliste, koji je u kampanji spremno vitlao srpskom zastavom i pretenzijama srbijanskog imperijalizma prema Kosovu, sa sve parolom „Za jaku i stabilnu Srbiju“, naginjući time umnogome svom protivkandidatu.

Na drugoj strani, Tomislav Nikolić, tradicionalno percipiran kao zastupnik nacionalisticke, četničke linije Srpske radikalne stranke, je kroz celu kampanju pokušavao da potisne ovaj imidž koketiraujući sa idejama evropskih integracija, naginjući time prema liniji Tadića i samozvanog „demokratskog bloka“. Zaista, programska razlika između dva kandidata je bila zanemariva, i svodila se na uzajamno približavanje programa i optužbe jednog da drugi neće poštovati program bezmalo jedinstvene kampanje za očuvanje Kosova i nastavak kapitalističkih reformi kroz stabilizaciju sistema. Osim ova dva opšta mesta političkih partija u službi vladajuće klase, primećuje se i pojačan upliv socijalne tematike kao presudne u cilju mobilisanja glasača.

Ovaj i ovakav rezultat je jasan pokazatelj raspoloženja masa u Srbiji. Sama velika izlaznost, ma koliko razočaravajuća kada je u pitanju trenutni revolucionarni potencijal radničke klase, osim očajničke vere u parlamentarizam, ukazuje i na potencijal masa da u skorije vreme ponovo postanu glavni politički subjekat. Program dvojice kandidata, u kojima obojica svoju liniju prezentuju kao put prema boljem životu širih slojeva, ukazuje na probuđene socijalne interese kao osnovne reference koje se moraju prepoznati i eksploatisati u kampanji.

Pitanje koje se nameće je: ukoliko su programi dvojice kandidata bezmalo isti, kao što tvrdimo, šta je onda privolelo glasače da glasaju za jednu ili za drugu opciju? Kako objasniti toliki porast rejtinga Tomislava Nikolića, gotovo izbornu pobedu kako je izgledalo; kako ako ne porastom srpskog nacionalizma usled nerešenog statusa Kosova?

Tvrditi da Kosovo nije značajan problem, kako za Srbiju tako za Balkan kao celinu, bi svakako bilo naivno. Ono ostaje kao konstantni potencijalni izvor sukoba i izgovor za podgrevanje nacionalizma u regionu. Međutim, pitanje Kosova je bilo stavljeno u drugi plan, u odnosu na socijalna pitanja, tokom čitave kampanje. Među predizbornim obećanjima izigravalo je samo neizbežni prilepak, ne mnogo više od značke.

Svakome je svakim danom sve jasnije da je pravi razlog uspeha radikalskog kandidata rastuća beda u Srbiji, za koju se s pravom krive vladajuće stranke. Problem je u tome što nam iskustvo devedesetih govori da ni radikali nisu opcija koja tu situaciju može da poboljša. Ipak, u odsustvu autentične radničke partije na političkoj sceni Srbije, Tomislav Nikolić je zauzeo položaj konzervativnog socijaliste, patrona radnika na korak od otpuštanja, nezaposlenih, izbeglica i sitnih seljaka, bez namere da zaustavi tranziciju ili ukine kapitalizam, već sa željom da sitnim etatističkim reformama uspava revolucionarni sentiment obespravljenih. U rasulu i ekonomskom beznađu tranzicije, mnogi radnici i seljaci su u tom političkom falsifikatu, videli opciju pomoću koje bi mogli odbraniti svoje najosnovnije interese pred naletom ubrzane privatizacije i strukturnih reformi. Radikali se vide kao klip koji se gura u točkove tranzicije.


Moglo bi se prigovoriti da je razlog stavljanja Kosovskog pitanja u drugi plan kampanje nekakav prećutni konsenzus koji i Nikolić i Tadić imaju kada se radi o odbrani imperijalističkih interesa srpske vladajuće klase, ali tome u prilog nikako ne govori defanzivni položaj „Narodnjačkog bloka“, koalicije krajnje nacionalističkih Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. Naime, Koštuničino odbijanje da podrži ijednog od kandidata u drugom krugu nije ništa drugo do znak panike od poslednjeg krivog poteza uoči nesumnjivog debakla na sledećim parlamentarnim izborima, usled potpunog bankrota narodnjačke politike, što na unutrašnjem, što na spoljnom planu.

Koštuničina diplomatska prevrtljivost i pokeraško belfiranje a la Milošević ga čini podjednako nepouzdanim saveznikom i za Zapad i za Rusiju što njegove spoljnopolitičke potencijale srozava do zanemarivosti, dok je vlada čiji je on premijer još jednom pokazala svoju nesposobnost da poboljša uslove života velike većine stanovništva Srbije. Za klasnu borbu ova činjenica može biti samo pozitivna na duge staze jer se problem Kosova sve više povezuje sa pokušajima zataškavanja nesposobnosti vladajuće elite da reši rastuće protivrečnosti kapitalističke restauracije. Narodu je svakako više nego dosta sitnoburžujskog idealizma bez hleba.

Upravo se u toj činjenici i krije uzrok pobede Borisa Tadića. Radikali, ma koliko se trudili, ne mogu da potisnu činjenicu da su među masama percipirani kao konzervativna ili čak reakcionarna opcija čija prošlost sirovog nacionalizma ostavlja opor ukus u ustima.

Nakon što je izmanipulisan devedesetih, narod nije spreman da svoj život pokloni svojim buržujima i njihovom „nacionalnom interesu“. Dobar deo stanovnistva u Đinđićevom pragmatičkom nasleđu Demokratske stranke vide spas od novih mini-imperijalističkih ratova – zato je Tadićeva kampanja stavljala tako jak naglasak na strah od Nikolića.

Sa druge strane, sama situacija u zemlji i činjenica da su se socijalna pitanja sama nametnula kao glavni problem je sprečilo Tadića da onako brutalno otvoreno, poput Đinđića 2000. godine zastupa krutu neoliberalnu liniju u svojoj kampanji. Uspeh odluke da se tako „oprezno gazi“ u kampanji kada je reč o neoliberalnim reformama, govori o ponovnom sazrevanju kolektivne svesti radnika u Srbiji jer su jedino obećanja o kvalitetnijem životu ovaj put uspela da ih izmame na birališta

Moramo primetiti da je radikalima, u pogledu prikrivanja tvrde linije, bio smanjen manevarski prostor – dok Demokratska stranka ima skup prosejanih uspomena na mrtvog i pokopanog Đinđića, Srpska radikalna stranka ima veoma živog Vojislava Šešelja koji svako malo iz Haga podseća narod na četničko nasleđe i sirovi etnonacionalizam ranih radikala. Poražavajuće slaba prolaznost Čedomira Jovanovića, kandidata Liberalno demokratske partije, odražava debakl neoliberalizma koji bi se bez sumnje veoma loše odrazio na uspeh Borisa Tadića, da je Đinđić i dalje simbol Demokratske stranke, kao što je Šešelj i dalje simbol i steg Srpske radikalne stranke.

Iznenadno ubistvo Zorana Djindjica je DS na kratak rok izvadila iz pozicije glavne mete anti-tranzicionog besa, otovrilo partiji prostor za odlučnije koketiranje sa nacionalizmom i socijalnom retorikom, i time joj produžilo život. Sa druge strane, devedesete su još uvek duboko urezane u kolektivnu svest.

Bez obzira što Nikolić i vrh SRS verovatno više ne zastupaju istu liniju kao Šešelj i što pobeda Nikolića ne bi unela značajnije promene u tokove tranzicije, Šešeljeva zloslutna senka je praktično gurnula veliki deo građana, koji nisu izašli na parlamentarne izbore, na spisak glasača Borisa Tadića, što je pro-zapadnoj buržoaziji dalo priliku da odahne posle pobede svog kandidata – tenutno.

Čitav izborni cirkus pokazuje koliko je privid legitimiteta nužan za opstanak vladajuće klase, kao i do kojih su daljina spremni da idu njeni eksponenti i šta su sve spremni da obećaju kako bi opet bili u prilici da zloupotrebe poverenje radništva. Na prvi pogled bi se reklo i da su uspeli, da je establišment opet trijumfovao.

Takvo stanje sigurno neće potrajati i svako kome se čini da je Tadićevom pobedom pokazano da reforme nemaju alternativu će se neugodno iznenaditi, kako se reforme budu odvijale i unutrašnja autodestruktivnost kapitalizma bude bivala sve izraženija

Ma koliko se buržoazija uljuljkivala u osećaj signurnosti koji joj je pružila visoka izlaznost, neupitna snaga tihe većine prikazana činjenicom da te izlaznosti ne bi bilo da njeni eksponenti nisu prilagodili svoju retoriku osnovnim životnim potrebama radničke klase, ona predstavlja pre zatišje pred buru, nego stvarnu stabilnost kapitalizma.

Ono što je značajno jeste, da se u procesu traženja legitimiteta svoje vlasti, elite moraju poslužiti proleterima, kao što su to davno uočili Marks i Engels. Pokušajima da se mobilišu za pobedu jedne ili druge buržoaske stranke, proleteri se sami politizuju, čime se stvaraju preduslovi za njihovu skoru samoorganiuzaciju i emancipatorsku borbu. Još jednom smo svedoci toga kako pojedini buržuji u sukobu sa drugim buržujima snabdevaju proletarijat uružjem sa uništenje buržoazije kao klase.

Postoji tračak istine u medijskoj panici – situacija u Srbiji je svakako daleko od stabilne. Uzrok toga, međutim, nije polarizacija između dve strane iste buržoaske medalje.

Nestabilnost je direktna posledica nesposobnosti vladajuće klase i njenih apologeta da učine ikakav značajan pomak ka zaštiti i unapređivanju radničkih prava. Glavne partije, sve desno orijentisane, su za taj zadatak nesposobne po svojoj prirodi – po definiciji okrenute ka interesima vladajuće političkoposlovne elite.

Paradoksalno, svaki napredak privrednih reformi, percipiran kao pobeda „pro-evropskih“ snaga, u krajnjoj instanci jaca nacionalističku opciju u tenutnom rasporedu snaga. SRS neće biti u stanju da u nedogled izigrava opoziciju i u jednom trenutku će biti primorana da preuzme odgovornost. Stavljen pod pritisak, desno populisticki balon će pući i otvoriti pitanje dalje političke strategije gubitnika tranzicije.

Iz dana u dan, od jednih do drugih izbora, postaje sve jasnije da pozajmljivanje glasa nekoj od partija establišmenta ne vodi generalnom unapredjivanju standarda života.

Taj zadatak mogu izvršiti jedino sami radnici organizovani u sopstvenu partiju! Samo revolucionarna partija radničke klase može osigurati socijalizam – jedini mogući sistem sveopšte zbrinutosti u kome su demokratija i blagostanje praksa a ne nedostižni ideal!

1 comment:

Milan said...

Radikali se vide, posle raspada *kao dva klipa*...sa kojima ce Tadic morati da se nosi. Bez levice nema resenja..malo vise poverenja Komunistima Jugoslavije...odbacite klevete i lazi...nekada se pevalo..*hajd u borbu i vi stari, gd su vasi, gde su vasi sinovi..*. Nasi sinovi su kukavice...u tome je stvar, oni su kao &europejci* a nisu kukavice....