Mesec dana bombardovanja: Marksisticka analiza Balkanske krize

29. April 1999

Autor: Ted Grant i Alan Woods

Svakoga dana zvuk ratnih bubnjeva je sve glasniji. Stranice novina, televizijski ekrani i radio emisije su preplavljeni bujicama propagande namenjene podgrevanju ratoborne histerije. Kakva namera se krije iza ove barazne vatre? Samo da se otupe umovi i osecanja populacije Severno Atlantskog saveza do kriticne tacke nakon koje su civilizovani muskarci i zene spremni da prihvate spektakl nove i krvave erupcije ubilacke masinerije zvane NATO, i koja ce, ovog puta, predstavljati prolivanje krvi ne samo od strane Kosovskih Albanaca i Srba, vec i od vojnika Francuske, Britanije i Amerike.

Nakon mnogo vremena od Drugog Svetskog Rata, radnici Evrope su zaboravili kako izgleda rat--bas kao sto su zaboravili kakve su revolucija i kontra-revolucija. Sada su izlozeni grubom podsecanju. Ovo nije slucajno, vec verno izrazava prirodu novog istorijskog perioda u koji je svet sada usao. Dug period kapitalistickog poleta nakon Drugog Svetskog Rata--bar u razvijenom kapitalistickim zemljama-- se konacno zavrsio. Umesto pune zaposlenosti, rastuceg zivotnog standarda i reformi --osnove "klasnog mira"-- sada imamo stalnu nezaposlenost cak i u vremenu poleta, snizavanja, ukidanja socijalnih davanja i svuda nemilosrdan pritisak na radnicku klasu.

Na globalnoj pozornici, relativna stabilnost postignuta balansom terora izmedju SAD i SSSR-a je unistena kolapsom Staljinizma. Vecim delom prosle decenije, SAD su bile jedina svetska super sila. Nikada u ljudskoj istoriji nije ni jedna zemlja posedovala takvu ekonomsku i vojnu superiornost nad ostatkom sveta. "Novi svetski poredak" je trebalo da bude vrsta Pax Americana u kome bi dominacija SAD imperijalizma obezbedila svet bezbedan od ratova i razdora, zivot u beskrajnom ekonomskom poletu, omogucenim blagoslovima globalizacije i privrede slobodnog trzista.

Sada su se svi ti snovi pretvorili u pepeo. Recesija u Aziji, kolaps reformisanja trzista u Rusiji, i neizbeznost cak i veceg kolapsa u SAD u nadolazecem periodu, su stavili tacku na san o utopiji slobodnog trzista. Na vojno-politickom planu, svet je usao u novi i konvulzivan period, mnogo slicniji situaciji od pre sto godina nego periodu od 1945-80. Konflikt u Jugoslaviji, koji se jos uvek moze zavrsiti u balkanskom ratu svih protiv svih, ako ne i necemu jos ozbiljnijem, predstavlja ostar zaokret u celokupnoj internacionalnoj situaciji i fundamentalnu promenu. Ovo moze izmeniti citavu situaciju u Evropi, Rusiji, i Sjedinjenim Drzavama na nacin na koji ni jedan od ucesnika nije predvideo. Svi oni se spustaju toboganom u propast zatvorenih ociju. Ali svesni radnici i mladez moraju teziti da razumeju stvarno znacenje ovih znacajnih dogadjaja, koji ce imati odlucujuci uticaj na zivote ljudi sirom sveta. Jedino marksizam moze da iznedri takvo objasnjenje.

Unapred smisljen plan?

U proteklim nedeljama glasine su obilovale razmatranjima o poreklu i namerama bombardovanja. Poverljivo se tvrdilo da su Amerikanci vec odavno planirali celu stvar, i da je cilj ni vise ni manje nego totalno razbijanje Jugoslavije i nametanje SAD imperijalizma sirom Balkana. Takve tvrdnje se moraju tretirati sa velikim oprezom.

Postoji tendencija, posebno na Balkanu, gde su intrige u politici odavno razvijene u umetnost, da se o svemu prave zaverenicke teorije. Ali pokusaj da se cela istorija svede na lanac zavera--sto znaci, da se istorija svede na subjektivna razmatranja--je najplica od svih teorija, jednaka policijskom mentalitetu koji uzrok svakog strajka nalazi u radu agitatora.

Trenutno svetsku situaciju karakterise obilje zapaljivog materijala. Zamisljati da Vasington moze da se sa potpunom slobodom krece u takvom minskom polju, namecuci svoju volju u svakoj situaciji u skladu sa nekim ranije smisljenim planom, je ekstremno naivno. Ono otkriva decije preuvelicavanje--i, na kraju, strah od--moci imperijalizma SAD. Moc je,naravno, ogromna. Ali ona ima vrlo realne granice. I upravo sadasnji konflikt na Balkanu je strogi podsetnik ovih granica.U krajnjoj liniji, izvor sukoba je upravo nesposobnost SAD imperijalizma da nametne svoju volju maloj balkanskoj zemlji.

Naravno, Pentagon i State Department prave mnogo planova (koji se, slucajno, ne poklapaju uvek). Reakcionarna priroda ovih planova se ne treba posebno naglasavati. Americki imperijalizam je najkontrarevolucionarnija sila na planeti. Ali, ocekivati da ce ovi planovi biti izvrseni kao sto je nameravano, su budalasti do ekstrema. Planovi Vasingtona ulaze u stvarni svet, gde nailaze na jak otpor, ne samo od neprijatelja vec i od potvrdjenih prijatelja i saveznika. Ne samo da je najmocnija armija sveta porazena od strane bosonoge armije seljaka u dzunglama Vijetnama i ponizena od strane somalijske milicije i libanskih bombasa-samoubica, vec u Africi i Srednjem istoku, SAD interesi se se sukobljavali--nekada nasilno--sa francuskim.

Moze biti da su se delovi establismenta u Vasingtonu igrali sa idejom vodjenja rata protiv Milosevica jos od 1992, i cak razbijanja Jugoslavije i uspostavljanja americke hegemonije na Balkanu. Ali, u stvarnosti, razbijanje Jugoslavije je inicirano, ne americkim vec nemackim imperijalizmom, nestrpljivim da povrati svoje stare kolonije i sfere uticaja. I, Nemacka je ta, ne SAD, koja najvise dobija balkanizacijom Jugoslavije.

Ali razbijanje Jugoslavije--kriminalni akt koji je bio protiv interesa svih ljudi u federaciji--je imalo efekte koji nisu anticipirani ni u Vasingtonu ni u Bonu. Izazivajuci kolaps Jugoslavije i gurajuci jednu republiku protiv druge, vaskrsli su demone sovinizma i reakcionarne snove Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike Albanije, Velike Grcke, i sve su sanse da cemo uskoro slusati i o Velikoj Bugarskoj.

Eskalacija rata je pokazala esencijalno reakcionarnu prirodu razbijanja Jugoslavije i supljinu, u datom kontekstu, slogana o tzv. samoopredeljenju, koji je jedva bio smokvin list za okupljanje najreakcionarnijih elemenata i mesanje imperijalizma u zivote ljudi. Tokom cele istorije Balkana, iza svake sovinisticke klike stoji jedna ili druga imperijalisticka sila. Patnje malih naroda su samo mali kusur u diplomatiji imperijalizma, i iza svog licemernog pricanja o humanitarnim i mirotvornim misijama lezi cinicna kalkulacija i licni interes.

Americki imperijalizam nije zainteresovan za sudbinu Albanaca sa Kosova, osim kao sirovog materijala za ratnu propagandu. Ali Vasington je svakako zainteresovan za ishod balkanskog konflikta. Kao cuvar svetskog imperijalizma, uplasio se da bi konflikt izmedju kosovskih Albanaca i Beograda mogao da vodi do destabilizacije celog regiona, da vodi do raspada Makedonije i opsteg balkanskog rata, ukljucujci ne samo Srbiju i Albaniju, vec i Grcku, Bugarsku i Tursku. Sveopsti rat na Balkanu bi bio katastrofa. Posebno, mogucnost rata izmedju dve NATO clanice, Grcke i Turske, ih je uzasavala.

Istorija rata i diplomatije je puna primera gresaka. Sam Drugi svetski rat je dobar primer. Svaka od zaracenih strana se preracunala. Staljin je mislio da bi njegovi diplomatski manevri u vidu pakta sa Hitelrom omogucili Sovjetskom Savezu da ne bude uvucen u rat, i razoruzao je SSSR uoci Nemackog pokolja 1941. Sa druge strane, Hitler je zamisljao da moze pobediti Crvenu Armiju za nekoliko nedelja. Cercil i Ruzvelt su mislili da ce Nemacka pobediti SSSR, ali da ce obe strane biti toliko iscrpljene da ce moci da uskoce i zbrisu ih. U stvarnosti, SSSR je pobedio Hitlera jednom rukom i nastupao ka Berlinu i jos dalje. Ovo uopste nije teklo po planu, vec nasuprot njemu. Ni jedna od vlada nije predvidela takav razvoj dogadjaja, jer da su Nemci, Britanci i Amerikanci mogli, ucinili bi sve sto je u njihovoj moci da to izbegnu. Ali, cela lekcija istorije je upravo ova: istorija nikada ne "tece po planu."

Avgusta 1914, Austro-Ugarska i Rusija su usle u rat oko Balkana. Istina je da su se tenzije izmedju velikih sila stvarale dugo vremena pre toga. Ali, ozbiljni konflikti i cak ratovi su cesto inicirani nezgodama i greskama. Sadasnji rat nije izuzetak. Amerikanci su, poneseni osecajem svoje moci nakon raspada Sovjetskog Saveza, zamisljali da mogu da diktiraju svoju volju celom svetu. Njihova drska arogancija je bez presedana u istoriji svetske diplomatije. Stoga su, sedam godina, izlagali Irak nemilosrdnom bombardovanju u pokusaju da sruse Sadama Huseina i nateraju Bagdad da prihvati diktate SAD. Cak i dok je paznja sveta bila usmerena na bombardovanje Jugoslavije, iskoristili su situaciju da uniste naftne instalacije u Iraku, tako stezuci omcu oko vrata irackog naroda. Pa ipak se Sadam Husein cvrsto drzi na vlasti. Ovo je pokazatelj granica americke moci i nesposobnosti da bombardovanjem ostvare svoje fundamentalne ciljeve.

Zapanjujuca drskost imperijalizma SAD se videla u zahtevima Beogradu na konferenciji u Rambujeu. U sustini, oni se svode na zahteve da suverena zemlja, Jugoslavija, dozvoli da joj teritorija bude okupirana od strane stranih trupa (NATO "mirovnih" snaga). Takav zahtev je bez presedana. On ima smisla samo posle poraza u ratu. Onda je, naravno, porazena zemlja obavezna da prihvati stranu okupaciju. Ali zahtvenati tako nesto bez rata (do danas, NATO nije formalno objavio rat Jugoslaviji!) je apsolutno neverovatno. Nema sanse da je Milosevic--ili bilo koja druga vlada u Beogradu--mogao da prihvati takve ponizavajuce zahteve. Ocekivati tako nesto je izraz bezmernog nepoznavanja istorije, kulture i psihologije srpskog naroda. Kada je Beograd odbacio ove zahteve, trenutni odgovor Vasingtona je bio: "Prihvatite nase uslove, ili cemo vas bombardovati!" Takva pretnja je morala biti sprovedena u praksu, ili bi NATO u ocima celog sveta izgledao kao papirni tigar.

Daleko od toga da je bila produkt mudrog i dalekovidog plana, odluka da se bombarduje Jugoslavija, dok se javno iskljucuje mogucnost kopnenih trupa je bilo glupo i plitkoumo do ekstrema. Klinton i njegovi savetnici nisu nista razmisljali, nista razumeli, nista predvideli. Oni su stvarno zamisljali da ce Milosevic, nakon nekoliko napada, mahati belom zastavom. Ocigledno, ovaj savet mu je dala CIA. Kao Dzosua,koji je srusio zidove Jeriha duvanjem u trube, oni bi koristili svoje pametne bombe i projektile da nametnu svoju volju, bez rizika od NATO gubitaka. Iskustvo iz Iraka ove ljude nije naucilo nista! Mesec dana kasnije, Slobodan Milosevic jos stoji cvrsto u mestu i ne pokazuje znake kapitulacije.

Bombardovanje nije uspelo

NATO je tvrdio da je bombardovanje trebalo da pomogne Albanskoj populaciji na Kosovu. Ali sada je svima jasno da je bombardovanje ucinilo situaciju kosovskih Albanaca hiljadu puta gorom. Cak su i portparoli NATO-a priznali da je ovo najveca humanitarna katastrofa u Evropi od Drugog svetskog rata. Vise od polovine populacije--800.000 ljudi po poslednjim procenama--je bilo primorano da napusti svoje domove. Svakoga dana zapadna publika je izlozena neogranicenoj baraznoj vatri horor prica--nekih istinitih, nekih evidentno fabrikovanih--u vezi sa neprilikama ovih nesrecnih ljudi.

Cilj ove propagandne barazne vatre je da podgreje mrznje prema srpskom narodu i time stvori atmosferu povoljnu za jos bombardovanja, i mozda krvavi rat na kopnu ukljucujuci vece NATO gubitke. Razlog je dovoljno jasan. Potpuno je jasno da bombardovanje nije uspelo ni u jednom svom cilju. NATO proslavlja svoj 50-ti rodjendan sa ponizavajucim porazom koji mu se ceri u lice. Zbog toga oni ne samo da nastavljaju bombardovanje, vec ga i pojacavaju. Kad bi sad stali, to bi znacilo totalno ponizenje. To bi imalo ozbiljne posledice za buducnost NATO-a. Kao sto je istaknuto u uvodniku The Economist-a:

"Ako je istina da je NATO-ov relativni uspeh u Bosni podigao njegov moral i potvrdio njegovu korisnost posle pada Sovjetskog Saveza, onda je nuzno bar upitati se sta bi sada poraz na Kosovu znacio. U stvari, takav neuspeh bi imao zloslutne posledice za Alijansu. Mozda on nebi znacio momentalnu smrt, pod pretpostavkom da bi Saveznici zeleli da se zastite. Ali ako othramlje kuci sa Kosova, to bi svakako obavezivalo NATO da preispita svoje post-hladnoratovske ciljeve intervencije ne samo za odbranu svojih clanica vec i za sire interese humanitarizma i internacionalnog reda. NATO bi cak mogao da udje u proces gasenja." (The Economist, 24/4/99)

Prestiz je takodje vojno oruzije. Ako NATO bude porazen u Jugoslaviji, mit o americkoj neranjivosti bi bio unisten na svetskom nivou. Zbog toga su obavezni da nastave ovaj neobjavljeni rat, i da ga intenziviraju. Ali nastavak rata ima svoju logiku. Neuspeh da se postignu njihovi ciljevi samim bombardovanjem neizbezno gura lidere NATO-a u pravcu ukljucivanja kopnenih trupa.

Od poraza u Vijetnamu, Amerikanci su bili oprezni u slanju kopnenih trupa bilo gde u svetu. Ograniceni upadi u Liban i Somaliju su bili dalje upozorenje da se ne upustaju u vojne avanture ove vrste. Zbog toga Amerikanci vole da se baziraju na vazdusnoj sili. Ali sadasnje bombardovanje jos jednom sluzi da podvuce dobro poznatu cinjenicu da vazdusna snaga bez kopnenih trupa nikada ne moze dobiti rat. Ova poruka je poslata kuci od odredjenih generala i politicara--ne samo Toni Blera, najratobornijih od svih NATO vodja. Glasovi postaju sve glasniji svakoga dana.

Uprkos ovome, Amerikanci i dalje oklevaju. Secanje na Vijetnam i dalje proganja politicki i vojni establisment. Postoji otvoreni razdor izmedju State Department-a, koji zagovara slanje kopnenih trupa, i Pentagona, koji se pribojava posledica. Prosecnom americkom vojniku se ne gine za rat nozeva, granata i bajoneta, i pitanje je koliko bi trajao moral trupa pod teskim i opasnim uslovima planina Kosova, koje su medju Srbima i Albancima poznate kao "proklete planine."

Vasington je potpuno svestan da najveci teret bilo kakvog kopnenog rata na Kosovu bi morale da iznesu americke i britanse trupe. Sa Grckom prakticno u otvorenoj pobuni i italijanskim javnim mnenjem podvojenim oko rata (47% za i isto toliko protiv), ne moze se ocekivati njihova pomoc. Pitanje je da li bi Grcka dozvolila koriscenje luke Salonika za transport NATO trupa. Entuzijazam za rat se brzo hladi u Francuskoj i Nemackoj. Jedino jos London pokazuje svoje misice. Samo sto to ne znaci mnogo u praksi. U istom izadnju The Economist istice: "Od britanskog lidera koji priziva duha 1940-te se ne ocekuje da ustukne od neophodne cene u krvi, suzama i znoju. Problem je u tome da Britanija mozda ne bi mogla da plati takvu cenu cak i kad bi njen narod hteo."

Civilne mete

Posto nije uspeo da natera Beograd da kapitulira, NATO je sada napustio sva pretvaranja da su njegove bombe usmerene iskljucivo na vojne mete. Spektar bombardovanja se prosiruje sve vreme. Ne samo da se mostovi i pruge (ukljucujuci i vozove sa putnicima) smatraju za odgovarajuce mete, vec i rafinerije nafte, vodovod, televizijski studiji, stambene zone, sedista partija i fabrike takodje. Ne samo da su bombardovali fabriku automobila Zastava, vec i fabriku cigareta u Nisu. Ocevidno se i cigarete mogu koristiti u vojne svrhe!

Pravi cilj ovog bombardovanja je prilicno jasan. Sa jedne strane, oni se nadaju da ce posejati strah i demoralizaciju medju populacijom i slomiti njihovu volju da se bore. Sa druge strane, postoji element osvete i uskogrude osvetoljubivosti, iskazan bombardovanjem Miloseviceve kuce u Beogradu. Naravno, nista od ovoga nije usmereno protiv naroda Srbije, razume se! Ako neki ljudi izgube svoje zivote, kuce ili radna mesta, to je jedva "kolateralna steta". Naposletku, sve je to zarad pravednog cilja. Na kraju dana, oslobodicemo se Milosevica, kazu.

Problem je u tome sto nema znaka da je bombardovanje oslabilo Milosevica i najmanje. Naprotiv. Njegova podrska raste do stepena do kog NATO bombe izazivaju jos strasnije udare na jugoslovenske gradove, mostove i fabrike. Ogorcenje populacije raste i sa njim, njihova volja da se bore. Srpski mladici se dobrovoljno javljaju da se bore. Cak i oni koji se suprotstavljaju Miliosevicu se osecaju obaveznim da zbiju redove protiv ove brutalne agresije na Otadzbinu. U takvim uslovima, sve price o pobuni u Jugoslovneskoj armiji, drzavnom udaru ili narodnom ustanku su glupost. Milosevice se oseca toliko sigurnim u sebe da dozvoljava sebi luksuz da daje licni intervju na americkoj televiziji.

Posle prvih konferencija za stampu, gde su NATO portparoli odavali utisak apsolutne samouverenosti, ton se ubrzo promenio. Katastrofe kao sto je bombardovanje najmanje dva konvoja izbeglica, i cinjenica da Beograd nije pokazao nijedan znak predavanja, bacila ih je u pesimisticko i nervozno raspolozenje. Vec 4-og aprila The Observer je objavio pesimisticku procenu bombardovanja pod naslovom "NATO-ove tragicne greske". Citiran je bivsi vojni obavestajni oficir:

"Napravili smo potpunu zbrku od ovoga. Greska koju je NATO napravio je odluka iskljucivo o vazdusnoj kampanji i time omogucio Milosevicu da etnicki ocisti Kosovo. Trebalo je sedam nedelja da se slicnim udarima pripremi bojiste za Zalivski rat. Ovde letimo u misijama da pripremimo ratiste na kome se niko nece boriti. Vojska je dozvolila sebi da bude ubedjena politickim nepredvidivostima da vodi samo polu-rat."

Da su lideri NATO-a znali bilo sta o istoriji rata, znali bi da cak i najdivljackija vazdusna bombardovanja, daleko od slamanja volje populacije, imaju suprotan efekat. To je pokazao Hitlerov blickrig protiv Britanije u Drugom svetskom ratu. I da su znali bilo sta o istoriji Srba, razumeli bi da takvi metodi nece slomiti volju naroda da se odupre, vec samo podici na ocajnicke nivoe. Istinitost ovoga ce biti uocljiva ubrzo ako je NATO dovoljno glup da pribegne ratu na zemlji.

Ova opcija--tako plitkoumno odbacena na pocetku neprijateljstava--se sada stalno iznova javlja, kao neko zlokobno litanije. U stvari, ako se konflikt nastavi, to ce im biti jedina preostala opcija. Opasnosti takvog poteza su jasne svim mislecim ljudima--iako ne stanovnicima broja deset Downing ulice. Gospodin Bler izgleda da zamislja da ce NATO moci da umarsira u Kosovo sa malo ili bez otpora. Sve sto treba biti ucinjeno je da se upusti u jos malo "degradacije" (tj. da nemilosrdno zasipati Kosovo iz vazduha) i sve ce biti u redu. Od takvih iluzija su sacinjene vojne katastrofe!

Imperijalisticka propaganda

Spreceni u svojim vojnim planovima, stratezi NATO-a su podigli propagandni rat na novi nivo. Kljucni element u tome su neprilike izbeglica sa Kosova. Ovo je doista i tragicno i srce-cepajuce. Ali, pre svega, tragediju naroda sa Kosova je direktno izazvalo bombardovanje koje je trebalo da im pomogne. NATO je cinicno dizao nadu koju nije imao nameru da ispuni. Onda, kada je isprovocirao katastrofu u vidu bujice izbeglica, ove hriscanske dame i gospoda su im hitro zalupila vrata pred nosem.

Pravo na utociste je osnovno demokratsko pravo, priznato zenevskom konvencijom i formalno prihvaceno od strane svih civilizovanih nacija. U proslosti, bilo je postovano od zemalja kao sto je Britanija koja se ponosila svojom liberalnom i demokratskom tradicijom. Karl Marks, Lenjin i Trocki, svi su koristili ovo pravo s vremena na vreme. Ali to su bila druga doba! Zatim, kapitalisticki sistem je jos uvek bio u svojoj ranoj i relativno progresivnoj fazi. Burzoazija je bila sigurna u sebe, u svoju buducnost, u svoju istorijsku misiju civilizovanja. Ali ne vise! Iako su ovi nesrecni ljudi, zene i deca bez sumnje ispunili sve uslove neophodne za status izbeglica, ni jedna od NATO zemalja koje licemerno poziraju kao njihovi prijatelji i dobrotvori nema nameru da im obezbedi utociste osim u simbolicnom broju.

SAD, koje su na svojoj statui slobode ispisale poziv svetu da posalje svoje scucurene, ugnjetene mase, sada se otkrivaju kao uskogrude, sebicne, pune predrasuda, koje prolivaju krokodilske suze nad sudbinom jadnih kosovskih Albanaca, i onda ih ljubazno pozivaju na--Kubu! Velikodusnost SAD-a prema kosovskim Albancima se proteze do napustenih baraka Gvatanamo zaliva, zabiti za koju oni nisu radi da se vezu. Nemacka je primila 10,000 kosovskih Albanaca (kao neku vrstu jeftineradne snage). Ni drugi nisu nista bolji.

Francuska stampa je skoro obelodanila postojanje tajnog vladinog memoranduma civilnim cinovnicima, naredjujuci im da ne pustaju kosovske Albance u Francusku, zbog navodne opasnosti od "civilnih nemira." U svom izdanju od 13og aprila Le Parisien pise: "Izbeglice sa Kosova nisu ni blizu dobijanja viza za Francusku. Daleko od uveravajucih dekleracija zospenove vlade, poverljive instrukcije administracije koje su dosle u nase ruke, u stvarnosti, ne mogu biti restriktivnije." Takodje citira jedan takav cirkular: "Moramo obratiti narocitu paznju razmatranjima javnog reda i rizika od velike imigracije u vezi sa ovom situacijom." Narocito se odnoseci na izbeglice sa Kosova, memorandum postavlja tako restriktivne uslove da to u praksi znaci da im negira pravo na vizu, osim u nekoliko izuzetnih slucajeva.

A Britanija? Dok Toni Bler, evangelisticki hriscanin i dobro poznati moralista, ne propusta priliku da krsi ruke nad Kosovskim izbeglicama pred televizijskim kamerama, vlada na cijem je celu je ponudila da primi ukupno--160 izbeglica sa Kosova do danas, dozvoljavajuci im utociste samo na dvanaest meseci. Neosetljivo tretiranje kosovskih Albanaca je stvarno gnusan primer kako imperijalizam koristi probleme malih nacija za svoje ciljeve. Oni vide kosovske Albance kao pione protiv glavnog neprijatelja na Balkanu. Oni se ovim problemom koriste u propagandne svrhe, ali njihov pravi stav se pokazao nedavno sledecim incidentom. Zapadni mediji su mnogo koristili cinjenicu da mozda 500.000 izbeglica ostaje zarobljeno unutar Kosova, u nehumanim uslovima, niskim temperaturama i bez hrane. Ali kada je pitanje bacanja hrane ovim ljudima postavljeno, oni su ga odbacili zbog toga sto bi se mesalo sa bombardovanjem. U svom izdanju od 21og aprila, The Daily Express javlja:

"Izgladnele izbeglice zarobljene na Kosovu se suocavaju sa katastrofom 'biblijskih razmera', upozorila je agencija za hranu Ujedinjenih nacija juce. Ali nade da im se obezbedi pomoc su odbacene od strane NATO komandanata. The Express-u je jedan izvor iz Whitehall-a rekao da bi humanitarna pomoc iz vazduha mogla da ometa vojne operacije.

"Bez obzira na sve ostalo, to potencijalno moze poremetiti vazdusnu kampanju jer vazdusni prostor mora biti obezbedjen ovim avionima da lete," rekao je izvor. "To ometa ono sto rade nasi avioni."

Tako gadljivo je bilo ovakvo ponasanje da je cak i desnicarski britanski Daily Express u svom uvodniku protestvovao da "takav odbojan prezir prema ljudskom zivotu tera na otpor." Koji jos razlog treba da imperijalisticki rat protiv Jugoslavije nije baziran na humanitarnoj brizi i da su kosovski Albanci jedva mali kusur u diplomatiji velikih slia? Bujica izbeglica destabilizuje slabe i osiromasene drzave Albaniju i Makedoniju koje nisu u mogucnosti da se nose sa njom. Neverovatno, NATO izgleda potpuno iznenadjen ovakvim razvojem dogadjaja, za koji nisu preduzete nikakve mere. Nema satora, nema hrane--nema nicega.

U zapanjujucem izlivu cinizma, zapadni lideri su kritikovali Makedoniju zbog njenog protivljenja da primi veliki broj izbeglica, dok odbijaju da ih prime u svoje zemlje. Makedonska vlada se plasi da bi veliki priliv kosovskih Albanaca poremetio delikatnu ravnotezu izmedju Albanaca i Slovena unutar Makedonije. Izad svega, vlada u Skoplju se plasi da ne bude uvucena u rat. Vec su odrzavane nasilne demonstracije Makedonaca protiv bombardovanja Jugoslavije. Otuda i ekstremno protivljenje vlade da dopusti da njena teritorija bude koriscena kao baza za NATO-ovu invaziju Kosova. Takav razvoj dogadjaja bi lako mogao dovesti do raspada Makedonije. To je ono sto NATO zeli da spreci po svaku cenu, jer bi to mogao biti uzrok opsteg rata na Balkanu, kao sto smo istakli pre sedam godina.

Logika rata

Najgora stvar u vezi sa sadasnjom situacijom sa NATO-ove tacke gledista je da konflikt pokazuje nezadrzivu tendenciju da se siri. Ovo je upravo ono sto su oni zeleli da izbegnu. Ipak, oni su ga sami isprovocirali svojim akcijama. I Albanija i Makedonija su pretvorene u vojne kampove, sa 8.000 NATO trupa stacioniranih u jednoj, i 12.000 u drugoj. Albanska vlada je, u sustini, pozvala NATO da je preuzme. Oni zele da postanu kolonija EU i Amerikanaca! Ovo je pokazatelj bankrota bivsih staljinistickih lidera. Da su Fatos Nano i drugi lideri bili istinski socijalisti, oni bi se stavili na celo velicanstvenog revolucionarnog pokreta pre dve godine i transforimsali drustvo. Albanska revolucija je mogla da bude svetionik za sve ljude Balkana, posebno da je bila naoruzana internacionalistickim programom i perspektivom, kao Oktobarska revolucija u Rusiji.

Bez revolucionarne partije i rukovodstva, komite nisu uspeli da umarsiraju u Tiranu i preuzmu vlast, koja im je bila na dohvat ruke. Umesto toga, vlast je pala u ruke Fatos Nanoa i drugih eks-staljinista koji su se ponasali kao lideri nemacke Socijal demokratije 1918. Umesto da uhapse Berisu, oni su mu omogucili da pobegne i regrupise svoje kontrarevolucionarne snage na severu, gde je igrao ulogu u naoruzavanju OVK i spletkarenju sa njima. On sad pokusava da se vrati na vlast igrajuci na nacionalistiku kartu i pozivajuci se na vladu nacionalnog jedinstva, ukljucujuci i njega. Da li ce uspeti, ostaje da se vidi. Za sada, imperijalisti su shvatili da su sigurniji sa rukovodstvom tzv. socijalisticke partije.

Otkako su eks-staljinisticki lideri dosli na vlast, oni su ucinili sve sto je u njihovoj moci da je predaju burzoaziji. Albanska burzoazija je virtuelno nepostojeca, i eksperiment slobodnog trzista je zavrsio kao kompletna katastrofa, sto znaci, u praksi, prepustanje Albanije stranom imperijalizmu. Ova cinjenica se ne moze maskirati glupavim pricama o "ukljucivanju u EU" jer niko i ne pomislja da bi Albanija mogla ispuniti i jedan od Mastrihtskih uslova. Ono sto oni misle je da bi imperijalizam trebao da preuzme zemlju kao koloniju. Ovo je sramna izdaja albanskog naroda. Do sada, imperijalisti se nisu obazirali na zahteve za pomoc iz Tirane. Ali sada je Albanija iznenada postala vazna kao baza za NATO vojne operacije protiv Jugoslavije. Ovo ce neizbezno znaciti uvlacenje Albanije u rat na strani imperijalizma, koji ce predstavljati novu nocnu moru za albanski narod.

Teorijski, NATO trupe stacionirane u Albaniji i Makedoniji su deo "mirovnih snaga" koje su trebale da udju na Kosovo--ali samo uz saglasnost Jugoslovenske vlade, kao deo mirovnog dogovora. Kako bilo, pravila igre se stalno menjaju. Umesto da se oslanjaju na dogovor sa Beogradom, britanski i americki politicari su poceli da pricaju o slanju kopnenih trupa na Kosovo cim "dopustivo okruzenje" nastane--tj. kad vazdusni udari svedu jugoslovensku armiju na krvavu kasu, tako da bi otpor bio nemoguc. Kako bilo, kako vreme prolazi, cak i najplici umovi su poceli da shvataju da jugoslovneska armija na Kosovu, je daleko od "degradirane i unistene", na mestu i predstavlja opasnog protivnika. Procenjuje se da je oko 300 tenkova ukopano na Kosovu. Bombardovanje sa velikih visina nije ucinilo nista da ih istera. Sada skupljaju Apac helikoptere u Albaniji za upotrebu na Kosovu. Ovo su opasne masine za ubijanje, ali imaju jednu nezgodnu osobinu. Moraju leteti nisko, sto ih cini ranjivim od vatre sa zemlje.

Buduci da se jos uvek plasi americkih gubitaka, Klinton preferira da nastavi bombardovanje. To ce oni nastaviti, nanoseci strasnu stetu ekonomiji Jugoslavije. Ali, pre ili kasnije, kopnene trupe ce biti potrebne. Prica je neprimetno promenjena sa intervencije u "dopustivom okruzenju¹ na "polu-dopustivo okruzenje.¹ Grubo prevedeno, ovo znaci: "Kad vec ne mozemo da unistimo jugoslovensku armiju iz vazduha, ili da je sprecimo da se odupire, moracemo da izborimo put unutra." Ali takva borba, ako dodje do nje, ce biti daleko krvavija nego sto oni misle.

S obzirom na stav Makedonaca, postoje samo dva nacina na koja bi NATO mogao da napadne. Jedan od nacina bi bio da napadne Jugoslaviju preko Madjarske, sada clana saveza. Beograd je vec upozorio Madjare da paze sta rade. Bilo kakav neprijateljski potez Budimpeste, i Milosevic moze odluciti da se osveti na madjarskoj populaciji Vojvodine u severnoj Jugoslaviji.Madjarska bi se mogla suociti sa poplavom izbeglica. Cak i kad bi Madjarska dala svoju teritoriju da bude korscena kao lansirna rampa za NATO invaziju na Jugoslaviju--sto ne moze biti garantovano--izgled frontalnog napada na Jugoslaviju, verovatno sa ciljem da se okupira Beograd, mora da ispunjava NATO stratege zebnjom. U defanzivnom ratu, sa ledjima uza zid, Jugosloveni bi se borili kao tigrovi na svakom koraku. Bio bi strasan pokolj, i NATO ne bi imao garancije da ce uspeti. Stavise, navodni cilj ove kampanje, Kosovo, lezi daleko na jugu. Dok bi se uljezi probili, ne bi mnogo ostalo.

Ostaje nam Albanija kao najverovatnija NATO baza za NATO invaziju. SP vlada je odavno svoju sudbinu vezala za imperijalizam. Ali ima i drugih poteskoca. Albanija je najsiromasnija i najnazadnija zemlja Evrope. Njene luke i putevi nisu odgovarajuci za brzo kretanje velikog broja trupa i moderne opreme. Ulazak na Kosovo iz Albanije bi bio tezak i opasan poduhvat. NATO trupe bi bile izlozene zasedama na svakom koraku u klasicnoj gerilskoj zemlji. Pod ovakvim uslovima, cak i mala grupa vojske trenirana za gerilske metode vodjenja rata--i ne zaboravite da jugoslovneska armija ove metode trenira zadnjih pedeset godina--bi mogla da blokira daleko vecu silu na duzi period i nanese strasne gubitke. Nije cak ni sigurno da bi mogli da dobiju ovakav rat. Ali, cak i da mogu, koliko bi mogli da opstanu?

Evo jos jedne ironije istorije. Britanci su pokorili Indiju indijskim trupama.Ali sada Amerika, koja je nasledila britansku ulogu svetskog policajca, je prisiljena da vodi evropski rat svojim trupama. Ni Francuzi ni Nemci nisu orni za bitku, a kamoli Grci i Italijani. Koliko ce biti spremni da podnesu taj teret je drugo pitanje. SAD vojnik ne zeli da se bori u Evropi u stranoj zemlji za cilj koji jedva da razume. Stavise, nacin borbe sa kojim ce se suociti na kopnu ce biti vrlo drugaciji od udobnog, beskrvnog, sanitetskog vodjenja rata prikazivanog na televizorima do sada. Uljezi nece sedeti u kokpitu iznad oblaka i gledati u ekrane.

Uprkos svemu tome, NATO ce imati malo izbora osim da upadne ako zeli da vodi rat do kraja. Bice potrebno vreme da se skupi neophodna sila--verovatno meseci. Opsti konsenzus je da bi trebalo oko 100.000 do 200.000 vojnika da bi imali sanse na uspeh. Ali s obzirom na poteskoce skupljanja takve sile, postoje glasine da NATO razmatra daleko manju silu--mozda 40.000. Sa podrskom iz vazduha, tvrde oni, takva sila bi mozda imala uspeha. Ovo je vrlo opasna pretpostavka! U Drugom svetskom ratu, Titovi partizani su blokirali 20 nemackih divizija, i Hitler nikada nije ispeo da ih porazi iako je podrzavao fasisiticki hrvatski rezim koji je sprovodio genocid nad Srbima.

Bombardovanje moze svesti Jugoslaviju na ruine, ali ne moze je prisiliti da se potcini. Jugosloveni se ukopavaju, postavljaju mine i cekaju konacni pokolj. Od pocetka do kraja, NATO lideri nista nisu razumeli, nista predvideli, i dosledno, sve uprskali. Ali njihov neuspeh ce izgledati beznacajno ako odluce da posalju kopnene trupe. Takav potez bi znacio fundamentalnu promenu cele situacije. On bi imao veoma dalekosezne posledice svuda.

Uloga Rusije

Uz sve ovo, treba razmotriti i ulogu Rusije. Za sada se Moskva ogranicila na verbalne proteste i pokusaje da skrpi sporazum. Ali mogucnost stvarne invazije Jugoslavije bi bilo previse za Rusiju. Naravno, Jeljcin ne zeli da ulazi u sukob sa zapadom, i ocajnicki pokusava da napravi nekakav sporazum. Ali njegova upozoravanja o Trecem svetskom ratu su pokazatelj rastuce panike i straha. Cak i da su ona preterana (Jeljcin zeli da uplasi zapad kako bi iznudio koncesije--uzaludno), nisu potpuno bez osnova. Rusija nebi mogla nemo da posmatra NATO-ovu invaziju Jugoslavije. Cak i sada, jasno je da Rusi Beogradu obezbedjuju vojne informacije. Ako NATO pocne invaziju, Rusi ce u najmanju ruku svoje balkanske saveznike snabdeti oruzijem i verovatno dobrovoljcima. Vrlo je verovatno da bi zapad mogao izazvati sveopsti balkanski rat, u kome bi Rusija bila prisiljena da stane na jugoslovensku stranu. Rezultat takvog razvoja dogadjaja je nepredvidiv.

Sa druge strane, Amerikanci, plaseci se reakcije Ruskog naroda, daju velike sume novca Moskvi pokusavajuci da podmite Rusiju da se pomiri i da sprece da Jeljcin bude zbacen. Ali, ako dodje do kopnenog rata, sve ce biti uzalud. Ako Jeljcin ne bude spreman da reaguje, bice zbacen i zamenjen nekim ko jeste. Cak i pre rata, prokapitalisticki elementi su vec diskreditovani i sam Jeljcin je ozbiljno oslabljen. Sada je Cubais gorko izjavio da je napad na Jugoslaviju nepopravljivo minirao reformiste. Zapad se plasi da rastuca tenzija izmedju Rusije i Amerike moze dovesti do pada ne samo Jeljcina vec i celog programa trzisnih reformi. Dogadjaji u Jugoslaviji mogu imati revolucionarne posledice u Rusiji--i ne samo tamo.

Produzetak rata ce neizbezno izazvati masivnu reakciju u svim NATO zemljama. U Grckoj, ovaj proces je vec poceo. Populacija je protiv bombardovanja Jugoslavije. Bilo je mnogo demonstracija. Sveopsti bes se javio zbog upotrebe luke Salonika za transport trupa, i najmanje jedan NATO konvoj je bio primoran da se okrene nazad posto je sofersajbna prvog kamiona razbijena od strane demonstratora. Ako kopneni rat pocne, ovo moze imati revolucionarne implikacije u Grckoj, gde je posada nekog razaraca odbila naredjenja da ide u zonu ratnih dejstava. Dalja eskalacija rata moze dovesti i do ozbiljnijih incidenata.

U Italiji,gde je javno mnenje prepolovnljeno po pitanju rata vec su bile demostracije 100.000 ljudi u Rimu. Premijer D'Alema moze da sacuva svoj polozaj jedino nudeci mirovne sporazume jedan za drugim. Cak i tokom proslave NATO-ovog rodjendana, italijanski ministar inostranih poslova je bio primoran da se ogradi od bombardovanja jugoslovenske televizije.

U Nemackoj je takodje rastuce previranje. Za razliku od Britanije, gde prizor lidera Radnicke partije kako podrzavaju rat nije nista novo, ucesce Nemacke po prvi put u ratu od 1945 je izazvalo sok. Zeleni se suocavaju sa internom krizom; grupa besnih protestanata je nedavno okupirala sediste parije. Raste nezadovoljstvo u redovima Socijal demokratije. Iznad svega, najveci nemacki sindikat, IG Metal, se izjasnio protiv rata. Kako se rat bude produzavao, suprotstavljanje ce rasti, izazivajuci mogucnost kriza i podela u masovnim organizacijama. U Francuskoj, lideri Komunisticke partije, clanovi Socijalisticke koalicije, su balansirali sa obe strane. Ali ovo balansiranje ne moze trajati vecno. Rastuce nezadovoljstvo u redovima i u drustvu se reflektuje (bez obzira sto francuska vladajuca klasa ima svoje planove za Balkan) u pokusaju Francuza da se distanciraju od SAD i Britanije. U Belgiji su vlasti pokazale svoju vatrenu privrzenost demokratiji (osnovnog principa NATO-ovog Ustava) zabraanjujuci sve anti-ratne proteste i brutalnom represijom protestanata.

Sve ovo je stanje pre nego sto je rat usao u svoju kriticnu fazu. Ono sto je iznenadjujuce je brzina kojom je izazvana opozicija ratu. Na pocetku Prvog i Drugog svetskog rata ovo nije bio slucaj. Takodje, u slucaju Vijetnama, masovni protesti su se javili krajem rata. Ovde je postojalo protivljenje ili bar preispitivanje rata od samog pocetka, iako se situacija razlikuje od jedne do druge drzave. Istina, reakcija u Britaniji i SAD je stisana. Ali kada se postavi pitanje kopnenog rata, javno mnenje se moze transformisati za 24 sata. U slucaju kopnenog rata, americke i britanske trupe ce morati da podnesu najveci teret borbe--i zrtava. Bice nasilnih reakcija protiv rata, posebno, kao sto je verovatno, ako bude prolongiran. Kad lesevi u sanducima pocnu da stizu kuci, ljudi ce se upitati "zasto?" Rat ce izgledati kao nesto sto je bilo nepotrebno. One vlade koje se budu najvise identifikovale sa tim ce biti u dubokoj nevolji--pocev od Klintonove i Blerove administracije.

I na kraju, ali ne i najmanje vazno, rat ce destabilizovati svaku zemlju na Balkanu. Pokusavajuci da pronadju odgovarajuce puteve za transport trupa i opreme, Amerikanci su zahtevali od Bugarske i Rumunije da im dozvole uportrebu njihovog vazdusnog prostora. Desne vlade u Bukurestu i Sofiji su ocigledno to odobrile, u pokusaju da kupe ulazak u NATO i EU. Ali ovi pro-zapadni politicari ne predstavljaju osecanja masa, koje nece hteti da njihove zemlje budu vulgarni placenici u sluzbi americkog imperijalizma. Pozornica za politicke krize i konvulzije ce biti postavljena i u ovim zemljama takodje. Kao u Makedoniji, bice nasilnih demonstracija i cak revolucionarnih dogadjaja.

Da li je kompromis moguc?

Na svoj 50-ti rodjendan NATO, je u velikoj nevolji. Inicijelno stvoren kao savez u kome dominira SAD imperijalizam kako bi se suprotstavio SSSR-u, sada je postao agencija za sirenje imperijalisticke dominacije nad sve vecim delovima planete. Napad na Jugoslaviju znaci da on sada sebi daje za pravo da intervenise protiv bilo koje zemlje koja odbija da se povinuje njegovim zeljama, po principu: Uradi kako ti je receno, ili cemo te bombardovati! Uradi kako je receno, ili cemo te okupirati!

NATO sada rizikuje svoju reputaciju u porazavanju Beograda. Ako ne uspe, njegov prestiz ce pretrpeti tezak udarac. Mogao bi se cak i raspasti. Stoga, Amerikanci i njihove Britanske marionete iz petnih zila teze ratu. Svi pokusaji kompromisa su bili pompezno odbijeni. Amerika ne zeli kompromis vec totalnu pobedu. Toni Bler je otisao toliko daleko da je javno rekao da se rat mora nastaviti "dok Milosevic ne napusti [vlast]." Ovo je bilo previse cak i za Amerikance. Pre-entuzijasticki Britanski lider je telefonom pozvan iz Vasingtona, i sutradan je bio primoran da porekne ono sto je rekao. On je mislio da kaze "dok Miloseviceve trupe ne napuste Kosovo"!

Ruska vlada, uzasnuta posledicama opsteg rata, udvostrucava svoje napore da pritisne Milosevica da prihvati sporazum. Problem je: koji sporazum? Nakon Cernomirdinove poslednje posete Beogradu, Milosevic je naposletku prihvatio "internacionalno prisustvo" na Kosovu. Ali je naglasio: pod kontrolom Ujedinjenih Nacija. NATO zemlje ne bi bile dobrodosle, posebno one koje su bile ukljucne u bombardovanje. Reakcija NATO-a je bila trenutna i predvidiva: nema sanse! NATO trupama se mora dozvoliti da kontrolisu Kosovo.

Ako sporazum ne bude sklopljen, onda ce biti rat. A rat ima svoju sopstvenu logiku. Da li zele da idu u rat protiv Rusije zbog Kosova? Ne. Ali oni bi mogli upasti u takav rat. On ne bi bio lak. Da bi se pocelo, invaziona trupa mora biti daleko jaca od one koja se brani--po standardnoj teoriji, u odnosu tri prema jedan, ali u uslovima na Kosovu bi cak i veci odnos bio potreban. Trenutno, Amerikanci sami sebe nagovaraju u rat. Ubedjuju se da Srbi nece pruziti ozbiljan otpor, da vise laju nego sto ujedaju, Rusija nece intervenisati, isl. Ovo je ozbiljno nerazumevanje stanja. Da znaju bilo sta o istoriji Srbije, ne bi se toliko zurili da zakljuce da se neprijatelj nece braniti. U stvari, njihov izbor neprijatelja je tesko mogao biti gori.

NATO lideri prikazuju jedinstvenost. Ali u stvarnosti oni su potpuno razjedinjeni. Pukotine su vec pocele da se javljaju, i rasce kako vreme bude proticalo. Francuzi zahtevaju da NATO trazi odobrenje za rat od Ujedinjenih Nacija. Ovo je smesno! Bombardovanje traje vec mesec dana. NATO je pokazao kompletno nepostovanje UN kada je pocinjao i sigurno nece postovati ni jedan glas koji mu kontrira. Posto a) je rat vec poceo i nema sanse da se opozove ako UN glasa protiv i b) Rusija ce staviti veto na predlog ionako, ovo je klasican slucaj zakljucavanja stale kada je konj vec pobegao. Pored svega toga, to je rani simptom da Francuzi, takodje, postaju nezadovoljni polozajem. Oni bi mogli tiho da napuste SAD i Britaniju.

Javno mnenje u SAD izgleda da je cvrsto za rat, ali ovo nece potrajati. To prosto izrazava efekte masivne propagande. Ali ono ce brzo ispariti, kad vesti o americkim gubicima pocnu da stizu u svest masa. Cak je i pozicija vladajuce klase daleko od cvrste. Moguc je kolaps Senata, gde izolacionisticka struja nikada nije daleko od povrsine. Vec postoje podele u Kongresu. Za sada, pukotine su prikrivene. Ali to nece potrajati. Dalekovidiji i ambiciozniji clanovi Kongresa su se izjasnili protiv rata. Henri Kisindzer, u svojoj molbi Komitetu Oruzanih Snaga u Senatu je rekao da on nikada ne bi ulazio na Kosovo, ali kad bi ulazio, morao bi da istera stvar do kraja. Upozorio je da bi bilo "znacajnih gubitaka" u kopnenoj invaziji, ali da bi prava briga bili gubici izazvani u gerilskom ratu koji bi usledio.

Zapanjujuce je da komitet Senata treba da trazi savet od coveka koji je jedan od arhitekata vijetnamskog rata. Ali istorija je puna ovakvih ironija. Secanje na Vijetnam je oslabilo, ali ce se vratiti da ih progoni. Ako nisu mogli da okupiraju Irak, kako se moogu nadati da ce okupirati Jugoslaviju? Inteligentniji je senator Dzejms Inhof koji je jedan od najglasnijih protivnika rata. Njegovo protivljnje ne diktiraju pacifizam ili moralnost, vec proracunati licni interes. On upozorava na "dug, otegnut i krvav rat" i rekao je britanskom televizijskom novinaru: "mozda je u interesu vase zemlje, ali ne i u mom." Jasno je da senator Inhof ostavlja utiske za buducnost. Bice masivna reakcija protiv rata u Americi. Klinton dize svoju popularnost kao veliki ratni vodja. Ali ce zavrsiti kao najomrznutiji Predsednik u skorijoj americkoj istoriji. Cela situacija ce nositi revolucionarne implikacije za SAD--i Britaniju takodje.

Amerikanci bi voleli da njihovi evropski saveznici vode bitku. Ali, osim Toni Blera, ostali ne zude toliko da zrtvuju novac i ljude. Gundjanje u redovima ce rasti kako vreme ide i nema izgleda za brilijantnu pobedu. Neke seckije predlazu naoruzavanje OVK kao alternativu. Ali, to nije ozbiljna opcija. Naravno, nece nedostajati mladica i devojaka u izbeglickim kampovima u Albaniji i Makedoniji koji gore od zelje za osvetom i spremnih da se zrtvuju. Ali OVK, kao vojna sila, ne moze se uzimati za ozbiljno. Na pocetku je bila mala teroristicka grupa sa oskudnim vojnim znanjem. Na osnovu CIA izvestaja ima bliske veze sa dilerima droge. Stavise, jugoslovenska armija ju je razbila, protiv koje se pokazala beskorisnom. Ima podataka da Amerikanci treniraju OVK borce. Kako bilo, izvestaji ne spominju koje su cifre u pitanju, i to ce nesumnjivo biti malo da bi igralo ista vise od simbolicne i propagandne uloge.

I tako se opet nalazimo na pocetku. Kopnena invazija na Jugoslaviju ce pretstavljati strasno krvoprolice, u kome ce americke i britanske trupe podneti najvise gubitaka. Takav konflikt bi mogao da traje dugo vremena, i nema garancija da bi NATO pobedio. Kada se sve uzme u obzir, moguce je da ce Vasington potraziti nekakvu vrstu dogovora, verovatno uz usluge Moskve. Imperijalisti bi mogli da progutaju svoj ponos i prihvate kompromis. Pre svega, kako bilo, oni ce sravniti Jugoslviju sa zemljom, a onda od Rusa traziti nesto sta mogu da potpisu. Cak se mogu sloziti da daju nesto novca kako bi pomogli rekonstrukciju Kosova. Na kraju, bilo bi jeftinije nego rat, a i SAD kompanije bi dobile ugovore.

Sto se tice skakljivog pitanja mirovnih snaga, Milosevic bi ih bez sumnje prihvatio, pod zastavom UN, ne NATO-a, sa ruskim i ukrajinskim trupama, ali bez Amerikanaca, Britanaca ili Nemaca. Takav dogovor ne bi podrzali kosovski Albanci, koji bi se osecali prevareno. OVK bi pokusala da nastavi gerilski rat, u kom slucaju bi morali da budu razoruzani od strane svojih americkih prijatelja (jedan od razloga zasto Amerikanci paze da ih ne opreme previse dobro). Naravno, ovo bi bila pobeda Milosevica. Ali bi moglo da bude maskirano od strane diplomata kao perfektan kompromis i pobeda razuma. Da li ovo izgleda nemoguce? Ali cak i cudnije stvari su se dogadjale u istoriji rata i diplomatije. Na kraju, ne bi bio prvi put da zapad optuzi Milosevica kao ratnog kriminalca i onda pregovara sa njim.

Iako Amerika ne zeli kompromis, na kraju moze biti primorana ga da prihvati. Alternativa takvom resenju je rat, i rezultat takvog rata bi bio stetan sa mnogo aspekata. Pored cene u zivotima, javlja se i pitanje ekonomskih troskova. Cak i bombardovanje mostova na Dunavu ima ozbiljne posledice za podunavske zemlje koje na njega oslanjaju veliki deo svoje trgovine. U Zalivskom ratu, zapad je dobio novac nazad od bogatih arapskih rezima bogatih naftom. Ali, nece imati ko da plati racun za jugoslovensku avanturu. Opasnosti kopnenog rata na Kosovu su vec jasne najdalekovidijim stratezima Kapitala. Logisiticki problemi cak i sakupljanja znacajno velike sile su neizmerni, kao sto smo videli.

To nije vrlo atratktivan scenario. Kad jednom pocnu da razmisljaju o njemu, mogli bi da se predomisle. Ali za sada nisu ni o cemu mislili. Od pocetka su pravili jednu gresku za drugom. Za sada, Milosevic je napravio bolje kalkulacije nego Klinton i Bler. Ali, pre ili kasnije, realnost ce poceti da se pomalja cak i u najplitkoumnijim glavama. Trocki je jednom primetio: "Kad sve drugo propadne, covek mora da pocne da misli!" Klinton se uvek oklizne kad se suoci sa ozbiljnim izazovom. Verovatnoca brojnih americkih gubitaka mu moze pruziti pauzu za razmisljanje u pet do dvanaest. Naravno, svaki dogovor bi bio na racun kosovskih Albanaca. Nikada se NATO ili SAD nisu obavezali da ce traziti nezavisnost za Kosovo, zbog toga sto se tome protive koliko i Beograd. Nezavisno Kosovo bi se neizbezno pripojilo Albaniji, ozivljujuci bauka Velike Albanije, koji bi destabilizovao Makedoniju i izazvao balkanski rat.

Zakljucak je neizbezan. Kosovski Albanci ce morati da budu zrtvovani. Oni su, u svakom slucaju,oduvek bili potrosna roba sa stanovista imperijalizma. Milosevic bi mogao da ponudi autonomiju kakvu su imali pre 1989. Njegovi javni sastanci sa umerenim liderom kosovskih Albanaca Rugovom pokazuju da bi ovo bilo moguce. Jugoslovenska armija na Kosovu bi mogla da se vrati u kasarne, a izbeglicama bi bilo dozvoljeno da se vrate--mada, cemu, to je drugo pitanje. Posto su im kuce spaljene, sela porusena, fabrike unistene, ne bi imali ni domove ni poslove da im se vrate. Niti bi se osecali sigurno dok je Milosevic na vlasti. Stoga bi smo bili suoceni sa sansom da NATO trupe teraju izbeglice da se vrate protiv svoje volje. Na kraju, niko drugi ih ne zeli. Britanija je sacici dala godisnje vize. Kada su iskorisceni u propagandne svrhe, mogu se vratiti nazad, i biti bezbedno zaboravljene. Kada je senator Inhof upitan sta ce biti s njima, odgovorio je lakonski: "ne znam." Na nama ostaje da dodamo nedostajuci deo recenice, koji stvarno predstavlja stav Vasingtona: "i bas me briga."

Marksizam i reformizam

Rat je veliki test svih politickih tendencija. Pozicija koju su zauzeli reformisti desnog krila nije iznenadjenje. Sreder, zospen, i nadasve Bler, su postali najeuforicniji navijaci SAD imperijalizma i NATO-a. Ali, to je njihova uloga u zivotu. Tendencija desnog reformizma je samo ozraz pritisaka velikog biznisa u redovima radnickog pokreta. Rat je samo nastavak politike drugim sredstvima. Kod kuce, vodje radnickog pokreta izrazavaju interese banaka i velikih monopola. U inostranstvu zastupaju interese imperijalizma, posebno SAD imperijalizma. Stavise, teze da budu mnogo usluzniji u izvrsavanju diktata krupnog biznisa i imperijalizma nego obicni bruzoaski politicari. Britanski Konzervativci gundjaju o beskorisnosti bombardovanja, dok se Bler toliko zaneo u svojoj krvozednoj retorici da je dosao u sukob, ne samo sa hladnijim glavama u Vasingtonu, vec sa britanskim sefom osoblja koji omalovazava instrukcije Cercila nasih dana.

Nova sorta desnih parvenusa kao sto je Bler je jos gora od starih radnickih lidera. Sve su sanse da bi Kalagan ili Vilson pokusali da tiho obuzdaju Klintona, da ga upozore na posledice rata koji se vodi. Ali Bler je pohlepan za aplauzima reakcionara i zudi da pokaze svoje zasluge kao lojalnog sluge Amerike i neustrasivog predstavnika imperijalizma. Kao kod kuce, neustrasiv je kada napada samohrane majke i invalide, dok se klanja i sakuplja mrve Londona, na svetskoj pozornici se sepuri, bije u grudi i nagovara predsednika SAD da se cvrsto suprotstavi maloj balkanskoj zemlji, dok SAD senatori na njega gledaju sa veselom nevericom.

Uprkos svim Blerovim blefovima i hvalisanjima, britanski stvarni doprinos ratu je patetican, kao sto odgovara stvarnom polozaju Britanije u svetu. Od oko 1.000 aviona ukljucenih u kosovski konflikt, oko 800 je americkih. Sacica britanskih aviona ukljucena u bombardovanje je igrala beznacajnu ulogu. Od mnogih misija se odustalo jer je oblacnost ometala vidljivost--pre je to jos jedan komentar o zastarelosti britanske opreme nego o vremenu. Cak je prijavljeno da krstareca raketa ispaljena sa podmornice Splendid nije uspela da izadje. Britanski nosac aviona Invincible je naoruzan helikopterima za borbu protiv brodova i stoga beskoristan u sadasnjem ratu. Cak i toliko hvaljenji britanski Harrier avioni su pogresne vrste, dizajnirani za superiornost u vazduhu, a ne za vazduh-zemlja misije. Isto se odnosi i na kopnene trupe. Cak i posle pojacanja, bice samo oko 8.000 britanskih trupa u Makedoniji, "isuvise malo da bi imali vise nego simbolicnu ulogu u ratu protiv jugoslovenske armije" , kao sto je The Economist ispravno primetio. Nije ni cudo sto je Toni Blerovo uporno zahtevanje za borbu do kraja naislo na mlaku reakciju u Vasingtonu!

U Britaniji je, trenutno, opsta konfuzija. Opoziciju ratu je slaba i uglavnom je zbrkanog i pacifistickog karaktera. Tribune grupa ocekivano leve orijentacije je za rat. Majkl Fut ga naziva najpravednijim ratom u istoriji. Ken Livingston zahteva kopnene trupe. Tzv. levicari i bivsi pacifisti su najgori ratni huskaci. Cak i levicarska Campaign Group je podeljena 50:50 oko rata. Zahvaljujuci ovome, Toni Ben je jasno istupio protiv rata, ali na pacifistickoj bazi, zagovarajuci ucesce (ne)Ujedinjenih Nacija. Toni Ben je najhrabriji i najiskreniji u Radnickoj levici u Britaniji. Ali pozivi na tzv. internacionalno pravo i UN ne mogu resiti nista, i samo sluze da zbune. Isti zbunjeni pacifizam se vidi i u drugim zemljama takodje.

U Italiji, gde vlada na celu sa PDS potpuno podrzava bombardovanje, zajedno sa najvecim delom Evropske socijal demokratije, rukovodstvo Rifondazione Comunista (PRC) osudjuje bombardovanje. Oni tacno kazu da: "Rat protiv Jugoslavije nece biti rat za zastitu izbeglica i legitimne aspiracije ka autonomiji i demokratiji naroda Kosova. To ce biti rat za NATO, da potvrdi hegemoniju SAD nad Evropom i da zameni internacionalno pravo pravom dzungle koje sprovodi novi svetski policajac. "Civilizovani zapad se jos jednom okrece varvarizmu rata posto je doprineo dezintegraciji Jugoslavije, podrzavao nacionaliste svih boja, koji su u ime etnicke cistote, podigli nove i neprirodne granice u srcu Evrope."

Za sada je dobro. Ali, sta je alternativa? PRC se obraca "demokatskim snagama", pacifistickim pokretima i sindikatima. Kako bilo, nisu pojasnili koje su to demokratske snage. Sve partije u vladi podrzavaju NATO bombardovanje--ali to su one iste partije koje je PRC podrzavao u vladi pre samo nekoliko meseci. Rukovodstvo PRC poziva ove snage da podrze clan 11 italijanskog Ustava koji kaze da se "Italija odrice rata kao instrumenta u razresavanju medjunarodnih sporova". Oni traze od vlade da zabrani upotrebu SAD i NATO baza za agresiju protiv Jugoslavije i da se distanciraju od rata. Traze od Saveta Bezbednosti da da se ukljuci i posalje Kofi Anana u Beograd. Umesto NATO trupa, traze snage OEBS da se posalju. Takodje traze od Evropske Unije da odrzi konferenciju o Balkanu sa ciljem integracije regiona u "zajednicku, multietnicku u demokratsku Evropu." Ne spominju socijalizam.

Jedini nacin na koji bi Balkan mogao da bude ukljucen u kapitalisticku Evropu je da ove zemlje zavrse proces kapitalistickih kontra-revolucija sa potpunom privatizacijom i totalnim potcinjavanjem diktatu zapadnog kapitalizma. To su razlozi iza pozicije Albanije. Sto se tice Ujedinjenih Nacija i OEBS-a, oni su samo organizacije razlicitih kapitalistickih zemalja koje ne mogu igrati nikakvu progresivnu ulogu.

Pozivanjena medjunarodno pravo i UN predstavljaju najgoru vrstu utopizma. Solon Veliki, autor atinskog Ustava, je davno rekao: "Pravo je kao paukova mreza: mali su uhvaceni a veliki je pocepaju." Sva prica o medjunarodnom pravu, miru, moralnosti i sl. postaje pepeo onoga trenutka kada se vitalni interesi velikih imperijalistickih sila nadju u igri. Svi ozbiljni problemi se resavaju silom, a krajnji izraz sile u medjunarodnoj politici je rat. Neko se mozda nece sloziti sa ovom cinjenicom, ali to je ne cini manje cinjenicom. Negirati cinjenice znaci obmanjivati ljude.

Gde su ugrozeni vitalni interesi imperijalizma, tzv. medjunarodno pravo je besmisleno. Cinjenica da je Jugoslavija daleko od Severnog Atlantika, da Jugoslavija nije ugrozila bezbednost ili teritorijalni integritet bilo koje NATO drzave, i da do danas, NATO nije objavio rat Jugoslaviji--to su samo nebitni detalji za Vasington i London. Svakoga dana se izmislja neki novi izgovor, stvara se novi pretekst da se opravda jednostrani pokolj onoga sto bi trebalo da bude suverena zemlja. Bespomocni Kofi Anan izgleda nemocno. Uprkos svim suznim molbama pacifista srednje klase i levih reformista, smesno i pogresno imenovane Ujedinjene Nacije su nemocne da rese bilo koji problem gde su ukljuceni vitalni interesi velikih sila. Ujedinjene nacije se zasluzeno tretiraju sa prezirom od strane SAD i njihovih partnera u zlocinu, koje su ih otkacile kao sto bi covek oterao iritirajuceg komarca.

U Nemackoj je bombardovanje Jugoslavije izazvalo talas nezadovoljstva medju redovima SPD i Zelenih. Ironicno je da po prvi put kada nemacke trupe ucestvuju u vojnoj akciji od kraja Drugog svetskog rata, da je nemacki ministar spoljnih poslova clan stranke Zelenih. Pobesneli aktivisti su okupirali sediste stranke Zelenih. Unutar SPD-a, odluka je izazvala sok i sveopste protivljenje, ne samo u redovima vec i od nekih lokalnih i regionalnih vodja. Neki kazu da su razlozi za ostavku vodje SPD-a Oskara Lafontena iz nemacke vlade ranije ove godine zbog njegovog protivljenja bombardovanju. Mocni radnicki sindikat metalaca IG-Metall je trazio kraj bombardovanja (iako je njihova alternativa UN intervencija).

Socijalisticka politika--jedina alternativa

Nema resenja za balkanski problem na kapitalistickoj bazi. Oni koji pokusavaju da nadju takvo resenje, oni koji napustaju klasno stanoviste u kontekstu navodne odbrane prava kosovskih Alabanaca na samoopredeljenje, neizbezno padaju na pozicije reakcije. OVK se potpuno oslanja na SAD imperijalizam. U praksi, postala je instrument SAD imperijalizma na Balkanu. Stoga, konkretno, zahtev za samoopredeljenje Kosova u datom kontekstu oznacava--i moze samo oznacavati--uspostavljanje SAD protektorata na delu koji je pripadao teritoriji Jugoslavije. Da li ovo ima bilo kakav progresivni sadrzaj? Da li je u ikakvom odnosu sa istinskim samoopredeljenjem? Nije. Da li ga mogu podrzavati socijalisti? Ne.

Neki tzv. marksisti su branili bombardovanje Jugoslavije sa pozicija samoopredeljenja kosovskih Albanaca. Imamo pojavu nekih sekti koje vicu "naoruzajte OVK" demonstrirajuci sa Albancima i noseci NATO zastave. Drugi koji se takodje nazivaju marksistima traze, ne nezavisno Kosovo, vec socijalisticko nezavisno Kosovo. Ovo je stvarno zabavno. U datim okolnostima, nezavisno Kosovo ce biti stvoreno americkim bajonteima, kao americki imperijalisticki protektorat. (Kosovski Albanci sami ovo vrlo dobro razumeju, zbog cega demonstriraju sa NATO zastavama, i zahtevaju NATO bombe i invaziju na Jugoslaviju). Ali, kazu ovi mudrijasi, ovo mora imati socijalisticki karakter! Takva ideja bi NATO stratege zasmejala do suza, kad bi se samo potrudili da procitaju takve stvari, u sta cisto sumnjamo. Ponavljamo. Napustanjem klasnog stanovista, bez obzira kako se manevrisalo, zavrsava se u kampu reakcije.

U svakom slucaju, jasno je da ce kosovski Albanci biti izadati od strane Vsingtona u trenutku kada shvate da je cena uspostavljanja protektorata daleko veca nego sto su pretpostavljali. Kosovski Albanci, posto su cinicno upotrebljeni od strane imperijalista za svoje ciljeve, bice odbaceni na stranu kao prljavi dronjak onoga trenutka kada vise ne budu korisni. Jedini slogan koji moze izaci u susret ne samo kosovskim Albancima vec svim narodima Balkana je slogan Socijalisticke Federacije Balkana. Samo zbacivanjem reakcionarnih sovinistickih klika koje su uvukle region u rat i bedu mogu biti uspostavljeni uslovi za formiranje demokratskog socijalistickog rezima koji bi sam mogao garantovati prava svim ljudima, ukljucujuci i pravo na samoopredeljnje.

Tokom istorije, pravo na samoopredeljnje je bilo korisceno, ne samo od strane revolucionara vec i od reakcionara i imperijalista kako bi se opravdalo razbijanje drzava i da se prikriju njihove agresivne namere. Neophodno je razdvojiti u svakoj datoj situaciji sta je progresivno a sta reakcionarno. U datoj situaciji, konkretno posmatrano, zahtev za tzv. samoopredeljnjem kosovskih Albanaca je ispunjen reakcionarnim sadrzajem. Prevideti ovu elementarnu cinjenicu znaci pasti na reakcionarnu poziciju i delovati, u praksi, kao navijac SAD imperijalizma.

Neophodno je reci istinu, ne zavaravati ljude "mudrim" sloganima koji bi trebalo da obezbede "prakticna resenja" , ali koja vode u propast. Mi smo za najsiru autonomiju kosovskih Albanaca unutar Jugoslavije. Trenutno je to najvise sto mogu postici. Jedino revolucija moze stvoriti neophodne uslove za stvarnu socijalnu i nacionalnu emancipaciju kosovskih Albanaca i svih drugih balkanskih naroda. Ovaj slogan dobija odjek, cak i sad.

Socijalisti, komunisti i sindikalisti svih zemalja moraju se suprotstaviti varvarskom bombardovanju Jugoslavije. Ali to ni u kom slucaju ne pretpostavlja podrsku monstruoznom rezimu Slobodana Milosevica, ili reakcionarnoj politici srpskog sovinizma. Mi ne zaboravljamo da je ukidanje autonomije Kosova pre deset godina pocelo proces koji je vodio raspadu Jugoslavije. Nasuprot tome, Tito je uvek pokusavao da spreci dominaciju bilo koje republike u Jugoslaviji. Velikosrpski sovinizam je igrao najmonstruozniju ulogu tokom poslednjih deset godina. Protiv njega se moramo boriti svim raspolozivim sredstvima. Nije monarhisticka zastava srpske reakcije, vec crvena zastava proleterskog internacionalizma nas slogan--jedini slogan koji moze ujediniti sve potlacene ljude Balkana! Pokusaju srpskih sovinista da kidnapuju anti-ratni pokret cesto nailaze na odbojnost. U Austriji cetnici su iskljuceni iz organizacije anti-ratnih demonstracija. U Londonu se dogodilo nesto slicno, kada su srpski sovinisti podigli barjak sa monarhisitckim zastavama, zamoljeni su da odu. Demonstratori nisu vikali "Srbija" vec "Jugoslavija!" Instinktivno, anti-ratni demonstratori su znali da razlikuju reakcionarnu i progresivnu poziciju u brobri protiv rata.

Ne. Mi ne mozemo preuzeti odgovornost za Milosevica i njegov rezim. U Spaniji Ujedinjena levica se suprotstavlja NATO intervenciji u Jugoslaviji, sto je pozitivno, ali nazalost, zajedno sa drugima koji se suprotstavljaju NATO akcijama, Ujedinjena levica trazi "UN resenje." Da stvari budu gore, njen lider Julio Anguita opisuje Milosevica kao "levicara". Ovo je u potpunosti pogresno. Zajedno sa svim drugim bivsim staljinistima u Rusiji i istocnoj Evropi, Milosevic zastupa kapitalizam i "ekonomiju slobodnog trzista" kod kuce i sovinisticku politiku napolju. Pre rata, pokrenuo je program privatizacije--ukljucujuci rasprodaju drzave televizije, cementara i hemijskih fabrika, kao i secerana. Njegovi korisnici su bili stranci i clanovi vladajuce klike, posebno MilosevicevA familija i prijatelji. Njegova cerka je posedovala sada unistenu Kosava radio i televizijski studio. Dragan Tomic, predsednik parlamenta, je direktor Jugopetrola (takodje unistenog) itd. Trgovinske sankcije su dovele do sveopste kriminalizacije privrede, koja je takodje koristila ovom krugu.

Dok se vladajuca klika bogatila, radnicka klasa je osiromasila. Kao i u drugim istocno-evropskim zemljama, kretanja ka kapitalizmu se odlikuju ostrim padom u proizvodnji i opadajucim zivotnim standardom. Od jedne od najprospertitenijih zemalja Balkana, Jugoslavija je svedena na jednu od najsiromasnijih. Ekonomski autput Srbije je sada polovina onoga iz 1990. Prosecna mesecna plata je pala sa oko £400 u 1979 na £250 u 1987, i na samo £70 prosle godine--pre bombardovanja. Iako je ratna ekonomija delimicno prikrila situaciju (merama centralizacije i planiranja, kao sto je zamrzavanje cena i ogranicavanje benzina), ekonomija je u vrlo jadnom stanju. Nezaposlenost je zvanicno 25%, ali ce strmo rasti kao rezultat NATO-ovog sistematskog i kriminalnog bombardovanja ekonomskih i civilnih meta i infrastrukture. Mi cemo nastaviti da se ovom varvarstvu suprotstavljamo svom snagom, ali cemo se suprotstavljati klasnom politikom, politikom socijalistickog internacionalizma, i nikako drugacije!

Vec smo dobili pisma od jugoslovenskih komunista, koji izrazavaju zahvalnost i solidarnost sa nasim idejama. Ovo je vrlo vazno. Ova pisma nam govore da su komunisti Jugoslavije protiv Milosevica, ali da je, naravno, pokret pravog komunizma unazadjen kriminalnim ratom NATO-a protiv jugoslovenskog naroda. Srpska radnicka klasa je trenutno dezorjentisana ratom. Internacionalisticki elementi ce biti u manjini. Ali, to ce se promeniti. Suprotstavljanje radnicke klase Milosevicu je samo privremeno uguseno zbog rata, ali ce kasnije biti masivna reakcija protiv rezima koji je kombinovao pro-kapitalisticku politiku privatizacije i bogacenja elite sa sovinistickim pozicijama uvlaceci srpski narod u krvavu mocvaru. Mase ce razumeti da je politika koji je sprovodio Milosevic vodila iz jedne katastrofe u drugu. Posle rata, rasce shvatanje da ovaj put vodi u nove katastrofe. Ideja socijalisticke federacije ce biti mnogo spremnije prihvacena jer, i pored svih svojih mana, stara Jugoslavija je bila mnogo bolja nego sadasnja nocna mora. Prva potreba je stvarna socijalisticka politika i radikalni raskid sa kapitalizmom, privatizacijom i tzv. slobodnim trzistem koje donosi bedu masama i bogacenje nekolicine.

Mi se ponosimo stavom koji smo zauzeli o balkanskom problemu pre sedam godina. Ni jedna druga tendencija ne prilazi ratu sa klasne tacke gledista. Samo je marksisticka tendencija drzala cvrstu klasnu poziciju o Balkanu od pocetka. Pre sedam godina smo objasnili ceo proces i predvideli ishod. Cvrsto smo stali u odbranu konzistentne internacionalisticke linije, kada su svi drugi pravci kapitulirali pred nacionalizmom na jedan ili drugi nacin. U ratu, ta tendencija koja ima ciste ideje i spremna je da se bori protiv matice ima velike sanse. Mi smo jedina tendencija sa ispravnom teorijom, taktikom i orijentacijom.

Cak i u ovoj fazi, javljaju se poceci protivljenja radnicke klase ratu u mnogim zemljama. Vec smo spomenuli protivljenje IG-Metall-a u Nemackoj. Ovo nije izolovan primer. U Italiji, iako nacionalno vodjstvo sindikata ne organizuje ozbiljno suprotstavljanje, pritisak raste iz naprednijeg sloja upravnika prodavnica koji zahtevaju od sindikata da organizuju generalni strajk protiv rata. Stoga, grupa od 500 italijanskih poslovodja je nedavno odrzala konferenciju kako bi raspravljala o kampanji generalnog strajka. Neki radnici su vec stupili u akciju, npr. kao sto je cetvorocasovni generalni strajk i demonstracije 5.000 radnika u Masi u Tuskaniji. Najznacajnija od svih je odluka grckih zeleznicara da u slucaju upotrebe kopnenih trupa organizuju generalni strajk kako bi sprecili kretanje trupa i sirovina.

Moramo udvostruciti napore u suprotstavljanju ratu i podrzati svaki anti-ratni pokret, posebno radnickih organizacija. Ali nadasve, moramo strpljivo objasnjavati klasna pitanja, obrazovati proletersku avangardu, ne u nacionalistickom, reformisitckom ili pacifistickom duhu, vec u duhu internacionalizma i beskompromisne klasne borbe, i tako je pripremiti za odlucujuce bitke koje predstoje. Trenutni konflikt predstavlja fundamentalnu prelomnu tacku svuda. U novoj situaciji publika za ideje marksizma i internacionalizma ce naglo rasti.