CRVENI KRITIČAR- blog web magazina Pobunjeni Um

Poziv na Tribinu

2008-04-15T07:29:00.000-07:00

Postovani Citaoci,

Pozivamo vas na otvorenu tribinu:

60 GODINA RATA U PALESTINI

Razgovor o korenima rata, palestinskoj svakodnevici, globalnom kontekstu sukoba i perspektivama za budućnost regije

SVEČANA SALA FILOLOŠKOG FAKULTETA,
U PETAK, 18. APRILA, U 17:30 h

Govore:
Redakcija „Pobunjenog uma“ i gost, studentski aktivista iz Palestine

Srpska buržoazija podiže razinu nacionalne mržnje

2008-02-27T11:12:00.000-08:00

Organizatori su predviđali najveće demonstracije koje je zemlja ikada videla za četvrtak, 21. februar 2008. Vlada se nadala da će kosovski poklič mobilisati više ljudi nego događaji tokom razbijanja Jugoslavije ranih devedesetih ili svrgavanje Miloševića 2000. godine i da će izvući milion ljudi. Skromniji broj od oko sto pedeset hiljada se sjatio na ulice Beograda. Ipak, vladajuća klasa je uspešno orkestrirala veštački izliv uništiteljskog nacionalizma koji je rezultirao situacijom nulte bezbednosti u centru Beograda, sa ekstremno desno orijentisanim lumpen elemntima koji demoliraju i pljačkaju tokom onoga što se činilo kao fašistički karneval bezumne agresivnosti.

Počelo je okupljanjima manjih grupa pretežno mladih ljudi u centru grada, koji su mahali srpskim i četničkim zastavama i pevali nacionalističke pesme. Vremenom su im se pridružili i pridošlice iz ostalih gradova Srbije. Škole u Srbiji su bile zatvorene po naređenju ministarstva obrazovanja, radna mesta su dobila slobodno popodne i prevoz je bio besplatan. Napetost je već bila prisutna pošto su mnogi učesnici mitinga bili opijeni pre nego što je miting uopšte počeo. Čitava masa se činila kao da će svakoga trenutka da eksplodira, što se na kraju i desilo.

Održani govori su bili bolno konzervativni, pozivajući se na mit o kosovskom boju, predstavljajući srednjevekovnu feudalnu bitku, koja se desila 1389. godine kao borbu za nacionalnu slobodu tada nepostojeće srpske nacije. Još jedna stvar na koju se pozivalo bilo je buržoasko međunarodno pravo, sa salvama zahvalnosti upućenih zemljama koje su odbile da priznaju Kosovo, poput Rusije, Španije, Južne Afrike, Brazila, Kube i drugih... Govornici su između ostalih bili i prominentni političari srpske desnice, uključujući Tomislava Nikolića, vođu Srpske radikalne stranke (SRS), Velimira Ilića, ministra u Vladi Srbije i, u ulozi glavne figure mitinga, premijera Vojislava Koštunicu. Glavna pro-zapadna stranka, Demokratska stranka, je takođe zvanično učestvovala u organizaciji protesta, iako se njen vođa, predsednik Srbije Boris Tadić, odjednom našao u diplomatskoj poseti, te nije mogao da prisustvuje. Ton govora je bio ekstremno agresivan, kao i reakcije publike. Šovinistički slogani koji pozivaju na ubijanje Albanaca su se još jednom čuli, a buržoaski političari nisu učinili ništa da ukrote te rasističke ispade.

Nakon mitinga je započeo talas uništavanja, sa počtekom ispred stranih ambasada. Rulja je nasrnula na tursku, američku, hrvatsku, britansku, nemačku, slovenačku, italijansku, kanadsku, holandsku i belgijsku ambasadu, usput izazivajući haos i pokušavajući da što veću štetu nanese gore pomenutim metama. Nakon što se „pobrinula“ za ambasade, rulja je nastavila divljanje pljačkom i demoliranjem radnji i banaka u centru Beograda, ne napadajući samo one koje su u svojim izlozima imale natpise „Kosovo je Srbija“. To je bila jasna poruka svakome ko pomišlja na suprotstavljanje: režim ima svoje nezvanične borbene pse voljne da svakog „sabiju“ prema zvaničnoj liniji. Nema ničeg spontanog u postupanju mladih bandi na ulicama. Mete su bile nebranjene, a policija je bila susretljiva prema izgrednicima i intervenisala samo kada i gde je stvar pretila da se otrgne kontroli. Obični građani su bili prestravljeni ovim fašističkim bandama.

Brojni su pokušaji učinjeni od strane buržoaskih analitičara – i liberalnih i konzervativnih, da ponude neko „naučno objašnjenje“ onoga što se desilo tog mračnog i nadrealnog dana u prestonici Srbije. Konzervativci su pokušali sve da ubede kako je narod bio isprovociran i apelovali su na svoje glasače da ne ponove pustošenja, pošto bi to, kako tvrde, „oslabilo našu diplomatsku poziciju u Savetu bezbednosti UN“. Niko od njih nije nedvosmisleno osudio očigledan izliv fašizma u doslovnom smislu. Umesto toga pokušavali su to da opravdaju tvrdeći da Kosovo budi jake emocije u svakom Srbinu i kriveći neke „strane elemente“ među protestnicima.

Liberalni komentari, sa druge strane, su krivili vladu za nesposobnost da zaustavi nasilje, a događaje su pokušali da objasne kukanjem o „nedostatku vladavine prava“ u Srbiji, „nedostatku poštovanja prema privatnoj svojini“ i , naravno, moralnom opadanju srpskog društva tokom skoro veka dominacije „kolektivističkih ideologija“-komunizma i nacionalizma. Liberalni intelektualci u Beogradu su u rasulu i, izolovani u svojim NVO, finansiranim spolja, plaču nad povratkom nacionalizma i potpunom zaostalosti masa koje nisu sposobne da shvate prednosti evroatlantskih integracija i koje drže čitavu zemlju kao taoca.

Kao marksisti, imamo dužnost da otkrijemo potpunu prazninu oba „objašnjenja“. Pre svega, nema potrebe da se razumeju „emocije srpskog naroda“, pošto nije radništvo Srbije bilo ono koje je krenulo u divljački pohod te noći – to su bili dobro organizovani elementi lumpen proletarijata i maloletnih delinkvenata okupljenim u navijačkim grupama i neofašističkim bandama. Čak je i većina onih zavedenih ljudi, koji su videli to ludilo kao vid izražavanja nacionalne žalosti, bila daleko od toga da stane na stranu fašističke ideologije i aktova bezumnog uništavanja. Bilo je, naravno, nekoliko pauperizovanih proletera, koji su to ludilo videli kao priliku da prikupe neka dobra koja inače ne bi bili u situaciji da priušte, ali odgovornost za njihove postupke leži isključivo na ekonomskom sistemu koji čini da na ovaj način izranjaju njihove ekonomske frustracije. Argument o izbijanju nacionalnih emocija, dakle, nije ništa do besramna laž srpske desnice.

Interesantno je da je i liberalnoj buržoaziji potrebna ista pretpostavka, to jest da su izgredi izraz nacionalno frustriranog stanovništva koje je ljuto na svet. Za ovo su krivili „moralnu eroziju“, „nedostatak poštovanja privatne svojine“ i „odsustvo pravne države“. U osnovi možemo bezbedno da označimo ovaj argument kao jednako reakcionaran kao i onaj sa krajnje desnice. Dok su krajnji desničari rulju nazivali „narodom“ a njeno uništiteljsko bunilo „narodnim nezadovoljstvom“, kako bi stvorili apologetsku atmposferu za fašističke nasrtaje svojih vucibatina, liberalni „teoretičari“ vredno rade da predstave mase kao inherentno nezrele, kojima treba stalan nadzor njihovog dušebrižnika, Države, naročito njenih organa represije. Starateljstvo buržoazije je stoga neophodno, kao i moć suzavca i pendreka da čuvaju njen autoritet. Bez njega bi mase očigledno podivljale i uništavale sve na svom putu zarad najmanjeg razloga.

Stvarnost je, sa druge strane, potpuno drugačija od mitologije vladajuće klase! Nasilje koje je eskaliralo je bilo počinjeno od strane krajnje desničarskih grupa koje su se kretale na nekarkteristično organizovan način, kao da je sve prethodno bilo isplanirano. Miting je nazivan „protestnim“ iako je u stvari bio ništa više od sakupljanja agresivne podrške za vladu! Čudan vid protesta, mora se primetiti.

Cilj mitinga je bio podrška srpskom imperijalizmu, koji su ujedinjeno zastupali najmoćnije srpske buržoaske partije, uključujući i ljubimca zapadne štampe, Borisa Tadića, i njegovu Demokratsku stranku. Činjenica da predsednik Tadić nije bio u stanju da se otvoreno suprotstavi desničarskom karakteru protesta i da je napustio zemlju kao alibi govori o nesigurnosti i slabosti liberalnih pro-zapadnih snaga unutar Srbije, koje su primorane da uskoče na voz nacionalzma kako bi se zaštitili od gneva masa koji su izazvale njihove agresivne kapitalističke reforme. Ne mase, već upravo buržoaske partije jesu te koje su uporno radile na stvaranju atmosfere etnonacionalističkog bunila, koje je rezultiralo svom pljačkom i paljevinom.

Mase su, strogo govoreći, pokazale malo zainteresovanosti da urade išta više do izraze solidarnost sa kosovskim Srbima, čiji su životi ugroženi od strane kosovske vladajuće klase i EU i NATO vucibatina koji čuvaj njen opstanak na vlasti na Kosovu. Malo ko među njima bi na ikakav način pokušao da opravda varvarstvo fašista.

Varvarstvo je ključna reč ovde! Varvarstvo je ono što kapitalizam bez izuzetka na kraju proizvodi. Njegova vladavina je dovela do neuspeha koji je uništio milione života. Vlada Srbije se sada okrenula jedinoj stvari koju radi dobro – zastrašivanju i uništavanju! U ovom poduhvatu su bili začuđujuće jedinstveni; ne samo parlamentarna većina već buržoazija uopšte. U ovom istorijskom trenutku, za njih je bilo potrebno da postignu takvo jedinstvo misli i akcije i da stvore haos i ludnicu kako bi sebe prikazali neophodnima da održe red, bez obzira koju stranu srpskog kapitalističkog novčića predstavljaju.

Što je slabija i impotentnija mala vladajuća klasa na Balkanu, to šovinističkija i otrovnija postaju njena retorika i njena dela. Srpska vladajuća klasa ne može da reši nacionalno pitanje srpskog stanovništva u regionu, niti može da poboljša životne uslove masa. Gnječena od strane imperijalističkih sila, ona izvodi iste manevre kojima su pribegavale vladajuće klase na Balkanu otkad postoje – cenkanju i osciliranju između različitih imperijalističkih sila, eksploatišući njihove sukobljene interese.

Beogradski neredi se moraju posmatrati u tom ključu. Daleko od toga da je „iracionalan potez“, „pucanje samom sebi u nogu“, kako lokalni liberali kukaju, paljenje američke ambasade i orkestrirani teror je veoma pragmatičan potez očajne vladajuće klase. Na unutrašnjem frontu- on parališe nezavisni pokret masa pretnjom fašističkog terora. U spoljnoj politici, „neobuzdane šovinističke rulje“ služe kao karte za iznudu u pregovorima sa Zapadom. Srpska vladajuća klasa preklinje Vašington i Brisel da olabave svoj stisak i zahteve, osim ukoliko žele da vide manje susretljive nacionalističke elemente u vladi. Imperijalizam, sa druge strane, takođe nije povređen ovim činovima. Naizgled preteći srpski šovinizam uperen protiv svojih suseda širi strah među omladinom i radničkim klasama u regiji i opravdava prisustvo stranih trupa kao zaštitnog elementa.

Kapitalizam je gurnuo Balkan natrag u stanje trajnog „zamrznutog sukoba“ i obnavljajuće ideologije šovinizma koja vreba u pozadini. Radnička klasa je očito ignorisala poziv vladajuće klase ovog puta: to, međutim, ne znači da su nacionalističke iluzije nestale zauvek. Nakon decenije gorkih iskustava , radnička klasa je oprezna i pasivna; umesto njih je vladajuća klasa našla lakšim da mobiliše i izmanipuliše omladinu koja je odrastala u otrovnoj atmosferi devedesetih. Ovaj šovinistički sentiment neće nestati sam od sebe. Pro-evropski liberali su suviše slabi, izolovani, demoralisani i licemerni da bi ovo promenili. U ovoj situaciji vampir nacionalizma će nastaviti da se vraća i može biti eliminisan samo pokretom radničke klase naoružane internacionalističkom ideologijom koja prelazi uske balkanske granice.

Svetski događaji će uskoro doseći Srbiju, to je samo pitanje vremena, i neke naznake narodnog nezadovoljstva i potrebe za samoorganizovanjem su postale očigledne. Osim hrabrog Studentskog protesta 2006/07, radnici i radnice takođe pokazuju ohrabrujuće rane znake organizovanja uprkos prisutnim iluzijama o radničkom deoničarstvu. U Zrenjaninu su radnici združili svoje deonice i preuzeli dve lokalne fabrike, čak formirajući i partiju „Ravnopravnost“ u cilju preuzimanja lokalne vlasti. Ovi aktivisti će učiti na svojim greškama. Druge industrijske grane će bez sumnje slediti taj primer, kako proces kapitalističke restauracije bude napredovao, a radnici budu naterani u političku borbu prostim odsustvom alternative. Kako bi izbegli nadolazeći klasni rat, buržoazija radi istu stvar kao druge zemlje u svetu – pozivaju na nacionalno jedinstvo, poričući postojanje klasne podeljenosti i sukoba i, uz pomoć lumpen proletarijata okupljenog u svojim redovima, proizvodi varvarstvo kako bi potom oni bili ti koji ga smiruju metodima policijske države.

Kao marksisti, prozreli smo njihove bedne predstave i smatramo svojom dužnošću da ove pokušaje prevare razotkrijemo kao ono što jesu! Odgovornost za nedavne fašističke ispade leži isključivo na srpskoj vladajućoj klasi i njenim glasnogovornicima Borisu Tadiću, Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici! Red ne mogu uspostaviti oni koji proizvode haos i trguju smrću i izrabljivanjem!

„Moralno opadanje“ kao argument je samo detinjasti izgovor za izbegavanje pomena o ekonomskom i kulturnom opadanju koje je donela restauracija kapitalizma! Kapitalizam ne može i neće doneti red, kao što je pokazao u praksi, u velikog broja situacija. Samo društvo ustrojeno na udruživanju radije nego na neprijateljskoj konkurenciji; drugim rečima, sami radnici su ti koji mogu i moraju steći moć da upravljaju vlastitim poslovima kroz samoupravno društvo i samoupravljačku proizvodnju! Stop globalnom varvarstvu – borimo se za socijalizam!

2008-02-07T11:26:00.000-08:00

Predsednički izbori u Srbiji

Novi predsednik Srbije je, po drugi put, Boris Tadić, lider Demokratske stranke, vodeće pro-kapitalisticke partije u zemlji.

Sama kampanja, amerikanizovana do komične krajnosti, izuzev frenetičnog zastrašivanja protivkandidatom, sastojala se u ponavljanju opštih mesta sa liberalnog spiska vrednosti, emocionalnim izlivima patriotske patetike i pričanja ličnih priča, valjda pokušavajući da se ubede birači kako svaki od kandidata ispod te debele ljušture kapitalističkog činovnika ima i dobro skrivenu ljudsku dušu. Osim biografijama čiji podaci zaista nemaju puno veze sa tim ko je adekvatniji da bude figura od autoriteta u jednoj parlamentarnoj državi, kandidati su mahali i raznim slavnim imenima srpskog sporta i estrade, računajući na autoritet koji sa sobom nosi njihova popularnost.

Uprkos relativno maloj razlici u osvojenom procentu glasova, pobeda Borisa Tadića je bila izvesna pre nego što je kampanja uopšte i počela. Odakle takva sigurnost u ishod izbora na koje su potrošene enormne sume novca?

Srbija se trenutno doima veoma turbulentnom zemljom, prema tvrđenjima medija oštro polarizovanom na dva nepomirljiva tabora – takozvani „proevropski“ i onaj drugi, označen kao „nacionalistički“. Pobeda Borisa Tadića bi trebalo, implicitno, da podrazumeva malu ali ubedljivu nadmoć proevropskog bloka i nedvojbenu orijetnaciju Srbije prema Zapadu i vrednostima liberalnog kapitalizma.

Međutim, stvarnost nimalo ne korespondira sa ovom ocenom, što ozbiljniji pogled na ove izbore i potvrđuje. Kada bi prethodno bilo istina, u drugi krug izbora pre svega ne bi ušao Boris Tadić nego Čedomir Jovanović, kao najekstremniji eksponent pro-zapadnih ekonomskih liberala. Tadić je kampanju gradio na imidžu umerenog nacionaliste, koji je u kampanji spremno vitlao srpskom zastavom i pretenzijama srbijanskog imperijalizma prema Kosovu, sa sve parolom „Za jaku i stabilnu Srbiju“, naginjući time umnogome svom protivkandidatu.

Na drugoj strani, Tomislav Nikolić, tradicionalno percipiran kao zastupnik nacionalisticke, četničke linije Srpske radikalne stranke, je kroz celu kampanju pokušavao da potisne ovaj imidž koketiraujući sa idejama evropskih integracija, naginjući time prema liniji Tadića i samozvanog „demokratskog bloka“. Zaista, programska razlika između dva kandidata je bila zanemariva, i svodila se na uzajamno približavanje programa i optužbe jednog da drugi neće poštovati program bezmalo jedinstvene kampanje za očuvanje Kosova i nastavak kapitalističkih reformi kroz stabilizaciju sistema. Osim ova dva opšta mesta političkih partija u službi vladajuće klase, primećuje se i pojačan upliv socijalne tematike kao presudne u cilju mobilisanja glasača.

Ovaj i ovakav rezultat je jasan pokazatelj raspoloženja masa u Srbiji. Sama velika izlaznost, ma koliko razočaravajuća kada je u pitanju trenutni revolucionarni potencijal radničke klase, osim očajničke vere u parlamentarizam, ukazuje i na potencijal masa da u skorije vreme ponovo postanu glavni politički subjekat. Program dvojice kandidata, u kojima obojica svoju liniju prezentuju kao put prema boljem životu širih slojeva, ukazuje na probuđene socijalne interese kao osnovne reference koje se moraju prepoznati i eksploatisati u kampanji.

Pitanje koje se nameće je: ukoliko su programi dvojice kandidata bezmalo isti, kao što tvrdimo, šta je onda privolelo glasače da glasaju za jednu ili za drugu opciju? Kako objasniti toliki porast rejtinga Tomislava Nikolića, gotovo izbornu pobedu kako je izgledalo; kako ako ne porastom srpskog nacionalizma usled nerešenog statusa Kosova?

Tvrditi da Kosovo nije značajan problem, kako za Srbiju tako za Balkan kao celinu, bi svakako bilo naivno. Ono ostaje kao konstantni potencijalni izvor sukoba i izgovor za podgrevanje nacionalizma u regionu. Međutim, pitanje Kosova je bilo stavljeno u drugi plan, u odnosu na socijalna pitanja, tokom čitave kampanje. Među predizbornim obećanjima izigravalo je samo neizbežni prilepak, ne mnogo više od značke.

Svakome je svakim danom sve jasnije da je pravi razlog uspeha radikalskog kandidata rastuća beda u Srbiji, za koju se s pravom krive vladajuće stranke. Problem je u tome što nam iskustvo devedesetih govori da ni radikali nisu opcija koja tu situaciju može da poboljša. Ipak, u odsustvu autentične radničke partije na političkoj sceni Srbije, Tomislav Nikolić je zauzeo položaj konzervativnog socijaliste, patrona radnika na korak od otpuštanja, nezaposlenih, izbeglica i sitnih seljaka, bez namere da zaustavi tranziciju ili ukine kapitalizam, već sa željom da sitnim etatističkim reformama uspava revolucionarni sentiment obespravljenih. U rasulu i ekonomskom beznađu tranzicije, mnogi radnici i seljaci su u tom političkom falsifikatu, videli opciju pomoću koje bi mogli odbraniti svoje najosnovnije interese pred naletom ubrzane privatizacije i strukturnih reformi. Radikali se vide kao klip koji se gura u točkove tranzicije.

Moglo bi se prigovoriti da je razlog stavljanja Kosovskog pitanja u drugi plan kampanje nekakav prećutni konsenzus koji i Nikolić i Tadić imaju kada se radi o odbrani imperijalističkih interesa srpske vladajuće klase, ali tome u prilog nikako ne govori defanzivni položaj „Narodnjačkog bloka“, koalicije krajnje nacionalističkih Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. Naime, Koštuničino odbijanje da podrži ijednog od kandidata u drugom krugu nije ništa drugo do znak panike od poslednjeg krivog poteza uoči nesumnjivog debakla na sledećim parlamentarnim izborima, usled potpunog bankrota narodnjačke politike, što na unutrašnjem, što na spoljnom planu.

Koštuničina diplomatska prevrtljivost i pokeraško belfiranje a la Milošević ga čini podjednako nepouzdanim saveznikom i za Zapad i za Rusiju što njegove spoljnopolitičke potencijale srozava do zanemarivosti, dok je vlada čiji je on premijer još jednom pokazala svoju nesposobnost da poboljša uslove života velike većine stanovništva Srbije. Za klasnu borbu ova činjenica može biti samo pozitivna na duge staze jer se problem Kosova sve više povezuje sa pokušajima zataškavanja nesposobnosti vladajuće elite da reši rastuće protivrečnosti kapitalističke restauracije. Narodu je svakako više nego dosta sitnoburžujskog idealizma bez hleba.

Upravo se u toj činjenici i krije uzrok pobede Borisa Tadića. Radikali, ma koliko se trudili, ne mogu da potisnu činjenicu da su među masama percipirani kao konzervativna ili čak reakcionarna opcija čija prošlost sirovog nacionalizma ostavlja opor ukus u ustima.

Nakon što je izmanipulisan devedesetih, narod nije spreman da svoj život pokloni svojim buržujima i njihovom „nacionalnom interesu“. Dobar deo stanovnistva u Đinđićevom pragmatičkom nasleđu Demokratske stranke vide spas od novih mini-imperijalističkih ratova – zato je Tadićeva kampanja stavljala tako jak naglasak na strah od Nikolića.

Sa druge strane, sama situacija u zemlji i činjenica da su se socijalna pitanja sama nametnula kao glavni problem je sprečilo Tadića da onako brutalno otvoreno, poput Đinđića 2000. godine zastupa krutu neoliberalnu liniju u svojoj kampanji. Uspeh odluke da se tako „oprezno gazi“ u kampanji kada je reč o neoliberalnim reformama, govori o ponovnom sazrevanju kolektivne svesti radnika u Srbiji jer su jedino obećanja o kvalitetnijem životu ovaj put uspela da ih izmame na birališta

Moramo primetiti da je radikalima, u pogledu prikrivanja tvrde linije, bio smanjen manevarski prostor – dok Demokratska stranka ima skup prosejanih uspomena na mrtvog i pokopanog Đinđića, Srpska radikalna stranka ima veoma živog Vojislava Šešelja koji svako malo iz Haga podseća narod na četničko nasleđe i sirovi etnonacionalizam ranih radikala. Poražavajuće slaba prolaznost Čedomira Jovanovića, kandidata Liberalno demokratske partije, odražava debakl neoliberalizma koji bi se bez sumnje veoma loše odrazio na uspeh Borisa Tadića, da je Đinđić i dalje simbol Demokratske stranke, kao što je Šešelj i dalje simbol i steg Srpske radikalne stranke.

Iznenadno ubistvo Zorana Djindjica je DS na kratak rok izvadila iz pozicije glavne mete anti-tranzicionog besa, otovrilo partiji prostor za odlučnije koketiranje sa nacionalizmom i socijalnom retorikom, i time joj produžilo život. Sa druge strane, devedesete su još uvek duboko urezane u kolektivnu svest.

Bez obzira što Nikolić i vrh SRS verovatno više ne zastupaju istu liniju kao Šešelj i što pobeda Nikolića ne bi unela značajnije promene u tokove tranzicije, Šešeljeva zloslutna senka je praktično gurnula veliki deo građana, koji nisu izašli na parlamentarne izbore, na spisak glasača Borisa Tadića, što je pro-zapadnoj buržoaziji dalo priliku da odahne posle pobede svog kandidata – tenutno.

Čitav izborni cirkus pokazuje koliko je privid legitimiteta nužan za opstanak vladajuće klase, kao i do kojih su daljina spremni da idu njeni eksponenti i šta su sve spremni da obećaju kako bi opet bili u prilici da zloupotrebe poverenje radništva. Na prvi pogled bi se reklo i da su uspeli, da je establišment opet trijumfovao.

Takvo stanje sigurno neće potrajati i svako kome se čini da je Tadićevom pobedom pokazano da reforme nemaju alternativu će se neugodno iznenaditi, kako se reforme budu odvijale i unutrašnja autodestruktivnost kapitalizma bude bivala sve izraženija

Ma koliko se buržoazija uljuljkivala u osećaj signurnosti koji joj je pružila visoka izlaznost, neupitna snaga tihe većine prikazana činjenicom da te izlaznosti ne bi bilo da njeni eksponenti nisu prilagodili svoju retoriku osnovnim životnim potrebama radničke klase, ona predstavlja pre zatišje pred buru, nego stvarnu stabilnost kapitalizma.

Ono što je značajno jeste, da se u procesu traženja legitimiteta svoje vlasti, elite moraju poslužiti proleterima, kao što su to davno uočili Marks i Engels. Pokušajima da se mobilišu za pobedu jedne ili druge buržoaske stranke, proleteri se sami politizuju, čime se stvaraju preduslovi za njihovu skoru samoorganiuzaciju i emancipatorsku borbu. Još jednom smo svedoci toga kako pojedini buržuji u sukobu sa drugim buržujima snabdevaju proletarijat uružjem sa uništenje buržoazije kao klase.

Postoji tračak istine u medijskoj panici – situacija u Srbiji je svakako daleko od stabilne. Uzrok toga, međutim, nije polarizacija između dve strane iste buržoaske medalje.

Nestabilnost je direktna posledica nesposobnosti vladajuće klase i njenih apologeta da učine ikakav značajan pomak ka zaštiti i unapređivanju radničkih prava. Glavne partije, sve desno orijentisane, su za taj zadatak nesposobne po svojoj prirodi – po definiciji okrenute ka interesima vladajuće političkoposlovne elite.

Paradoksalno, svaki napredak privrednih reformi, percipiran kao pobeda „pro-evropskih“ snaga, u krajnjoj instanci jaca nacionalističku opciju u tenutnom rasporedu snaga. SRS neće biti u stanju da u nedogled izigrava opoziciju i u jednom trenutku će biti primorana da preuzme odgovornost. Stavljen pod pritisak, desno populisticki balon će pući i otvoriti pitanje dalje političke strategije gubitnika tranzicije.

Iz dana u dan, od jednih do drugih izbora, postaje sve jasnije da pozajmljivanje glasa nekoj od partija establišmenta ne vodi generalnom unapredjivanju standarda života.

Taj zadatak mogu izvršiti jedino sami radnici organizovani u sopstvenu partiju! Samo revolucionarna partija radničke klase može osigurati socijalizam – jedini mogući sistem sveopšte zbrinutosti u kome su demokratija i blagostanje praksa a ne nedostižni ideal!

Predizborni Letak

2008-02-07T11:00:00.000-08:00

Ponovo je krenuo cirkus našminkanih klovnova u skupim odelima!

Veštije nego ikad žongliraju oni i njihovi promoteri praznim obećanjima, nesuvislim argumentima i proračunatim prividom spontane gestikulacije. Pod zaslepljujućim sjajem masovnih medija, publika u mraku gleda još jednu od repriza “odsudnog istorijskog trenutka”.

Recept je poznat: testo javnog mnjenja se mesi čas pritiscima straha od one druge strane, čas popuštanjem i deljenjem izlizanih komplimenata koji poput kvasca dižu sujetu nesrećnih ljudi, kojima osim nje nije mnogo ostalo.

Međutim, brzo se raspuknu i splasnu šuplji superlativi sa predizbornih bina u pakleno vreloj peći svakodnevice. Obećanja o napretku se dave u glibu masovnog bankrotstva, dok se ljudsko dostojanstvo melje pod nogama kapitalista i njihove države. Masovna otpuštanja i rapidna pljačka svega što je narod gradio decenijama razaraju radničku klasu Srbije, okrećući radnike jedne protiv drugih u surovoj areni tržišta, koje nazivaju “slobodnim”, dok danas nijedan radnik taj atribut ne može sebi pripisati!

U politici je prirodno glasati za takvu političku opciju u kojoj glasač prepoznaje zastupnika interesa društvene skupine kojoj pripada. Stoga je sasvim racionalno da sebi postaviš pitanje koji od predstavničkih kandidata zastupa društvenu skupinu, klasu, kojoj pripadaš.

Od vremena Slobodana Miloševića, sve stranke koje danas nude svoje lidere na tržištu birokratije su imale barem jedan mandat na vlasti, gde su jasno demonstrirali svoje prioritete.

Sve su činile uslove studiranja sve težima, sve su “reformisale” obrazovni sistem gomilajući jedan propali koncept za drugi, kontinuirano vređajući kako interese, tako i inteligenciju studenata.

U nedelju se od studenata opet traži da nekoj od frakcija vladajuće elite ukažu poverenje i daju legitimitet za još jedan mandat parazitiranja na porezima nas i naših roditelja, za još jedan mandat zavlačenja. Hoćete li zaista ponovo pristati na to?

Studiranje sve više postaje privilegija za finansijskin zbrinute, dok se studenti u novom obrazovnom sistemu tretiraju kao deca koju čvrstom rukom treba disciplinovati. Gomila suludih birokratskih zavrzlama okupljena u propali projekat “Bolonjskog procesa” osmišljena je da univerzitete pretvori u centre za obuku fakultetskih tehničara koji se međusobno takmiče i koji u svojim kolegama gledaju pretnje, dok se sa strahopoštovanjem odnose prema svakom autoritetu! Fakulteti, drugim rečima, postaju škole servilnosti!

Nudi li iko od vašarskih zabavljača, koji troše enormne količine naših otetih para na isprazne parade, ikakvu alternativu trenutnom stanju? Jasno je da je ne nudi niko!

Svi na sav glas urlaju da se mora ići dalje – dalje u pljačku, dalje u otpuštanja, dalje u zaduživanja, dalje u finansijskom aparthejdu studenata na našim univerzitetima!

Nijedna politička stranka nije uradila ništa da reši pitanje mastera i bezočnog, paušalnog podizanja školarina! Jedini odgovor svih je bio najsramniji opskurantizam, koji je ostavio hiljade naših kolega potpuno zbunjenima i dao odrešene ruke halapljivim upravama fakulteta!

Samo promenom društvenog sistema možeš promeniti svoj položaj u društvu!

Najkritičnija društvena pitanja se neće rešiti u skupštini ili predsedničkoj rezidenciji gde postoji konsenzus o produbljivanju jaza između onih koji rade i onih koji se bogate!

Za vlastiti boljitak se moraš boriti TI! Interes tvoje socijalne skupine, tvoje klase, je i TVOJ!

Odgovor na nasilje sistema nije igranje po pravilima gde kuća uvek dobija, već borba za ukidanje takvog sistema i takvih pravila! Samo autentična radnička partija može braniti socijalne interese radnika i njihove dece na fakultetima.

Takva partija trenutno u Srbiji ne postoji i na svima nama je da je osnujemo i reafirmišemo radnički pokret u našoj zemlji. Taj pokret mora biti osnovan odozdo i zasnovan na principima naučnog socijalizma kakav su zastupali Karl Marks, Lav Trocki i Dimitrije Tucović. Pobunjeni um, srpska sekcija Internacionalne marksističke tendencije, teži osnivanju takve partije!

Priključi se Pobunjenom umu i Internacionalnoj marksističkoj tendenciji!

Kontakt: 064/568 -33- 55

www.pobunjeni-um.tk

www.marxist.com

www.crvenikriticar.blogspot.com

Srbija i Kosovo

2008-01-30T07:44:00.000-08:00

II DEO

Ruski uticaj

Krivica za neuspeh, naizgled beskrajnih, pregovora, o konačnom statusu Kosova, svaljena je na leđa Beograda i Prištine kao nesposobnih da postignu sporazum. To je, naravno, besmislica. Beograd ne bi bio ni u kakvoj poziciji da pregovara da nema Rusije, kao što ni vladajuća klasa Kosova ne bi ostala živa pored srpske vojske da Sjedinjene Države i njeni saveznici nemaju svoje trupe na terenu. Razvučeni pregovori su samo pozornica iza koje bi velike sile imale dovoljno vremena da stvar reše među sobom. Od jedanaestog septembra je postalo krajnje teško imperijalistima da se ponašaju kao jedinstvena „međunarodna zajednica“. Sjedinjene Države insistiraju na nezavistnosti po svaku cenu. EU sledi američku liniju jer bi želela da iskoristi nezavisno Kosovo kao izgovor za preuzimanje inicijative u svojoj zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Međutim, ima unutrašnja neslaganja od strane Španije, Rumunije i Slovačke, koje sve tri imaju teritorije naseljene pretežno nacionalnim manjinama, dok Grčka ima svoje posebne interese u regiji. Rusija se, sa druge strane, oštro protivi nezavisnosti Kosova.

Pre samo nekoliko meseci, i zapadni i srbijanski mediji su bili ubeđeni da je Putinov stav samo još jedan pokušaj cenkanja i da će se u određenom trenutku postići sporazum.To nije slučaj sada. Rusi su očito prerasli politiku cenkanja koja je bila modus operandi Jeljcina devedesetih.

Moskva je u mnogome u sličnoj situaciji kao Beograd. Od pada gvozdene zavese, uprkos integraciji Rusije u međunarodnu zajednicu, SAD su nastavile svoju hladnoratovsku politiku militarističke ekspanzije i okruživanja Rusije. Širenje NATO na istok je nešto što Rusija ne može dalje da toleriše. Ulazak Gruzije i Ukrajine i postavljanje odbrambenog raketnog sistema u Istočnoj Evropi bi bili korak predaleko, što se Moskve tiče. Rusija mora da progovori sada ili da zauvek ućuti.

Dalje, Moskva je već pokazala da problem Kosova shvata veoma ozbiljno. Neki će se setiti incidenta sa zauzimanjem prištinskog aerodroma u leto devedeset devete. Paralelno mirovnom sporazumu sa NATO iz devedeset devete, Milošević se iza zatvorenih vrata dogovorio sa Rusima. Ruske trupe su uletele na prištinski aerodrom i sprečile ulazak NATO komandanta Majkla Džeksona. To je bio ozbiljan incident, sa sve razmenom vatre između ruskih i NATO trupa. Moskva je zahtevala vlastiti kontrolni sektor na Kosovu. Jeljcin je na kraju popustio i složio se da stavi ruske vojnike pod kontrolu NATO, što je naljutilo i Miloševića i tvrdu struju u Moskvi.

Cela oblast južnog Balkana je dospela u centar geopolitičke pažnje uoči rastućeg značaja pitanja snabdevanja naftom i gasom. Povratak Rusije na međunarodnu političku scenu se zasniva na njenoj energetskoj politici i sada je interes preduprediti izgradnju gasovoda „Nabuko“ od strane EU i SAD. Ovaj ambiciozni zajednički poduhvat holandskog Šela, Behtela i Dženeral Elektrika bi zaobišao Rusiju i omogućio alternativno snabdevanje tržišta EU sa Srednjeg Istoka i Kaspijskog Jezera preko Turske i Južne Evrope, vodeći tok isključivo preko teritorija članica NATO. Nezavisno Kosovo i gigantsku američku vojnu bazu Bond Stil, na njegovoj teritoriji, mnogi vide kao deo ovog plana.

Rusija je odgovorila planom za gasovod „Južni tok“, koji bi zaobišao Ukrajinu i Belorusiju i dospeo do Mađarske idući ispod Crnog Mora, izranjajući u Bugarskoj i vodeći preko Srbije i Hrvatske. Do sada je ruski „Lukoil“ uložio preko 1,5 milijardi evra u Rumuniju, Bugarsku, Makedoniju i Srbiju. Na nedavno održanom Energetskom samitu za Jugoistočnu Evropu, u Zagrebu, prošlog leta, Putin je bio veoma otvoren u vezi sa namerama da otkupi Srbijansku i Hrvatsku državnu naftnu industriju.

Još prošlog maja,i pro-zapadni mediji u Srbiji i Demokratska stranka su podigli mnogo prašine oko izjave vođe Srpske radikalne stranke, Tomislava Nikolića, kojom je odgovorio na optužbe da radikali pokušavaju da Srbiju pretvore u rusku guberniju. Nikolić je izjavio da bi pre hteo da Srbija bude ruska gubernija nego evropska kolonija. Ovo je protumačeno kao napad na suverenitet zemlje od strane mračnih sila prošlosti koje pokušavaju da zaustave Srbijin proces modernizacije. Nekoliko meseci kasnije, vođa Demokratske stranke i predsednik Srbije, Boris Tadić, je o problemu otcepljenja Kosova češkoj štampi izjavio sledeće:

„U slučaju da zemlje Evropske Unije podrže nezavisnost Kosova, imaćemo veliki problem sa evropskim integracijama. Krajnja posledica bi bila Srbija kao izolovana zemlja ili scenario po kojem ćemo imati bolje odnose sa drugim zemljama sveta.“

Član pregovaračkog tima Srbije, Leon Kojen, svojevremeno je izjavio kako, dokle god Zapad smatra da su evroatlantske integracije sa Srbijom gotova stvar, nezavisnost Kosova će biti smatrana optimalnim rešenjem. Ministarstvo inostranih poslova Srbije je pretilo da prekine diplomatske odnose sa bilo kojom zemljom koja prizna nezavisnost te pokrajine. Susreti srbijanskih zvaničnika sa predstavnicima ruske kompanije „Gazprom“ su jasan pokazatelj da se dosadašnji kurs može lako promeniti i da bi posledji, najsočniji delovi privatizacije mogli biti ponuđeni Rusiji. Koliko daleko će Beograd odvesti sadašnji flert sa Moskvom, ostaje da se vidi.

EU očito uzima ove signale za ozbiljno. Obećala je čak i milijardu evra bespovratne pomoći pred pristup Srbiji u sledećih pet godina, kao i naizgled ubrzano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji bi otvorio mogućnosti za dalja finansiranja od strane EU. Srpska vladajuća klasa je podeljena po tom pitanju. Jedan deo je vrlo otvoren prema Rusiji a drugi je za grubo cenkanje po pitanju Kosova; zajedno pokušavaju da opet igraju geopolitički poker u najgoroj miloševićesvkoj tradiciji. Ovaj pristup već pokazuje rezultate; samo što je problem sa kockanjem to da kada igrate na blef, u jednom ćete trenutku morati da stavite na sto sve što imate. Pitajte samo članove Miloševićeve vlade.

„Nezavisno Kosovo“

Potaje jasno da će Kosovo u skoroj budućnosti igrati ulogu Kipra u regiji. Pregovori su u ćorskokaku, sa imperijalističkim silama nesposobnim da postignu sporazum i Beogradom spremnim da po svaku cenu tvrdi da polaže prava na tu teritoriju. Nezavisnost će verovatno biti proglašena u Prištini, čemu će uslediti i priznavanje od strane SAD i većine EU zemanja, ali bez rezolucije Saveta bezbednosti i sa stalnim protivljenjem Moskve i njenih saveznika. Nezavisno Kosovo će bit stalni izvor nestabilnosti u regiji i žrtveno jagnje kad god je potrebno potpirivati nacionalistički sentiment u Srbiji.

Razjasnimo šta mislimo kada koristimo izraz „nezavisno Kosovo“. Potpuno suverena i nezavisna teritorija nije ni u čijem planu, čak ni onom vladajuće klike u Prištini. Ono što je „Ahtisarijev plan“ nudio jeste „nadgledana nezavisnost“ sa stranom kontrolom otelovljenom u ličnosti Međunarodnog civilnog predstavnika, koji bi takođe bio i specijalni predstavnik EU, sa političkim moćima sličnima onim Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. U stvarnosti, to je status protektorata sa ograničenim političkim suverenitetom i prisustvom stanih trupa na teritoriji. Pred nama je mogućnost još jedne imperijalističke satelit-države – bivša jugoslovenska pokrajina, na čijem tlu je postavljena američka vojna baza od oko trista šezdeset hiljada kvadratnih metara.

Štaviše, „nezavisno“ Kosovo neće uspeti da izbegne zagrljaj Srbije. U pokušaju da pridobije Beograd, „Ahtisarijev plan“ predviđa punu decentralizaciju Kosova, nudeći Srbiji uticaj na mala vrata preko srpske manjine na severu zemlje gde Priština nema stvarnu kontrolu. Sve i da to nije slučaj, siromašno Kosovo bi i dalje bilo zavisno od ekonomske moći Beograda. Okruženo sedam puta većim susedom kao glavnim putem za infrastrukturnu komunikaciju sa zapadom, Kosovo je laka meta. Nekih 70% robe dolazi iz Srbije, a od nje Kosovo zavisi i što se snabdevanja strujom tiče. Beograd već daje jasno do znanja da će uvesti ekonomske sankcije i zagorčati život pokrajini ukoliko se usudi da proglasi nezavisnost.

Kao da život tamošnjem stanovništvu nije dovoljno težak. Približno 37% ljudi živi u siromaštvu sa 15% koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu. Nezaposlenost se kreće između 40 i 50%. GDP je najniži u Evropi, sa hiljadu dvesta evra po glavi stanovnika. Budžet se u velikoj meri oslanja na međunarodnu pomoć (34%) i novac koji donose gastarbajteri (20%). Spoljni trgovinski deficit je poražavajuće velik, sa sedamdeset osam miliona evra izvoza naspram 1,3 milijarde uvoza u 2006. godini. Nestanci struje su normalna pojava u Prištini. Industrijska proizvodnja nije obnovljena i narod nije mnogo profitirao od preko tri milijarde evra koje su slate Kosovu kao strana pomoć još od 1999.godine. Naširoko se čuju optužbe za korupciju od strane kosovskih medija protiv misije UN i stranih preduzetnika koji posluju u pokrajini. U isto vreme, lokalna elita je arhetip mafijaške vladajuće klase koju je rat u Jugoslaviji proizveo. Najsiromašniji stranački lider je na izborima prijavio sredstva u vrednosti od dvesta pedeset hiljada evra; bogatstvo najimućnijeg kandidata je iznosilo četiristo dvadeset miliona evra.

Nije ni čudo što je više od pola građana na prošlim izborima odlučila da ne izađe na birališta. Odaziv je pao sa oko 80% na prvim izborima na 43% na poslednjim. Svi kandidati su imali isti program baziran na nezavisnosti od Srbije, a vođa od CIA-e finansirane Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim „Zmija“ Tači je sakupio većinu glasova. Ovi licemeri vode kampanju nacionalističke groznice protiv Beograda, dok istovremeno svesno guraju Kosovo u položaj kolinije imperijalizma.

Kosovari postaju svesni zamke u koju ih ovi političari vode. Nezavisnost pod kapitalističkim uslovima ne nudi nikakve konkretne izglede za povećanje životnog standarda ove nerazvijene teritorije niti nudi istinski kraj uticaju srpske buržoazije. Za ovo polovično rešenje su prisiljeni da plate cenu postajanja imperijalističkom marionetom zavisnom od dobre volje i unutrašnjih dogovora velikih sila.

Socijalna situacija Kosova je nepodnošljiva dok programi političkih partija ne odgovaraju potrebama masa. Naširoko rasprostranjeno nezadovoljstvo je u prvi plan gurnulo aktivističku organizaciju zvanu „Samoopredeljenje“ („Vetedendosje!“). Vođen od strane bivšeg studentskog vođe Albina Kurtija, ovaj pokret zahteva bezuslovnu nezavisnost i odbijanje pregovora sa Srbijom sa jedne strane, a zadržava jaku antiimperijalističku retoriku sa druge, takođe pomešanu sa određenim antikorupcijskim i socijalnim zahtevima. Prava priroda strane uprave razotkrivena je u februaru, kada su snage UN ubile dva demonstranta na protestu koji je ogranizovao Kurti, koga su nedugo potom uhapsili. U govoru na svom saslušanju, Kurti je tačno istakao da će Ahtisarijev plan dovesti samo do obnove sukoba i novih zločina na Kosovu. Nažalost, ono što Kurti ne shvata, jeste da nezavisno Kosovo na kapitalističkom Balkanu ostaje pust san- sa ili bez prisustva međunarodnih trupa.

Poziv na „samoopredeljenje“

Pozivi na samoopredeljenje u slučaju Kosova se moraju staviti u sadašnji istorijski kontekst. Samoopredeljenje nije apstraktan zahtev van vremena i prostora, već se mora razmatrati prema tome koliko doprinosi unapređenju klasne borbe. Razbijanje Titove Jugoslavije inherentno je povezano sa ponovnim uvođenjem kapitalističkih društvenih odnosa u regiji kao i jačanjem prokapitalističkih snaga u svakoj od republika. Kao što primer Srbije prikazuje, ono je osakatilo radničku klasu koja do dan danas nije u stanju da se oporavi od ovog istorijskog poraza. Nema razloga da se slučaj Kosova pokaže drugačijim. Prepušteno samo sebi, izolovano sa svih strana, sa razorenom privredom i imperijalističkom čizmom na svom tlu, izgledi za razvijanje uspešnog socijalnog pokreta su mršavi. Proglašenje nezavisnosti bi napravilo vladajućoj klasi manevarski prostor za dalju privatizaciju i pljačku i jačanje pozicije imperijalizma u regiji.

Marksisti u Srbiji moraju prvo i pre svega podići glas protiv domaće buržoazije koja južnu pokrajinu vidi kao plen. Međutim, imamo i obavezu da ne potpomažemo gajenju iluzija, koje šire imperijalizam i njegovi lakeji u Prištini, da će nezavisno Kosovo doneti slobodu albanskim masama. Koji god marksista na prvo mesto postavlja pravo Kosova na samoopredeljenje u trenutku kada same mase konačno počinju da shvataju da domaća vladajuća klasa nije u stanju da ispuni ovo obećanje, najblaže rečeno promašuje suštinu.

Nezavisnost Kosova ne samo da neće uspeti da reši albansko nacionalno pitanje, već dodatno komplikuje pitanje nacionalnih sukoba na Balkanu uopšte. Da li marksisti treba da brane i pravo na samoopredeljenje kosovskih Srba jutro nakon priznavanja nezavisnog Kosova? Šta raditi sa Republikom Srpskom i Bosnom? Pregovori o statusu Kosova su izazvali najveću krizu u Bosni i Hercegovini od kraja rata 1995. Vođstvo bosanskih Srba takođe svira u rog „prava na samoopredeljenje“ kad god osećaju da im je autonomija podrivena centralizacijskim tendencijama koje u zemlji sprovodi EU. Potencijalno ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, na kojem bi Beograd insistirao kao minimalnoj nadoknadi za Kosovo, bi ponovo uvukao i Hrvatsku u vrtlog i postavio Bošnjake ponovo između dve vatre. Nezavisno Kosovo dovodi u pitanje i položaj albanskog stanovništva u Makedoniji. Tu je, potom, i albanska manjina u Preševskoj dolini, gde se već desio oružani ustanak 2001. godine kao odjek kosovskog rata i krize u Makedoniji. Spisak se nastavlja...

Suočavamo se sa situacijom koja nije nova. Kao što smo već primetili, regija se u mnogome vratila u 1913. godinu. Na sreću, Balkan ima dugu socijalističku tradiciju na koju se možemo osloniti. Imamo tu prednost da vidimo kako su se socijalisti postavili prema rešavanju ovih istih problema pre sto godina. Rezolucija predložena na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji, održanoj u Beogradu u januaru 1910. godine je rekla sledeće:

„Pod nametnutim pokroviteljstvom i pretežnim uticajem evropske diplomatije, instrumenta širenja evropskog kapitalizma, stvoreni su takvi teritorijalni i nacionalni odnosi, u istorijskoj prošlosti Jugoistočne Evrope, a pogotovo Balkanskog Poluostrva, koji ometaju moderan ekonomski i kulturni razvoj naroda i najoštrije se protive njihovim interesima i njihovim potrebama. Iz ove protivrečnosti proizilaze sve ostale krize, nemiri i događaji koji služe kao izgovori evropske diplomatije i njenih monarhističko-reakcionarnih agenata na Balkanu, da bi se održala politika uplitanja, starateljstva, osvajanja i reakcije... Sve progresivne snage nacije moraju težiti da se oslobode partikularizma i izdvojenosti...granica koje često ili dele narode istog jezika, iste nacionalnosti i kulture ili regije koje su ekonomski i politički međuzavisne... Priznavajući potrebu i legitimitet težnji nacija Jugoistočne Evrope, Prva balkanska socijaldemokratska konferencija zauzima stav da ove mogu biti ispunjene samo spajanjem njihovih ekonomskih snaga u jednu celinu, ukidanjem veštački ucrtanih granica i omogućavanjem njihovog zajedničkog života u punom reciprocitetu i zajedničkoj odbrani protiv zajedničkih pretnji.“

Ova platforma je kasnije iskristalizovana u ideju Balkanske Socijalističke Federacije kao jedinog mogućeg odgovora na etničku raznorodnost i ekonomsku zaostalost regije. Danas je ovo geslo primenljivije nego ikada pre. Onima koji tvrde da je to previše apstraktno ili idealističko, možemo samo ukazati na iskustva prethodnih petnaest godina, do kog je dovelo insistiranje na samoopredeljenju na kapitalističkim osnovama. Najveći idealista je onaj koji veruje da će se nacionalno pitanje na Balkanu moći rešiti sledeći i dalje taj put. Realnost i konkretnost naše alternative zavisi primarno od jednog faktora – to je povratak regionalnih redničkih klasa u politički ring. Posmatrajući situaciju na terenu u Srbiji i na Kosovu, postaje jasno da bi svaki pokušaj srpske radničke klase da popuni politički vakuum u zemlji, gradnjom nezavisne političke organizacije sa internacionalističkim pristupom Kosovu, našao na odjek i u pokrajini. U situaciji izolacije i beznađa, ovakav gest pružene ruke bi se prihvatio svim srcem. Isto važi i za sve bivše jugoslovenske republike.

Nedavna dešavanja u Sloveniji nam pokauzuju put napred. Regionalni mediji, koji inače munjevito objavljuju vesti o svakom minornom incidentu iz susedstva koji bi mogao doprineti šovinističkom potpaljivanju, su odlučili da ih ignorišu. U manifestaciji snage radničke klase, sedamdeset hiljada sindikalista i studenata su se slili na ulice Ljubljane, među njima i radnici i omladina iz bivših republika, svi okupljeni pod jednom bojom zarad socijalnih zahteva. Kada budemo videli slične prizore na ulicama Beograda, Skoplja, Prištine, Zagreba ili Sarajeva, sa osmehom ćemo gledati na sadašnje poteškoće jer ćemo znati da je klasna borba na Balkanu ponovo na dnevnom redu. Sigurni smo da od tada pa nadalje neće gubiti vreme budući da ima mnogo dugova da naplati.

Srbija i Kosovo

2008-01-30T07:39:00.000-08:00

Decembar 2007

I DEO

Nakon petnaest godina sukoba i stotina hiljada mrtvih, ranjenih i izbeglih, nacionalno pitanje na Balkanu ostaje nerazrešeno. Sada je jasno koliko je daleko od realnosti bila ideja da mnoštvo čistih buržoaskih nacionalnih država može rešiti ovaj istorijski problem. Posle početne euforije zbog novodobijenih nezavisnih teritorija, vladajuće klase sada otkrivaju da kapitalistički razvoj nije moguć bez stajanja na noge svojim susedima. Trenutna situacija je jako slična atmosferi sa početka dvadesetog veka. Protivrečnosti stvorene od strane kapitalističkog sistema u tim danima su rezultovale nizom balkanskih ratova, koje je smenio prvi svetski rat i konačno pokušaj da se stvari dovedu pod kontrolu stvaranjem buržoaske Jugoslavije pod srpskom krunom. Drugi svetski rat je ponovo oslobodio nezapamćenu razinu pokolja i etničkog čišćenja koje se završilo tek nakon socijalističke revolucije koju je doneo multietnički partizanski pokret. Možemo slobodno reći da pod kapitalizmom Balkan nije znao za mir, samo za periode zamrznutih sukoba. Sadašnji period se savršeno uklapa u taj opis.

Srbija predstavlja centralni i najvažniji deo balkanske slagalice. Bez izlaza na more i okružena susednim zemljama sa znatnom srpskom populacijom, srpska vladajuća klasa je imala velike ambicije o dominaciji nad razbacanim balkanskim državicama svojom vojnom silom nakon povlačenja imperijalističkih sila (Osmanlijskog Carstva i Austro-Ugarske Monarhije). Danas, Srbija ostaje najveća od zemalja koje su izašle iz bivše Jugoslavije i potencijalna lokalna sila. Čak i sa srpskim stanovništvom proteranim u devedesetima sa teritorija koje su kroz istoriju naseljavali u Krajini u Hrvatskoj, Republika Srpska ostaje državotvorni deo Bosne i Hercegovine pod imperijalističkom kontrolom, a pola stanovništva nedavno otcepljene Crne Gore je okrenuto ka Beogradu. Na Kosovu živi oko sto hiljada Srba sa još oko dvesta hiljada njih raseljenih unutar Srbije. Relativna politička stabilnost, uprkos neugodnom etničkom rasporedu novostvorenih balkanskih (polu)država, omogućena je mešanjem imperijalističkih sila koje su uspele da nađu kompromis među sopstvenim interesima pod jakom američkom dominacijom krajem prošlog veka. Danas, sa povratkom Rusije na globalnu političku mapu, sa pokušajima EU da formuliše vlastitu spoljnu politiku nezavisnu od svog atlantskog saveznika i sa SAD koje pojačavaju svoj militarizam, napetost se ponovo oseća u vazduhu. Balkan se naglo zagreva pre nego što se i javila šansa za njegovo hlađenje.

Unutar Srbije

Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda iznosio je 6,8% u poslednje tri godine nakon sporog oporavka posle NATO bombardovanja i promene režima. Neki vladini službenici nazivaju zemlju „Balkanskim Tigrom“ kako bi opisali ovaj fenomen. Međutim, starije generacije mogu posvedočiti koliko je ovaj novi rast drugačiji u odnosu na onaj nakon drugog svetskog rata u planskoj privredi. Dok se potonji zasnivao na nezapamćenom razvoju proizvodnih snaga u svim oblastima života, ovaj novi se zasniva na rashodovanju i rasprodaji kapitala stvorenog u socijalističkom periodu. Štaviše, efekti rasta su koncentrisani geografski i socijalno na ograničenim mestima i u rukama uskog privilegovanog sloja stanovništva.

Bez obzira koja je koalicija bila na vlasti nakon Miloševića, jedna je stvar u Srbiji uvek ostajala izvesna nakon 5. oktobra. Ekonomska moć ostaje u rukama grupice ekonomista iz G-17 Plus – NGO-a za vreme Miloševića, koji je evoluirao u političku stranku vođenu od strane„ekonomskih eksperata“- ljudi koji navodno žrtvuju svoje dobro plaćene poslove u multinacionalnim kompanijama da bi radili za plate državnih birokrata i pomogli svojoj zemlji kad joj je pomoć najpotrebnija. Njihov lider i ministar ekonomije u trenutnom sastavu Vlade Srbije, Mlađan Dinkić, je nedavno nagrađen uglednom nagradom „ministar finansija godine“ od strane časopisa „Euromoney“. U obrazloženju svoje odluke, „Euromoney“ navodi da je Dinkić sproveo „najšokantniju od šok terapija“ u finansijskom sektoru zemlje, jednostavno oduzimajući dozvole za rad dvadesetpet domaćih banaka i otpuštajući njihove zaposlenike; time čisteći put za ulazak stranih banaka na tržište. Ovaj potez nam pruža jasnu predstavu o Dinkićevoj ekonomskoj filozofiji.

U poslednjih nekoliko godina sleđen je strog neoliberalni model rasta. Vlada se ponosi činjenicom da je Srbija, uz Bugarsku, zemlja sa najnižom stopom poreza na korporacijsku dobit u Evropi, samo 10%. Nakon zasićenja istočnoevropskih tržišta, multinacionalne kompanije sada nalaze neotkrivene dragulje u srpskoj poznoj tranziciji. U 2006. godini je postignuto rekordnih 4,387 milijardi američkih dolara u direktnim stranim investicijama, gotovo polovina ukupne sume stranih investicija zabeleženih u prethodnih pet godina. Većina tih ulaganja je osigurana privatizacijom i akvizicijom kompanija sa signurnim profitom u bankarstvu, telekomunikacijama, industriji alkohola, duvanskoj industriji i energetici. Države sa najvećim interesom u srpskoj ekonomiji do sada su Austrija, Nemačka, Grčka i Slovenija. Državni energetski monopol, industrija nafte i gasa i vazduhoplovna firma JAT su poslednje kompanije koji bi trebalo da se privatizuju u skoroj budućnosti. Ovaj proces ulazi u svoju završnicu jer je prodaja svih većih državnih preduzeća, po nekim najavama, planirana do kraja ove godine.

Povoljna investiciona klima se održava uz pomoć rigorozne monetarne politike. Inflacija je svedena na jednocifrenu vrednost (6,6%). Porez na plate i doprinose za potencijalne ulagače je među najnižima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a porast realnih nadnica se drži pod strogom kontrolom sa porastom planiranim samo za kompenzaciju inflacije, bez obzira na pozitivan rast društvenog proizvoda. Budžet javne potrošnje je bio potpuno pokriven 2006. godine sa prijavljenim suficitom. Istovremeno, 10% stanovništva živi ispod granice siromaštva sa minimalnim socijalnim davanjima. Pristup socijalnoj pomoći je znatno otežan, radni vek je produžen a školarine su povećane. Zvanična stopa nezaposlenosti je oko 20,8%. Otkako je privatizacija uzela maha u 2002, pa sve do danas, preko trista pedeset hiljada radnika je otpušteno.

Sloj najviše pogođen ekonomskim preuređivanjem je tradicionalna radnička klasa zaposlena u proizvodnom sektoru velikih državnih preduzeća. Nova radna mesta se otvaraju pretežno u omanjim uslužnim firmama koje se bave telekomunikacijama i finansijama. Otvaranje novih radnih mesta se popelo do šezdeset hiljada u poslednje četiri godine, što ni iz daleka nije dovoljno da nadoknadi izgubljene poslove. Mnogi bivši industrijski gradovi bivaju napušteni. Rast je koncentrisan samo u Beogradu i nekoliko drugih oblasti na severu sa dobrom infrastrukturom i povoljnim geografskim položajem. Nezaposlenost na jugoistoku Srbije je do tri puta veća nego u Beogradu. Stopa siromaštva dostiže i do 23%, dok se u Beogradu kreće oko 4%. Situacija često izmiče kontroli. Nedavno je u Nišu izbila epidemija žutice. Preko sedamsto ljudi je zaraženo virusom usled loših životnih uslova i neadekvatnoh snabdevanja vodom.

Radnička klasa u tranziciji

Uprkos nezapamćenim neoliberalnim napadima odozgo, čini se da ne postoji nikakav organizovani otpor od strane masa. Svedoci smo učvršćivanja vladajućih struktura, broj štrajkova godinama nije bio niži a ne postoji ni politička artikulacija većine gubitnika tranzicije. Kako ovo objasniti?

Stara jugoslovenska radnička klasa je zašla duboko u proces raspada. Sadašnji talas privatizacija dolazi nakon decenije turbulentnog ekonomskog rastakanja, međunarodnih sankcija i rata, koje su već atomizovale ionako dezorijentisanu radničku klasu. Ne postoje sindikati u privatnom sektoru. Nove generacije radnika su zaposlene u omanjim firmama sa oko pedesetak ljudi, odsečeni jedni od drugih i od organizacijskih tradicijaprošlih vremena, pod strogom disciplinom domaćih sitnih kapitalista iskaljenih u godinama rata. Starije radnike koji su ostali na svojim položajima u poslušnosti drži armija nezaposlenih iza njih. Iako nisu zadovoljni svojim položajem, sve je bolje od bivanja na ulici.

Ostali su pronašli različite načine da prežive tokom devedesetih u vreme šverca i sive ekonomije. U Srbiji se dešava retrogradni proces suprotan urbanizaciji, gde se deo radničke klase vraća na selo. Titoistički režim je plašeći se od reakcije seljaštva relativno rano odustao od ideje prisilne kolektivizacije, ostavljajući tako mnogo sitnih zemljišnih poseda, koji su služili kao socijalna „zaštitna mreža“ u devedesetima. Ova svojinska struktura se ipak brzo menja danas kada kapitalisti grabe plodnu zemlju i kako se, kao izraz nemoći, makroekonomski država okreće od industrije ka poljoprivredi i izvozu sirovina.

Slično tržište postoji u gradovima gde se načini života brzo menjaju. Tokom devedesetih, jureći brzu zaradu, Milošević je omogućio radnicima da pokupuju državne stanove, što je uslovilo da mnogi danas poseduju vlastite nekretnine. Ova činjenica, kao i ulazak stranih banaka i kreditera je pripremila put za bum tržišta nekretnina. Cene stanova u Beogradu variraju od hiljadu evra po kvadratnom metru do dve i po hiljade evra po kvadratnom metru u elitnijim krajevima. Nekada socijalno mešoviti, beogradski komšiluci su svedoci prodaje ili iznajmljivanja stanova u centru,dok se porodice vlasnika sele ka periferiji i u predgrađa.

Finansijsko tržište, netaknuto u ratnim godinam, naprasno je pružilo odlične prilike stranim bankarskim korporacijama, poput austrijske Rajfajzen banke, za ostvarivanje sočnog profita nudeći kredite. Za razliku od Hrvatske ili Mađarske, zaduženost stanovništva u Srbiji je bila relativno niska zbog izolacije. U poslednjih par godina, ukupan kredit u vrednosti od oko dve i po milijarde evra podeljen je medju osamsto sedamdeset hiljada klijenata. Pristup lakim zajmovima je kratkoročno pomagao mnogim porodicama, ali to je tempirana bomba. Stiče se dojam da novac upumpavan u privredu naprosto isparava. Proizvodnja nije nanovo uspostavljena, rast izvoza je skroman, dok spoljnotrgovinski deficit raste. Ukupna zaduženost Srbije sada iznosi blizu dvadesetdve milijarde dolara sa tendencijom brzog rasta.

Vlada pokušava da obezbedi podršku javnosti izdajući određeni procenat deonica prodatih kompanija radnicima kroz vaučersku privatizaciju. Socijalni program za otpuštene u procesu prestrukturiranja se sastoji u isplatama nadoknade u zavisnosti od godina provedenih na radnom mestu. Ohrabruje se dobrovoljno napuštanje radnih mesta uz otpremninu. Sve je na rasprodaji, a radnicima su obećane mrvice ako ne ometaju proces. Zvanična taktika Vlade jeste ohrabrivanje otpuštenih radnika da ulažu novac od otpremnina u osnivanje malih preduzeća. Poput legende kruže priče o nekolicini srećnih radnika koji su, prodavši deonice pokupovali nove kuće i automobile. Većina sindikalnih rasprava se vodila samo oko toga koliko procenat od prodaje deonica firme treba pripasti radnicima. Objavljen je i generalni plan vaučerkse privatizacije, po kojem bi svi građani trebali dobiti deo od prodaje poslednjih delova srpske provrede. Ova manipulatorska taktika je doprinela daljem opadanju radničke klasne svesti i solidarnosti.

Bivši jugoslovenski automobilski gigant, „Crvena Zastava“ iz Kragujevca, je dobar primer. U avgustu prošle godine, Vlada je odlučila da likvidira državni socijalni program uveden nakon NATO bombardovanja, koji je radnicima očuvao radna mesta i minimalne plate iako nisu radili. Oko četiri hiljade četiristo radnika dobilo je ponudu da se odrekne ovog programa u zamenu za naknadu od dvesta pedeset evra po godini radnog staža. Sindikat je odbio nagodbu, porodice zaposlenih i radnici iz drugih kragujevačkih fabrika su se okupili u protestu solidarnosti i nekoliko dana je izgledalo kao da je grad spreman da pruži otpor. Vlada je prozrela blef i rekla da svako ko se ne pojavi do isteka roka gubi posao i otpremninu. Sledećeg dana smo bili svedoci ponižavajućih prizora ljudi koji stoje u redovima i guraju se kako ne bi ostali ispred zatvorenih vrata kancelarije za registrovanje otpremnina.

Ponos na navodno jedinstvenu situaciju u svetu, gde su radnicideklarativno bili vlasnici svojih fabrika u titoističkom režimu više ne postoji. Malo ljudi gaji iluzije o započinjanju sitnog biznisa novcem koji dobiju, ali kada su suočeni sa izborom između biranja vlasništva nad zarđalom fabrikom koja godinama nije funkcionisala ili da je se odreknu za koju hiljadu evra nakon decenije gladovanja – nije teško predvideti njihov izbor. Čini se da su samo privatizovana preduzeća ta koja obnavljaju proizvodnju. Osećaj je da nema alternative. Nije neobično da nakon iskustava sa sumnjivom privatizacijom radnici okupiraju fabriku i zahtevaju ponovljenu privatizaciju, ali ovaj put „pravednu“.

Onda, postoje i oni koji nemaju šta da ponude na tržištu ili valjaju sa strane. Oni koji nemaju imovinu na prodaju, bez zemlje, bez stanova, bez radnog mesta za koje bi primili otpremninu – radnici ili nezaposleni pod stalnom pretnjom da padnu ispod razine siromaštva i budu zaboravljeni. Ovakva situacija je izrodila relativno novi fenomen štrajka glađu. Najčešći oblik štrajka danas u Srbiji jeste onaj gde se radnici zaključaju u fabrike i štrajkuju glađu zahtevajući da govore sa vlastima. Ovo nije taktika ofanzivnog štrajka u napetoj klasnoj borbi, već su to očajnički pokušaj ljudi da na sebe privuku pažnju. Porasle su i stope samoubistava. Prošlog aprila je pažnju medija zaokupio slučaj pedesetogodišnje metalostrugarke Dragice Simić. Čuvši vest da će biti otpuštena sa još sto devedeset svojih kolega označenih kao „tehnološki višak“, pokušavala je očajnički da razgovara sa gazdom. Gazda je sve pokušaje odbio. Sledećeg jutra, njene kolege su joj našle telo obešeno u fabrici. Pre nekoliko godina je Dragica bila proglašena jednom od najboljih radnica u Gornjem Milanovcu. Njena pohvalnica je pronađena kraj leša.

Gorka iskustva poslednjih petnaest godina i sveopšta demoralisanost doveli su do skepticizma prema bilo kakvom političkom planu, preispitivanju motiva iza poziva na organizovanje i neverice prema mogućnosti kolektivne akcije. Radnici daju sve od sebe kako bi našli individualna rešenja i nahranili svoje porodice. Solidarnost je reč koja se u današnjoj Srbiji retko čuje. Na dnevnom redu je rat svakog protiv svakog i samo jaki uspevaju da prežive.

Nova infrastruktura malo služi dobrobiti većine stanovnika i tu je pre svega da koristi interesima stranih ulagača. Grade se autoputevi za međunarodnu trgovinu, dok mnoge ulice još nisu asfaltirane; centri grada su pretvoreni u ekskluzivne poslovne oblasti of stakla i čelika dok mnogi kvartovi trunu u infrastrukturi koja datira od sedamdesetih godina prošlog veka. Nije položen ni jedan pouzdan temelj trajnom rastu u budućnosti. Priroda kapitala koji ulazi u zemlju je pretežno špekulantska i parazitska. Šta će se desiti kada više ne bude ničeg na prodaju? To je pitanje koje za sada niko ne postavlja.

Građani prolaze kroz paradoks ekonomskog buma u kojem učestvuju samo površno i kratkoročno. Postaje očito da ekonomski rast sam po sebi ne povlači nužno i porast sveopšteg životnog standarda. Godinama je zvanična linija bila da se svako mora žrtvovati kako bi se privukla strana ulaganja, koja bi se potom rasporedila ka svima odozgo nadole. Ovo se očito ne dešava. Trenutni ekonomski rast se ne zasniva na daljem razvoju infrastrukture i proizvodnih snaga, izgrađenih za vreme planske privrede, koje su omogućile opštu emancipaciju već, potpuno suprotno, na anarhičnom razaranju ovih osnova, prenosu kapitala van zemlje i ograničenim ulaganjima u povlašćene sektore i monopole koji mogu da postanu krave muzare za strane kapitaliste. Sve i da se ovakva eksplozivna razina rasta i održi, Srbiji bi trebalo barem još sedam godina da dostigne vrednost GDP koji je imala pre uvođenja kapitalizma 1991. godine.

Politička scena

Međutim, čini se da jedan deo stanovništva profitira na tranziciji. Ulazak stranog kapitala je stvorio nove običaje. Ljudi u poslovnim odelima koji rade do kasno u staklenim kulama deluju sveprisutno i pomalo nadrealno. Iluzije o kapitalizmu su najčešće kod omladine. Mladi obrazovani ljudi sa znanjem stranih jezika otkrivaju da im je lakše nego ikada ranije da nađu posao. Strane kompanije pronalaze visoko kvalifikovane ljude voljne da rade prekovremeno za zaradu od nekoliko stotina evra i obećanje mogućnosti napredovanja u karijeri. Školarine na državnim univerzitetima su se znatno povećale prethodnih godina i dosežu i do dve hiljade evra, da ne spominjemo cenu nabavke knjiga i troškove života. Oni koji to sebi ne mogu da priušte nalaze nekvalifikovane poslove sa nižim platama, poput rada iza kase ili obezbeđenja. Drugi, koji imaju novac, gledaju na školarine kao na cenu koju su spremni da plate kako bi se uspeli u više ešalone zaposlenosti.

Taj društveni sloj u usponu je u ofanzivi. Našao je svoj politički izražaj u Liberalnodemokratskoj partiji (LDP), otcepljenoj frakciji glavne reformske stranke - Demokratske stranke (DS) ubijenog premijera Zorana Đinđića. LDP vodi agresivnu kampanju optužujući DS za kompromise sa nacionalistima i elementima bivšeg režima i odsustvo volje da Srbiju vodi brže prema Evropskoj Uniji. U parlament je ušla uz podršku razočaranih glasača DS i omladine u urbanim centrima.

Osim ove pojave, poslednjih nekoliko godina. nije bilo značajnijih promena na političkoj sceni Srbije Najupadljivija je i dalje činjenica da ne postoji ni jedna organizovana politička sila levo od centra. Gubitnici tranzicije nemaju za koga da glasaju. Demokratska stranka jeste formalno ustanovila veze sa evropskom socijaldemokratijom, ali ostaje partija centra sa jasnom antiradničkom politikom. Srpska radikalna stranka je, sa druge strane, uspela dosta dugo da eksploatiše ovaj vakuum svojim populističkim antireformskim porukama, dok nisu postali najveća sila u zemlji, te stoga oprezniji. Oni stagniraju i raspući će se kao preduvani balon čim budu prisiljeni da uzmu udela u vlasti. Njihova jedina uloga je da amortizuju domaće nezadovoljstvo i igraju ulogu ultranacionalističke pretnje za srbijansku vladajuću klasu u njenim pregovorima sa Zapadom.

U odsustvu ikakvog pokreta odozdo, političke stranke menjaju koalicije na vrhu do u nedogled, dok bit režima ostaje ista. Demokratska stranka sada vlada u koaliciji sa G17 Plus i konzervativnom Demokratskom strankom Srbije premijera Vojislava Koštunice. Nakon nekoliko teških godina bitke za pozicije pre početka privatizacije, čini se da je svako našao svoje mesto i deo kolača.

U ovakvoj opštoj atmosferi, ideološka ofanziva sa desnice koja je tako preteći delovala devedesetih postaje norma. Srpska pravoslavna crkva zauzima bitno mesto i medijima i državi. Dozvoljen joj je pristup školama i oružanim snagama. Kraljevska porodica je dobila nazad svoje posede u Beogradu, a njeni članovi paradiraju kao prominentne javne ličnosti. Istorija drugog svetskog rata i partizanskog pokreta je iz temelja prepravljena. Za razliku od Zagreba, gde jedan deo hrvatske vladajuće elite pokušava da partizanski pokret integriše u ideologiju samostalne kapitalističke Hrvatske, srbijanska vladajuća klasa je odabrala da potpuno izbriše to poglavlje iz istorijskih udžbenika i bazira se u potpunosti na nasleđu predratne srbijanske buržoazije. Imena povezana sa komunizmom su uklonjena iz svih institucija i ulica i novi spomenici se grade zajedno sa svežim simbolima i novom himnom. Što se kulture tiče, zemlja se vratila tamo gde je bila na početku prošlog veka. Teren je ideološki pripremljen za turbulentnu budućnost u kojoj se Srpska vladajuća klasa mora probiti i nametnuti kao imperijalistički partner u regiji kao što je učinila posle prvog svetskog rata, kada je bila nagrađena buržoaskom Jugoslavijoj za žrtvovanje četvrtine svoje populacije na oltar svetskog imperijalizma.

Atmosfera na ulicama Beograda se znatno promenila poslednjih meseci. Nakon mešanja sa opštom klimom depolitizacije i apatije, na početku razvodnjenih pregovora, medijska kampanja i ruska podrška vratili su Kosovo u prvi plan. Oseća se opšta nelagodnost i čuju se glasine o ratu. Čvrst stav Srbije prema pitanju Kosova je za mnoge iznenađujući. Bilo je naivno misliti da će se post-miloševićevski političari u finijim odelima ponašati iole drugačije kad je reč o „nacionalnim interesima“. Na kraju krajeva, kao „demokratska opozicija“, oni su Miloševića više kritikovali zbog spore privatizacije nego zbog njegove nacionalne politike u drugim republikama.

Srpskoj vladajućoj klasi je dojadilo da se već sedam godina ponaša po pravilima igre, a da je imperijalizam i dalje šikanira. Otkada su velike sile odlučile da ne zadrže Titovu Jugoslaviju kao geopolitički entitet, srpska vladajuća klasa je izgubila svoju istorijsku ulogu i postala prepreka u regionu. Njen trenutni položaj ponižene države koja se može džapati i kriviti od strane svakog je u oštrom sukobu sa njenim objektivnim potencijalom i ambicijama.

Kao da gubitak Makedonije i Krajine u Hrvatskoj i Bosni devedesetih nije bio dosta, Beograd je nagrađen za svrgavanje Miloševića i otvaranje svoje privrede gubitkom Crne Gore, a sada se zahteva i Kosovo. Srpska vladajuća klasa ispunjava sve svoje međunarodne obaveze i jedino što želi za uzvrat je deo svoje bivše uloge u regionu. Kao najveća država bivše SFRJ sa velikom militarističkom tradicijom, Srbija sebe vidi kao prirodnog lokalnog klijenta velikih sila. Poput najstarijeg deteta zapostavljenog radi novorođenčadi, Beograd je spreman da napravi rusvaj, a Rusija je presrećna što može da mu za taj nestašluk napravi mesta.

Uloga Miloševića u rasturanju Jugoslavije

2008-01-10T12:25:00.000-08:00

21. Mart 2006

U subotu, 11. marta u ranim jutarnjim časovima, bivši predsednik republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević, nađen je mrtav u pritvorskoj jedinici Haškog suda. Visok krvni pritisak izazvao je srčani udar koji je usmrtio Miloševića i ostavio Haški sud bez najznačajnijeg procesa. Njegova smrt je motivisala svetske buržoaske medije da još jednom zagrebu po skorašnjoj istoriji Balkana u pokušaju da rastumače raspad bivše Jugoslavije.

Označen kao vrhunski zločinački um koji je samostalno razbio zemlju, vodio rat i ostvario neku vrstu metafizičke povezanosti sa srpskom nacijom, Milošević je bio samo najupadljiviji izraz razaranja- simbol kontrarevolucionarnog talasa koji je udario Balkan ostavio ga da se uguši u krvi. On je najverovatnije bio najkompleksniji i najmoćniji igrač iz postave nove postave birokrata koja se pojavila u svim jugoslovenskim republikama kasnih osamdesetih.

Rođen 1941. u Požarevcu pod nacističkom okupacijom, Milošević je bio dete u vreme kada je herojski partizanski pokret privukao najprogresivniju omladinu svih nacija na Balkanu i sproveo socijalističku revoluciju. Slobodan je pripadao prvoj generaciji u istoriji Balkana koja je imala otvoren pristup višem obrazovanju i koja je uživala sve prednosti podruštvljene planske ekonomije.

Pristupio je Komunističkoj partiji Jugoslavije u srednjoškolskim danima i otpočeo svoju karijeru odmah nakon završetka Pravnog fakulteta u Beogradu 1964. – u vremenu „ekonomske liberalizacije“ u Jugoslaviji. Dekadi u kojoj je titoistička birokratija posegnula ka uvođenju određenih mera „liberalizacije tržišta“ kao potencijalnom rešenju rastućih kontradikcija u ekonomiji.

Prosečan student, opisan od strane drugova kao zatvoren, neupadljiv tip koji nije bio sklon zabavi i koji je uvek sedeo u prvom redu u školi, obučen u klasičnu belu košulju i crnu kravatu, izgleda da je Milošević još tada posedovao psihološke atribute neophodne za jednu uspešnu birokratsku karijeru.

Na početku je držao upravljačku poziciju u „Tehnogasu“ i lagano se kretao prema vrhu. Početkom osamdesetih biva poslat u Nju Jork kao predstavnik „Beobanke“. Slobodan Milošević bio je otelotvorenje nove generacije jugoslovenskih „komunista“ (takozvanih „tehnokrata“), sloja koji je ulazio u partiju sa najviših mesta u sve nezavisnijim “samoupravnim” preduzećima. Nedostatak autentične radničke demokratije na radnim mestima utabao je ovim „stručnjacima“ put do uticajnih pozicija. Oni su se razlikovali od starih titoističkih kadrova koji su prišli partiji u najtežim danima monarhističke diktature tridesetih, porazili naciste i izneli revoluciju na svojim plećima.Ovaj novi sloj je imao česte kontakte sa stranim kompanijama, poznavao jezike i nije bio previše opterećen „ideološkim“ problemima. Za mnogo njih, partijska knjižica bila je samo ulaznica za pravljenje karijere.

1983. Milošević napušta svoje direktorske pozicije i usmerava svu svoju energiju penjanju uz stepenice partijske hijerarhije. Samo tri godine kasnije, pod protekcijom iskusnijeg Ivana Stambolića, postaje generalni sekretar Saveza Komunista Srbije. U to vreme, Milošević je bio samo još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu- oprezan birokrata koji je ponavljao titositičke parole „bratstva i jedinstva“ kao papagaj i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u okviru srpskog dela Saveza komunista. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe. Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Posebno najsiromašniji regioni, poput Kosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog Monetarnog Fonda.

Talas štrajkova je preplavio zemlju u drugoj polovini osamdesetih, što je bio najveći potres još od 1968. i pokreta studenata. Deo partijskih birokratija svih republika tada je već uveliko planirao način na koji bi mogao iskočiti iz broda koji tone. Počelo je umotavanje u nacionalne zastave u pokušaju da se spere krivica i napusti planska ekonomija. Krivica za ekonomske teškoće je sistematski bila prebacivana od strane lokalnih birokratija ka komšijskim republikama i njihovim vođstvima

1987. Milošević je, nevoljno, poslat na Kosovo kao anti-nacionalistički funkcioner da umanji narasle etničke tenzije u pokrajini. Prema Stamboliću, Milošević je bio beogradski birokrata ne baš zainteresovan za Kosovo i potpuno nespreman za ono što će ga tamo sačekati. Tokom sastanka sa lokalnim predstavnicima u Kosovskoj Mitrovici, grupa srpskih radnika napolju pokušavala je da uđe u zgradu i predstavi svoje probleme beogradskom izaslaniku. U pokušaju da priđu bliže, sukobili su se sa većinski albanskom policijom koja je počela da pendreči. Nesiguran birokrata, pokušao je da sa balkona zgrade smiri okupljene radnike praznom retorikom. No, masa je bila nezaustavljiva. Nemajući drugi izlaz, Milošević je izašao napolje da popriča sa radnicima lice u lice. Policijski kordon je probijen, a Milošević je, praćen TV kamerama, prošao policijsku liniju i ušao među radnike. „Niko ne sme da vas bije !“, izjavio je. Ova rečenica, stavljena u nacionalistički kontekst, bila je ponavljana i žestoko eksploatisana na nacionalnoj televiziji. Po povratku, Milošević je prišao nacionalističkom krilu srpskih komunista i praktično postao simbol te opcije. Umerenije krilo predvođeno Stambolićem je poraženo i ismejano u javnosti. Milošević se usudio da zajaše talas narodnog nezadovoljstva i preusmeri pokret u slepu ulicu nacionalizma i “reforme”.Kurs ka restauraciji kapitalizma je ubrzan.

U sledećim mesecima i godinama, „kosovska praksa“ je ponavljana iz mitinga u miting, od fabrike do fabrike. Milošević je bio viđen kao „pobunjenik unutar sistema“, neko ko je konačno ustao protiv nagomilane i pohlepne partijske birokratije. Posle protesta radnika u beogradskom industrijskom predgrađu Rakovica, jedan posmatrač je konstatovao da su ljudi dolazili na skup kao radnici, a nakon Miloševićevog govora, kući se vraćali se kao Srbi. Trijumf nacionalističkog krila u Srbiji pomogao je nacionalističkim snagama u drugim republikama. Komšijske šovinističke birokratije hranile su jedna drugu. Radnicima u svakoj republici pokazivano je prema babarogi preko puta i radnici su bili ohrabrivani da zbiju redove kroz nacionalno jedinstvo..

Takozvana anti-birokratkska revolucija je bila u toku unutar Srbije. Miloševićeva klika krenula je u korenitu čistku državnog aparata i centralizovala vlast u Beogradu. Počele su pripreme za zauzimanje što boljih pozicija pred neumitan raspad zemlje. Usvojen je novi srpski ustav koji je ukinuo autonomni status Kosova i Vojvodine i unazadio manjinska prava osvojena u revolucionarnim godinama. Pregrupisavanja po nacionalnoj osnovi su počela i unutar Jugoslovenske Narodne Armije.

Nacionalističke birokratije unutar ostalih republika su se ponele predvidljivo. Iskoristivši Miloševićeve akcije kao konačni dokaz da opstanak zajedničke države nije moguć otvoreno su kenule u zagovaranje secesije. Pa ipak, srpska birokratija je činilo se držala najjače karte u svojim rukama. Srbija je bila najveća repubika i preuzela je kontrolu nad armijom. Srpska birokratija je imala jako dobre veze sa mnogim imperijalističkim silama koje su inicijalno bile skeptične prema rasturanju zajedničke države i na sav glas hvalile Miloševića zbog tržišnih reformi koje je sprovodio. Uz to Beograd je računao na srpsko stanovništvou drugim republikama koje bi prirodno bilo protiv otcepljenja. Srpska birokratija je tako bila u poziciji da zagovara opstanak zajedničke države u kojoj bi imala dominantnu poziciju. Slabije birokratije u manjim republikama nisu imale izbora nego da potraže zaštitnike u drugim imperijalističkim silama i krenu odlučno ka nezavisnim državama u kojima bi bile slobodne da se na miru izlegu u lokalne buržoazije oslobođene od jake konkurencije.

Tako da, dok je ojačavao poziciju srbije unutar federacije, Milošević je simultano mogao sebi priuštiti licemerno pozivanje na očuvanje ujedinjene Jugoslavije, prezentujući sebe srpskoj radničkoj klasi kao jedinog čuvara “socijalističkih vrednosti” nasuprot secesionističkih vođa u drugim republikama i otvoreno reakcionarne pro-četničke i pro-kapitalističke opozicije unutar Srbije. Od strane prosečnog srpskog radnika, Milošević je bio u tom trenutku dožiivljavan kao umerena struja koja je pokušavala da na neki način sačuva titovu Jugoslaviju i osnovna dostignuća planske ekonomije. Većina jugoslovenske radničke klase je i dalje bila sumnjičava prema restauraciji kapitalizma. Za razliku od bivših komunista u drugim republikama koji su zasnovali nove otvoreno desničarske partije, Milošević je nazvao svoju partiju Socijalistička Partija Srbije i prezentovao je kao nastavljača titove partije u novom ruhu. Sa druge strane, Milošević se pedstavljao radikalnijem, pro-kapitalističkom sloju, kao odlučan reformator. Ovaj šizofreni imidž imao je poguban uticaj na ideje istinske levice u Jugoslaviji čije se posledice osećaju i dan danas. Mase u ostalim republikama, iako poput njene braće u Srbiji simpatetične prema titovoj zaostavštini, počele su da povezuju komunizam i Jugoslaviju sa Velikom Srbijom. Sveopštu konfuziju untar same Srbije potpomogla je i vulgarna građanska opozicija koja je uporno Miloševića do poslednjih dana etiketirala kao “komunjaru”.

Kako je vreme prolazilo imperijalizam je postajao sve nezadovoljniji Miloševićevim načinom vladavine. Postao je preambiciozan i nepouzdan. Upetljao se u seriju krvavih obračuna za teritorije na etnički mešovitim delovima otcepljenih republika. Za razliku od državne birokratije Istočne Evrope, čiji su snovi o preobražavanju u novu buržoaziju brzo isparili sa jačim uplivom stranog kapitala koji ne trpi posrednike, Milošević i njegova klika su bili mnogo pažljiviji. Oni su istinski hteli da se pretvore u novu vladajuću klasu koja će držati sve konce u svojim rukama. Proces privatizacije bio je usporen i oprezan, gde je glavni plen išao Miloševiću i njegovoj kamarili dok su strani kapitalisti dobijali ostatak. Milošević takođe, nikada nije prekinuo bliske odnose sa tvrdim krilom u Moskvi gde je njegov brat držao mesto ambasadora. Pokusao je da učestvuje kao jednak partner u igri sa velikim imperijalističkim šefovima koji nikako nisu mogli da dopuste potencijalno nezavisnu lokalnu silu na Balkanu.

Zapad je čak bio spreman da pruži zalutalom partneru i drugu šansu. Nakon što su odsekli Miloševića od svih teritorijalnih dobitaka u Hrvatskoj i Bosni pružajući što indirektnu (Oluja) što direktnu (NATO bombardovanje u Bosni) podršku rivalima i uspostavili seriju zavisnih državica sa jasnim etničkim granicama, došlo je vreme za biznis. Sankcije su bile podignute a Milošević naširoko hvaljen kao faktor “mira i stabilnosti” na Balkanu. Međutim, do 1995 milošević i njegov režim su postali organski nesposobni za promenu. Njihova moć je počivala na novom sloju gangstera i mutnih kapitalista kojima su bile pružene koncesije za vreme rata i sankcija. Privatizacija je dobila na zamahu, ali ipak ne dovoljno da zadovolji apetite imperijalističkih lešinara. Milošević je morao biti uklonjen.

Uprkos činjenici da je zapad sipao milione dolara u njih, agresivni, pro-kapitalistički klovnovi poput Draškovića i Đinđića, poznati kao “demokratska opozicija”, nikada nisu uspeli da zadobiju podršku srpske radničke klase. Ova skupina ostvarila je nemoguće-bila je još korumpiranija od Miloševićeve klike. Borba albanskih masa na Kosovu, gde je Miloševićev aparthejd režim bio ustanovljen još od ukidanja autonomije, bila je iskorišćena kao izgovor za NATO napad na Srbiju sa ciljem da se obori Milošević. Međutim nakon 78 dana bombardovanja i devastacije srpske ekonomije, imperijalisti su uspeli da učine malo šta osim što su osnažili Miloševića. Na kraju je masovni pokret radnika i omladine u Oktobru 2000-te bio taj koji je srušio diktatora.

Sadašnje pojednostavljenje predstave uspona i pada Miloševića su jako opasne. Svaljivanje celokupne krivice na leđa ovog ambicioznog nacionalističkog birokrate, sa ispada natprirodnim moćima, potpuno poništava ulogu imperijalizma. Upravo je imperijalizam bio taj koji je na kašičicu davao podršku različitim lokalnim gangsterima na prostoru bivše Jugoslavije sve dok nije proteklo dovoljno krvi da se uspostavi serija malih, slabih, zavisnih i poslušnih nacionalnih država potpuno otvorenih za eksploataciju.

Postoji tendencija u buržoaskim medijima bivših republika, koje su osetile Miloševićevu dugu krvavu ruku tokom rata, da preuveličavaju vezu između Miloševića i srpskih masa. Očigledan je pokušaj da se predstavi kako trenutno postoji masovno žaljenje za Miloševićem širom Srbije. Vladajuće klase ovih država na ovaj način opravdavaju svoje postojanje i šire predrasude među svojim stanovništvom sa ciljem usporavanja re-uspostavljanja veza među bratskim radničkim klasama. Ne negirajući jaku podršku koju je Milošević uživao u jednom periodu, iz razloga ukratko skeciranih u redovima iznad, važno je istaći da glavni Miloševićevi saveznici nisu bili Srbi, već njegova klasna braća u ostalim republikama. U doba najstrašnijih sukoba, Milošević i Tuđman su se bez problema sastajali u luksuznim vilama i crtali mape nad bogatom trpezom. Tuđman je privatno bio veliki poštovalac Miloševića i njegovog dela.

Takođe, ne možemo zaboraviti zapadne diplomate koji su jako voleli da doleću na maratonske pregovore sa Miloševićem, pijući viski u njegovoj vili do kasno u noć. Sada vidimo ove beskičmenjake, razne Cimermane i Holbruke, na TV ekranima kako govore o Miloševićevom “mračnom umu”. Naš prezir prema ovim glasnicima smrti nas ujedinjuje isto kao i naša mržnja pream lokalnim moćnicima koji su nas gurnuli u rat sa našom braćom i sestrama.

Većina ljudi u Srbiji nije sačuvala ni kap suza za Miloševića. Njegova smrt označava kraj jedne tragične ere u kojoj smo dopustili da nam otrov nacionalizma pomuti klasni instinkt. Balkan ne može i neće ostati netaknut promenama na globanom nivou. Danas, bivši “očevi nacija” su pod zemljom i klasna borba je ponovo na dnevnom redu. Koračajući po njihovim grobovima veselimo se dolazećim pobedama.

BALKANSKA KLETVA?: Rat i nacija na prostoru bivše Jugoslavije - II deo

2008-01-10T12:22:00.000-08:00

II DEO

Nacionalno oslobođenje ili revolucija?

Sitnim koracima, borba za "nacionalno oslobođenje" prerasta u socijalnu revoluciju. Oslanjajući se na masovni pokret iza sebe, partijsko rukovodstvo počinje da se oseća dovoljno snaŽnim da se osamostali od diktata Moskve. U skladu sa generalnom orijentacijom ujedinjenog fronta, partija na oslobođenim teritorijama umesto radničkih i seoskih sovjeta kao novih organa vlasti, uspostavljenih po klasnom kriterijumu, formira "antifašističke komitete" u koje su mogli ulaziti i predstavnici predratnih buržoaskih partija. Međutim, ispostavilo se da Tito traži fantomske saveznike u vidu "progresivne buržoazije" koja bi bila spremna da vodi odlučnu borbu protiv okupatora. Oni koji su imali račune u stranim bankama odavno su pobegli, oni koji su ostali pak radije su se oslanjali na nemačku vojsku koja im je, ma koliko represivna bila, osiguravala kontinuitet vlasničkih odnosa u zemlji, nego na komunističku gerilu. AVNOJ je tako u vakumu, bez pravog učestvovanja buržoazije u paralelnim strukturama vlasti koje su se razvijale, imao čist put da u roku od par meseci raščisti sa srednjevekovnim relikvijama i postigne ono što buržoazija putem parlamentarne demokratije nije mogla decenijama. Jugoslavija se u novembru 1943. proglašava za republiku. Za to vreme na oslobođenim teritorijama oduzima se i nacionalizuje imovina "saradnika okupatora" - što je u praksi značilo eksproprijaciju lokalnih kapitalista i kulaka. Fabrike se stavljaju pod kontrolu radničkih komiteta koji počinju da proizvode za front. Žene se masovno uključuju u politički život i učestvuju u borbama. Oformljavaju se prve škole u kojima se narod opismenjava. Železnička i poštanska mreža se uspostavljaju na oslobođenim teritorijama. Nacionalne manjine po prvi put dobijaju priliku da se na ravnopravnim osnovama ukjuče u politički život. Jedini način za efektivnu borbu protiv fašista zahtevao je široko učešće masa, a njihova mobilizacija bila je uslovljena nizom socijalnih reformi. Suprotno popularnom mišljenju, Moskva nije blagonakolno gledala na ovakve poteze Tita i partizana. Staljin je iznad svega želeo da očuva koaliciju sa Britanijom i Amerikom i uveri ih da nema nameru da širi socijalističku revoluciju izvan Rusije. U pismu upućenom Titu 1942. Kominterna Titu zamera sledeće: "Zašto ste kreirali, na primer, zasebnu "proletersku brigadu"? U sadašnjem trenutku glavna dužnost jeste da se objedine sve anti-fašističke tendencije". Taktika Moskve pokazala se pak kao debakl na terenu i siguran put u propast. Saradnja sa četnicima pokazala se nemogućom. Četnička vojska bila je dezorganizovana i pasivna. Još od novembra 1941. četnici su organizovali oružane akcije protiv partizana. General Mihajlović precenio je odlučnost srpske buržoazije da se suprotstavi Nemcima. U nedostatku oslonca na određeni sloj u jugoslovenskom drustvu četnici su bili osuđeni na propast. Jedino na šta su četnici mogli da računaju jeste kretenizam i nazadnost srpskog seljaka-domaćina i uski sloj kulaka. Međutim, sa širokim socijalnim pokretom koji je zahvatio selo, to je bila mršava baza. Do 1943. većina četničkih akcija bila je usmerena na eliminaciju partizana i etničko čišćenje ne-srpskog stanovništva u mešovitim područjima. Razdeljeni na gomilu frakcija, bez centralizovane strukture, četnici su zapali u toliku degeneraciju da je svetska buržoazija bila primorana da ih napusti i počne da podržava jedinu vojsku koja se efektivno suprotstavljala fašistima. Do dan danas ova činjenica stoji kao so na rani desnog krila srpske buržoazije čiji ideolozi ovaj istorijski potez tumače uglavnom kroz razne teorije zavere. Istina je pak mnogo jednostavnija; suočen sa napašću fašizma, imperijalizam je napustio svoju srpsku "braću" pošto su ona postala potpuno neupotrebljiva i pragmatično je podržao prirodne neprijatelje.

"Jugoslovenstvo" ili radnički internacionalizam?

Partizani su postali sila koja se nije mogla ignorisati. I pored staljinističkog vođstva, partizani su najprogresivniji fenomen ikad rođen na ovim prostorima i deo baštine svetskog radničkog pokreta. Po prvi put u istoriji u središtu Balkana pojavio se pokret koji je objedinjavao sve nacionalnosti i religije i nezaustavljivo vukao društvo napred.

Nakon završetka rata, Tito se našao pred istorijskom odlukom. U Potsdamu 1945. potvrđen je dogovor Staljina, Ruzvelta i Čerčila da se Jugoslavija podeli fifti-fifti. I dalje slepo prateći staljinističku školu "popularnog fronta", Komunistička partija uzima predstavnike buržoazije za rukav i dovlači ih u tzv. Tito-Subašić vladu. Takav balans snaga nije bio moguć pred silovitim naletom naoružanih radnika i seljaka koji su okuraženi pobedom nad fašizmom osećali da je zemlja u njihovim rukama. Komunistička partija nacionalizuje većinu industrija i uspostavlja monopol nad spoljnom trgovinom i time sahranjuje kapitalizam u Jugoslaviji. Slične stvari se dešavaju i u okruženju. U Abaniji popularni partizanski pokret sličan jugoslovenskom pravi revoluciju. U Bugarskoj, Crvena armija i lokalne snage otpora preuzimaju kontrolu. U Grčkoj i Italiji masovni naoružani komunistički pokreti su na ivici osvajanja vlasti. Krahom balkanskih buržoazija potencijalno se stvaraju uslovi za topljenje uskih balkanskih granica i formiranje socijalističke federacije. Ovo je bila zdravorazumska i realna opcija koju je jugoslovensko vođstvo ozbiljno razmatralo i započelo pregovore sa Georgijem Dimitrovim i Enverom Hodžom. Međutim, poslednja stvar koju je Moskva želela jeste serija popularnih revolucija i stvaranje Socijalističke federacije Balkana kao alternativu "kolevci socijalizma".

Sa zahuktavanjem "hladnog rata" i ofanzivom imperijalizma na svetskoj sceni, Crvena armija biva prinuđena da odgovori i neplanirano sprovede do kraja nacionalizaciju imovine u zemljama istočne Evrope načinivši od njih svoje satelite. Jugoslovensko vođstvo, videvši kako se Staljin odnosi prema zemljama u njegovoj sferi interesa, odlučuje da se, oslanjajući se na naoružane mase i delimično svetski imperijalizam, izvuče iz čeljusti Sovjetskog Saveza i započne "nezavisni" kurs. Grčka i Italija su pak iskakale izvan jasno povučene linije koja je okupljala zemlje istočne Evrope obećane Staljinu na konferencijama na Jalti i Potsdamu. Samim tim, njihova sudbina bila je zapečaćena. Prateci katastrofalne savete Moskve, Italijanski komunisti se razoružavaju i predaju vlast buržoaziji, dok grčki drugovi u početku čine isto, da bi zatim napravili ultra-levi prelom i započeli ustanak. Tito u ovoj situaciji zatvara granicu sa Grčkom i odbija da pomogne grčkim pro-sovjetski orijentisanim partizanima. Albanija i Bugarska pod pritiskom Moskve prekidaju sve odnose sa Jugoslavijom, samim tim sve komunističke parije u regionu se okreću stvaranju socijalizma u svom dvorištu. U takvom rasporedu snaga, Tito se okreće građenju "jugoslovenskog puta ka socijalizmu" - tzv. samoupravljanju.

Izgradnja "socijalizma u jednoj dravi"

Zadržavanjem revolucije u "jugoslovenskim" okvirima, Tito u suštini pravi kompromis i odlučuje da ostvari projekat koji buržoazija nikad nije uspela. Nova država trebalo je da se bazira na "jugoslovenstvu", tj. stvaranju nove jugoslovenske nacije kao alternative etničkoj mržnji i podeljenosti. Dugo vremena činilo se da je Tito u tome i uspeo. Nova Jugoslavija bila je suštinski drugačija društvena formacija od prethodne: ukidanje tržišta, planska ekonomija, eksproprijacija privatne svojine i monopol nad spoljnom trgovinom stvorili su osnov za najdinamičniji ekonomski napredak u istoriji Balkana. Međutim, ta država je bila deformisana u startu u smislu da nije uspostavljena direktna radnička demokratija, već su se planske odluke donosile na osnovu procene komunističke birokratije iza zatvorenih vrata. Istorija je pokazala da su mogućnosti ekonomskog napretka na ovakvim principima ograničeni. Usled nemogućnosti slobodnog protoka informacija i odlučivanja, posle nekog vremena javljaju se problemi ne-efikasnosti u proizvodnji i alokaciji. Sve do kasnih sedamdesetih, ovakav okvir uspevao je da unapređuje proizvodne snage u srcu Balkana. I pored mnoštva zloupotreba, promašenih birokratskih investicija i nedostatka istinske radničke demokratije, "socijalistička država" Jugoslavija je u svoje prve tri decenije postizala impresivan ekonomski rast, sprovodila ubrzanu industrijalizaciju i postizala najbržu stopu urbanizacije stanovništva u istoriji. Stvaran progres nije se pak oličavao u pukom statističkom rastu nacionalnog proizvoda, već u načinu na koji je taj proizvod raspoređivan. Jugoslovensko stanovnistvo uživalo je u visok stepen socijalne zaštite, školstva i prava na radnom mestu. Planski razvoj omogućio je i posvećivanje posebne pažnje najnerazvijenijim delovima zemlje poput Kosova, Makedonije i Crne Gore čija su društva u roku od par godina napravila skok iz feudalnih, patrijarhalnih plemenskih zajednica u urbanizovani proleterijat. Dometi podruštvljavanja sredstava za proizvodnju i planske privrede ostaju jasni kada se tadašnja Jugoslavija uporedi sa razvojem balkanskih zemalja koje su ostale zatočene u kapitalističkim društvenim formacijama pod pro-fašističkim režimima poput Grčke ili Turske.

Komunistička partija uživala je podršku velike većine građana i bez brige za svoj položaj bila je u prilici da omogući određeni nivo slobode govora i izražavanja koji nije bio uobičajen u ostalim zemljama Istočnog Bloka. Kulturni život je procvetao oslobađajuci se od dogme real-socijalizma, a različite nacionalne manjine, koje kroz istoriju nisu imale priliku za autonomni izražaj (poput Albanaca na Kosovu, Makedonaca i muslimanskih Slovena u Bosni), dobijaju priliku da upražnjavaju kulturnu i versku autonomiju. U ovakvoj atmosferi opšteg progresa, nacija kao politička kategorija gubi svaki smisao u svakodnevnom životu. Migracije radnika iz jedne republike u drugu i mešoviti brakovi postaju standard. Na popisu 1981. godine oko 5% stanovnistva izjašnjavalo se kao "jugoslovensko". Jugoslovenska nacija, činilo se, bila je čvrsto uspostavljena kao temelj zajedničke države.

U početnom periodu posle rata, povlašćeni sloj nije toliko dolazio do izražaja. Četrdesetih i pedesetih, privilegije partijske birokratije nisu bile bile toliko očigledne u skladu sa opštom nerazvijenošću ekonomije. Najviše što je partijski funkcioner mogao da izvuče iz svog položaja četrdesetih i pedesetih bio je privatni vozač, malo bolji stambeni prostor i letovanje na jadranskoj obali. Osim toga, u dobrom delu partije dugo nakon rata se i dalje održavao kolektivistički duh razvijen za vreme revolucije. Većina "običnih" članova partije koji su izneli revoluciju na svojim plećima gnušala se se bilo kakvih privilegija i gajila je moralni prezir prema bilo kakvoj zloupotrebi položaja. Lično bogaćenje smatralo se sramotnim. Međutim, etički principi i moral su jedno, a materijalna realnost drugo; kako su se razvijale proizvodne snage, tako je i rasla osnova za privilegije gornjih partijskih činovnika i već u šezdesetim godinama birokratski pritisak počeo je da guši dalje napredovanje jugoslovenske privrede. Onemogućavajući ispravnu alokaciju i distribuciju zasnovanu na realnim potrebama, birokratski sloj postaje svojevrsni poklopac koji je svojim zloupotrebama i rastućim privilegijama sprečavao zdrav razvoj. Krajem šezdesetih postaje jasno da put ka socijalizmu nije baš tako osiguran i primećuje se da nešto nije u redu. Kao i uvek, studenti su društveni sloj koji prvi odslikava unutrašnja komešanja u društvu i studentske demonstracije 1968. bile su prvi krik protiv ovakvog uređenja. Parole protiv "crvene buržoazije" i pozivi na vraćanje istinskom marksizmu jasno su odslikavali nezadovoljstvo stanovništva tendencijama raslojavanja društva.

"Tržišni socijalizam"

Suočena sa narastajućim kontradikcijama unutar zemlje, vladajuća birokratija se umesto vraćanja korenima marksizma i uspostavljanja radničke demokratije okreće, za nju naravno privlačnijoj, opciji liberalizacije ekonomskog života. U nedostatku jasnog političkog kursa, nezavisna pozicija u odnosu na Sovjetski Savez približava titostičku birokratiju imperijalizmu.

Jugoslovenska partija je pre bilo koje istočnoevropske nomenklature uspostavila veze sa imperijalističkim finansijskim organizacijama, poput MMF-a. Če Gevara u svom dnevniku, pri prolazu kroz Jugoslaviju šezdesetih, primećuje kako se domaće kompanije utrkuju na domaćem tržištu u poziciji za sirovine i plasiranje proizvoda. Pokušavajući da suzbiju ne-efikasnost, nizom reformi tokom šezdesetih i konačno novim ustavom 1974-e, vrši se liberalizacija spoljne trgovine, tržišta rada i centralizovanog plana. Sve naravno pod ogrtačem "samoupravljanja" - tj. davanja većih prava odlučivanja radnicima. Nominalno postojeći samoupravni radnički komiteti pri fabrikama bili su lak plen manipulisanja narastajuće direktorske tehnokratije i liberalizacija je pružila do tada neviđene mogućnosti za korupciju i lično bogaćenje. Decentralizacija političkog i ekonomskog života išla je do tih granica da je svaki deo, sada već rascepkanih preduzeća, mogao slobodno da konkuriše za kredite na inostranim tržištima kapitala. Rukovodstvo MMF-a dobijalo je nervne slomove u poku+aju lociranja odgovornosti za silne kredite. U ovakvoj konstelaciji, logično raste rivalitet između lokalnih republičkih birokratija koje nastoje da se što više osamostale u pregovorima sa imperijalističkim institucijama i zadrže što veći deo republičkog proizvoda u sopstvenom dvorištu.

Ulaskom u osamdesete, trgovinski deficit i inflacija počinju da kidaju već prenapregnute ekonomske odnose. U pokušaju da smanji deficit i odgovori na potraživanja spoljnog duga čije rate polako ali sigurno počinju da nadolaze, vlada biva primorana da radikalno smanji opštu potronju i počinje da sprovodi prve restrikcione programe MMF-a. Ekonomski najnazadnije republike prve su osetile posledice ovakve politike. Politika ravnomernog razvoja dolazi u pitanje. Radnička klasa Kosova i Makedonije, a zatim i ostalih republika, počinje da oseća "reforme" na sopstvenim leđima. Nacija kao politički faktor se ponovo vraća na scenu, a birokratski aparat pod pritiskom odozdo počinje da biva sve nemilosrdniji. 1981. suočen sa masovnim protestima albanske većine na Kosovu, Beograd pravi čistku u lokalnim organima i nemilosrdno rastura proteste u surovoj kampanji neviđenoj još od Rankovićevih dana. Na Kosovu započinje talas migracije, što srpkog što albanskog stanovnistva, koje suočeno sa narastajućim ekonomskim problemima, nezaposlenošću i političkim pritiskom odlazi u Srbiju ili zapadnu Evropu. Beogradska birokratija koristi iseljavanje srpskog stanovništva u medijskoj kampanji protiv albanskog življa u kojoj se, izbegavajući prepoznavanje pravih uzroka krize, celokupna krivica svaljuje na albanski separatizam.

Dodatna destabilizacija došla je u vidu smrti Josipa Broza Tita. Decenijama, Tito je vladao u klasičnom bonapartističkom stilu oslanjajući se u kritičnim trenucima na različite klase unutar jugoslovenskog društva i različite republičke birokratije uspevajući da održi relativan ekvilibrijum.

Pod njegovim apsolutnim autoritetom i okriljem jugoslovenstva skrivali i smirivali su se klasni sukobi i interesi lokalnih birokratija. Svi uslovi za konačnu eksploziju silnih kontradikcija, koje su se decejnijama nagomilavale, bili su konačno tu osamdesetih. Nakon četiri decenije relativne stabilnosti jugoslovensko društvo ponovo ulazi u revolucionarnu fazu.

Koreni današnjeg nacionalizma

Od 1982. životni standard počinje strmoglavo da pada i pred kraj decenije pada 40 procenata, time dolazeći na nivo iz sredine šezdesetih. Jugoslovenska radnička klasa odgovara na pritiske i srozavanje životnog standarda serijom štrajkova osamdesetih. U prvih devet meseci 1987. preko hiljadu štrajkova bilo je organizovano širom zemlje u kojima je učestvovalo oko 150.000 radnika svih nacionalnosti. 1989. broj radnika u štrajku narastao je na 900.000! Jugoslovenska radnička klasa našla se još jednom na istorijskoj prekretnici - ili će napraviti političku revoluciju i razbijajući parazitski birokratski sloj omogućiti dalji razvoj i zadržati sva dostignuća jugoslovenske revolucije, ili će biti razbijena i uvučena u masovno krvoproliće i kapitalizam.

Osamdesete su definitivno godine u kojima je partija konačno "izgubila nevinost". Razlike u životnom standardu običnog radnika i partijskog rukovodstva i menadžerske tehnokratije postale su drastične. Vremenom, aspiracije otuđenog birokratskog sloja postajale su veće. Titioistička kasta je razvila unutrašnju kulturu i sistem vrednosti kojim je imitirala vladajuće klase zapadnih zemalja. Veliki broj pripadnika ovog sloja već je imao dobro uspostavljene veze sa različitim mentorima na zapadu i strane bankovne račune na kojima su gomilali pare stečene zloupotrebom položaja i privilegija koje im je sistem omogućavao. Birokratija postaje, u suštini, prenosni mehanizam preko kojeg svetski imperijalizam vrši pritisak na jugoslovensku radničku klasu. Radnička klasa gubi iluzije i masovno napušta komunističku partiju, a već 1985. izračunato je da je tek svaki jedanaesti polu-kvalifikovani radnik član partije, a među kvalifikovanim radnicima svaki peti. Do 1987. samo 30% partije i 8% centralnog komiteta partije činili su radnici. Sa druge strane, oko 95% direktora i 77% inteligencije bili su članovi partije. Obični ljudi počinju da gledaju na partiju kao na mesto za karijeriste i rukovodioce, a ne politički instrument kroz koji mase mogu da se izraze. Staljinistička oligarhija, suočena sa opštim nezadovoljstvom, biva primorana da pokaže svoje pravo lice, koristeći policiju i organizujući medijske hajke protiv radnika i nacionalnih manjina - u početku uglavnom protiv albanskog stanovništva na Kosovu.

Međutim, izvan partije nije bilo puno mogućnosti za organizovano izražavanje. Tradicija nezavisnog sindikalnog organizovaja praktično nije postojala od četrdesetih. Staljinistička doktrina užasavala se svake vrste radničkog organizovanja nezavisno od oficijalnih državnih struktura. Uloga sindikata u jugoslovenskom "socijalizmuv svela se na organizovanje kulturnih manifestacija, godišnjih odmora i deljenje zimnice. Čitave generacije radnika odrasle su bez ikakvog iskustva sindikalne borbe. Ovako "naivna" radnička klasa, sa niskim stepenom klasne svesti, bila je relativno lak plen.

U početku, ovi protesti su imali spontan progresivni karakter. Iako su se glavni zahtevi uglavnom zadržavali u čisto ekonomskoj sferi - povećanja plata ili boljih uslova rada -politički sadržaj protesta bio je gotovo instinktivno pro-jugoslovenski i anti-birokratski, sa zahtevima za poštovanjem samoupravnih prava radnika. Radnici svih nacionalnosti marširali su zajedno pod Titovim slikama i jugoslovenskim zastavama. Užasnuta pokretom masa, birokratska kasta u svim republikama nije imala drugog izbora nego da proba da zajaše već pokrenute talase nezadovoljstva i pokuša da ih usmeri u svoju korist, ubacujući među nezadovoljne mase bakcil nacionalizma. Konstruišući međuetničke incidente i koristeći medijsku propagandu za širenje šovinizma republičke birokratije desetkuju pokret cepajući ga po nacionalnim linijama. Ubacujući nacionalizam u jednačinu, vladajuće birokratije spasavaju sopstvene glave u pred-revolucionarnoj situaciji. Ođednom krivci za nezaposlenost i opadanje standarda u Srbiji nisu debeloguzani u Savezu Komunista Srbije, već Hrvati i "Šiptari". Sličan scenario odigravao se u svakoj od republika, gde su uvek ulogu odgovornih za probleme preuzimali ljudi drugih nacionalnosti. Republički vlastodršci lako se oslobađaju "jugoslovenstva" i započinju nacionalne histerije i napuštanje zajedničke države koja polako tone. Imperijalizam naravno oduševljeno podržava i ohrabruje ovakve tendecije u Savezu Komunista. Svaka republička birokratija imala je po neku zapadnu buržoaziju kao anđela zaštitnika.

Kada se oduzme čitav bljutavi kolorit nacionalizma, harizmatičnih vođa, religije, odbeglih generala, Vatikana, etničkog čišćenja, mudžahedina, ustaštva, veliko-srpstva, mafije i teorija zavere - raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili svode se na jednu bazičnu društveno-ekonomsku transformaciju. Kolektivno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i planska privreda jednostavno su postali preuski okvir za dalje zadovoljavanje narastajućih apetita birokratske kaste. Decenijama imitirajući vladajuće klase razvijenih zapadnih zemalja, suočeni sa stagnirajućom planskom privredom, deo birokratije odlučuje da napusti "ideale" i sama postane vladajuća klasa u sopstvenim republikama. Milošević, Tuđman i kompanija bili su samo politički predstavnici ovog ambicioznog sloja, njihov odraz u vrhu komunističke partije. Ljudi koji će napraviti politički puč u sopstvenim republikama, čistkama se rešiti tereta starih titiostičkih kadrova koji su još uvek gajili iluzije o "jugoslovenstvu" i nepoverenje prema zapadu i započeti plovidbu ka obećanoj zemlji kapitalizma.

Svaka kontra-revolucija je krvava, jugoslovenska nije bila izuzetak. Vladajuće klase u nastajanju morale su da izvrše prvobitnu akumulaciju i razdele sfere uticaja gangsterskim metodama, ali iznad svega - morale da unište ideju "jugoslovenstva". Stravični zločini počinjeni u proteklih deset godina na prostoru bivše SFRJ nisu nikako slučajnost ili puki hir monstruoznih umova. Krv je morala biti prolivena da bi se uništila i poslednja nada da je zajednički život moguć. I tako danas, kada postavite pitanje običnom radnom čoveku u bilo kojoj od bivših republika šta misli o Jugoslaviji, odgovoriće da je to lepa, ali nemoguća ideja. Velika država sa planskom ekonomijom u srcu Balkana posle raspada Sovjetskog Saveza bila je trn u oku imperijalizma. Nacionalizam je bio savršeno oružje za njeno rasturanje i sahranjivanje svih dometa partizanske socijalne revolucije. Jugoslavija je morala biti razapeta. Njeno stanovništvo je moralo biti kažnjeno za jeres koji je počinilo pre pedeset godina kada se usudilo da ukine kapitalizam i pokuša da preuzme sudbinu u svoje ruke. Primer je morao biti stravičan kako bi se svi ostali narodi na Blakanu i širom sveta jednom za svagda uverili da je socijalizam "nemoguć".

I ako malo bolje razmislimo, mi im dajemo za pravo. Socijalizam i nije bilo moguće izgraditi u jednoj državi. Kao marksisti, mi bi svojim životima branili zajedničku jugoslovensku državu sa planskom ekonomijom od simultanog napada lokalne birokratije i imperijalizma, ali samo kao povoljniju startnu poziciju za uspostavljanje šire Balkanske Socijalističke Federacije i dalje svetske revolucije. To je jedini način koji bi onemogućio degeneraciju revolucije i stvaranje povlašćenog sloja koji bi se kasnije pokazao kao grobar revolucije. Naravno, naša dunost je da uvek branimo bivšu Jugoslaviju od napada i klevetanja nacionalista i pro-kapitalističkih snaga, no u isto vreme ne smemo pasti u zamku i praviti fetiš od te nacionalne države, jer na kraju dana Jugoslavija je bila upravo to - još jedna nacionalna država. Istina, ta država je neizrecivo progresivnija pojava od današnjih patuljastih, polu-kolonijalnih državica rođenih u krvi etničkog divljanja. Kada stvari gledamo u ovom svetlu, procesi koji su se dešavali krajem prošlog veka postaju znatno jasniji: jugoslovenski nacionalizam, taj jedinstveni samoupravni "put ka socijalizmu" koji nas je činio tako ponosnim pred svetom, jednostavno je zamenjen lokalnim nacionalnim putevima ka kapitalizmu. Za mentalni sklop lokalnih birokrata i radnika sa slabijom klasnom svešću, nekako je normalno bilo da se u kratkom roku prešaltuju i počnu da viču "Srbija" ili "Hrvatska" ili bilo šta, umesto "Jugoslavija" i osećaju se ponosnim Makedoncima i Slovencima, umesto Jugoslovenima. Albancima, Romima, Rumunima, Slovacima i ostalima je ionako oduvek bilo pomalo apsurdno da sebe smatraju "junim Slovenima".

Danas, nakon 15 godina, "balkanizacija Balkana" jo uvek nije završena. Možda bi imperijalizam u ovom trenutku i hteo da "stabilizuje" ovo područje, ali prekasno - Pandorina kutija je otvorena. Usitnjavanje i krvoproliće neće prestati dokle god se radnička klasa Balkana potpuno ne otcepi od pro-kapitalističkih nacionalnih partija i ne izgradi svoju partiju koja neće prepoznavati granice. Partizanski pokret je prevelik istorijski putokaz koji je nemoguće još dugo gurati pod tepih i skrivati od novih generacija. Neumitno je da ce radnička klasa sa tako bogatim istorijskim nasleđem ponovo otkriti svoju istoriju i započeti novu borbu. Ovaj put, pak iza sebe imamo jasnu pouku: ne "bratstvu i jedinstvu" -da "radničkom internacionalizmu". Ono što nas povezuje i što nas stavlja na istu stranu nije slovensko poreklo, već socijalno poreklo.

U budućoj borbi ljude delimo samo na osnovu jednog jedinog parametra - da li su radnici ili kapitalisti, druge pojedinosti nas jednostavno ne interesuju.

Balkanska Kletva: Rat i nacija na prostoru bivše Jugoslavije- I deo

2008-01-10T12:18:00.000-08:00

I DEO

Krvoproliće koje se odvijalo tokom protekle decenije na prostoru bivše Jugoslavije razni buržoaski teoretičari tumačili su na različite načine. Jedina nit koja je povezivale sve ove bisere mudrosti bila je, na trenutke liberalno-naivna a češće interesno-kalkulisana, predrasuda ili glupost. U pokušaju da se objasni, ratu koji je tutnjao, dodavani su prefiksi “etnički”, “religiozni”, “građanski” a u nekim slučajevima čak i “plemenski”. Kao marksisiti, mi se suprotstavljamo ovakvim površnim i zlonamernim definicijama koje proističu iz suštinskog nerazumevanja uzroka i prirode poslednjeg talasa haosa koji je zahvatio Balkan. Pod uticajem desne ideologije, raspad Jugoslavije trenutno se gotovo plebiscitno koristi kao navodni dokaz o nemogućnosti postojanja multietničkih država na Balkanu i neumitne propasti svakog pokušaja uspostavljanja socijalizma. Naše razumevanje jeste da je nacija ovde bila samo izgovor - ratovi cepanja SFRJ bili su pre svega klasni ratovi. Zajednički poduhvat lokalnih staljinističkih birokratija i imperijalizma protiv jugoslovenske radničke klase kao celine koji nije imao suštinske veze niti sa nacijom niti sa religijom. Da bi se mogao shvatiti ovakav prisup, neophodno je razumeti istorijski razvoj Balkana.

Zakasnelo formiranje nacionalnih država

Svako ko je imao prilike da proputuje kroz zemlje koje se tradicionalno svrstavaju pod “balkanske” (bivše SFRJ Republike, Bugarska, evropski deo Turske, Albanija, Grčka) može posvedočiti da se radi o izdiferenciranom prostoru u Evropi sa relativno sličnim kulturnim nasleđem, ljudima i običajima. Sa druge strane, ovaj relativno jedinstven geografski prostor je u isti mah oštro ispresecan gomilom veštački iskrojenih državnih granica, religijama i lokal nacionalizmima.

Površinski sličan Nemačkoj ili Španiji, ovaj region na jugoistoku Evrope je pak imao sasvim drugačiji istorijski razvoj od razvijenih zapadno evropskih zemalja. On nikada nije uspeo da se oformi kao jedinstveno nacionalno tržiste uprkos ekonomskoj logici. Evropa je ubrzano počela da se menja u 18 i 19 veku sa stupanjem na scenu sveže društvene klase - buržoazije - koja je u to vreme vršila progresivnu ulogu razbijanja uskih srednjevekovnih granica i formiranja modernih nacionalnih država. Balkan je pak ovu istorijsku etapu dočekao zaglavljen između Otomanske i Austro-Ugarske imperije, dva bastiona reakcije koja su odolevala revolucionarnim talasu i čvrsto držala prostor jugoistočne Evrope u feudalnom jarmu. Početkom 19 veka, sa najavom opadanja moći Otomanskog carstva, usledili su prvi pokušaji uspostavljanja nezavisnih nacionalnih državica na Balkanu. Matične buržoazije pak, za razliku od njihove zapadnoevropske braće, sačinjavao je slabašan sloj sitnih trgovaca organski povezanih sa feudalnom oligarhijom i potpuno zavisnih od podrške imperijalističkih sila bilo sa istoka, bilo sa zapada. Carska Rusija se sa slabljenjem Turske posebno istakla kao “dušebrižnik” i “zaštitinik slavenske braće”. Sa druge strane Austro-Ugarska je vrsila svoju kolonizaciju pod plaštom oslobađanja od turske zaostalosti i “prosvetiteljstva”. Lav Trocki je u svojim spisima kao izveštač sa Balkana za ruski dnevnik “Kievskaja Misl” ovako opisao perfidnu politiku Habzbuga.

“Austrijska politika na Balkanu prirodno objedinjava kapitalističko predatorstvo, birokratsku surovost i dinastijsku intrigu. Žandarm, finansijer, katolički sveštenik i agent provokator dele ovaj posao. Sve ovo uzeto zajedno naziva se ispunjenje kulturne misije”. Balkanski ratovi (1912-1913) u kojima su se okuražene mlade Balkanske državice udružile da potisnu Tursku prema jugu bili su tako u isto vreme i zakasnele borbe za nacionalno oslobođenje i formiranje ozbiljnijih nacionalnih država, ali u isto vreme i osvajački, mini imperijalistički ratovi u kojima su alave nacionalne buržoazije pod patronatom imperijalističkih sila grabile manje teritorije i narode koje je Turska ostavljala iza sebe. Glavni akteri u ovom pohodu bili su Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora koje su poput lešinara svaka za sebe prigabile delić bivšeg Otomanskog carstva u pokušaju da izađu na more. Srbija je u ovim ratovima “povratila” područje “stare Srbije” tj. Kosova i zašla u severnu i centralnu Makedoniju, dok je vojska Crne Gore ušla u Sandžak i stigla do Albanije. Pošto su završili sa Turskom, srpska i bugarska buržoazija zatim započinju međusobni obračun. Sve ovo vreme pomeranja granica nacinalne armije vrše takozvana “etnička čišćenja” u veštačkom pokušaju stvaranja etnički izdiferenciranih granica. Međutim, u evropskim okvirima lokalne buržoazije su i dalje bile patuljci. Imperijalističke sile koristile su balkanske države kao pione za potiskivanje Turske i ujedno dozirale proširenje svake od njih. Kada im se učinilo da bi jedna od njih mogla da postane lokalna sila sasekli bi njene aspiracije u korenu, prekrajajući granice po svojoj volji. Albaniji je tako na primer “odobren” suverenitet na konferenciji u Londonu radi sprečavanja izlaska Srbije na Jadransko more.

Rukovodeći se istorijskim materijalizmom, marksisti ne vide naciju kao večno “stanje duha” određene grupe ljudi. Da je car Lazar na kosovskom polju 1389 kojim slučajem povikao: “Napred Srbi!” konjanici okupljeni oko “časnog krsta” bi se međusobno zagledali u čudu. Nacija jeste istorijska kategorija i tekovina buržoaskih revolucija i stvaranja nacional država. Suprotstavljajući se metafizičkim prikazima, mi shvatamo da je ono što stapa različite narode u jednu naciju sa zajedničkim jezikom i kulturom dugoročni život pod jedinstvenom kapitalističkom ekonomskom formacijom. Isti je slučaj sa porobljenim kolonijalnim narodima u Aziji i Africi koji su pod imperijalističkom eksploatacijom istorijski sabijeni u jedinstvenu naciju.

Mnoštvo okupatora, nepostojanje jedinstvenog centralnog tržista, usitnjenost teritorija i stalno menjanje granica sprečili su sličan proces na nivou čitavog Balkana i time stvorili preduslove za rascepkanost, ekonomsku nazadnost i etničku klanicu u koju će se ovaj region pretvoriti. Slično Bliskom Istoku, balkanske državice i granice su veštačke tvorevine skrojene u zadimljenim konferencijskim sobama imperijalistickih sila koje su na neprirodan način podelile stanovništvo. Balkan je bio i ostao polu-kolonija unutar Evrope.

Nakon povlačenja Turske, ekonomska politika Austro-Ugarske monarhije bila je svesno uperena na prevenciju razvijanja nezavisne industrijske baze u susednim balkanskim državama. Povoljne tarife za izvoz poljoprivrednih dobara i stoke vezali su ekonomije ovih zemalja za zapadnog suseda i načinile ih zavisnim od austrijskih gotovih industrijskih proizvoda. Nepovoljni odnosi razmene i koncesije odobrene od strane poslušnih balkanskih vladajućih klasa nad lokalnim prirodnim bogatstvima načinile su od ovog regiona ekonomskog bogalja koji je kaskao za ostatkom Evrope. Čitav region učestvovao je početkom prošlog veka sa samo 2,5% u ukupnom industrijskom autputu Evrope. Većina industrije koja je i postojala bila je vezana za bazičnu preradu poljoprivrednih proizvoda i koncentrisana u severnim delovima. 80% populacije činilo je seljaštvo vezano feudalnim odnosima za kulake.

“Jugoslavija” kao imperijalistička tvorevina

Ekonomska logika kapitalističkog razvoja usmeravala je vladajuće klase sitnih balkanskih država na stvaranje šireg jedinstvenog tržišta koje bi slomilo nametnutu parohijalnost i omogućilo napredak. Ova tendencija oličena u pokušajima stvaranja “velike Bugarske” ili “velike Srbije” imala je za posledicu i jačanje lokalih šovinizama i krvave obračune. Sa druge strane, “pan-slavizam” kao ideja koja bi ujedinila različite slavenske narode koji su naseljavali Balkan, ma koliko popularna bila i humano zvucala, u realnosti bila je samo paravan iza koga se krilo ružno lice carske Rusije. Mešanje različitih imperijalističkih sila oličavalo se i u nestabilnosti državne strukture. Čestim pučevima, dinastijskim smenama, atentatima itd. Balkan je postao svetski centar intrige i mesto gde se do dan danas većina političkih potresa objašnjava teorijama zavere.

Prvi Svetski rat ponovo je zatekao balkanske narode na suprotnim stranama barikada. Bugarska je stala na stranu sila osovine u pokušaju da povrati teritorije koje su joj bile oduzete mirovnim konferencijama nakon Balkanskih ratova, dok se Srbija svrstala među saveznike i sa tragičnim bilansom izašla iz klanice kao “pobednik”. Sa raspadom Austro-Ugarske monarhije postavilo se pitanje šta uraditi sa “novo-oslobođenim” narodima koji su izašli ispod habzburških skuta. Kao nagradu za žrtvovanje sopstvenog stanovništva srpska vladajuća klasa dobija tako na poklon ulogu žandarma nad novom frankenštajnskom tvorevinom svetskog imperijalizma - Jugoslavijom. U pokušaju da nekako razreše nacionalno pitanje, sile pobednice odlučuju da stvore novu naciju u srcu Balkana. Naravno, ovo nije bilo moguće uraditi dekretom odozgo i novonastala država nije uspela da razreši goruće nacionalno pitanje niti da pokrene region iz srednjevekovne zaostalosti. Srpska buržoazija pokazala se nesposobnom da unapredi proizvodne snage i objedini različite narodnosti koje su živele na tom prostoru i time ispuni istorijski zadatak koji joj je, istina sa zakašnjenjem, poveren. Tadašnja Jugoslavija je sa pravom nosila epitet “tamnice naroda”. U vreme ekonomske krize i uz slabu početnu osnovu, perspektiva razvoja moderne buržoaske parlamentrarne demokratije bila je mršava. Srpska monarhija bila je primorana da vlada u autoritarnom maniru zabranjujući političke partije i oduzimajući različitim narodnostima pravo na slobodno izjašnjavanje. U ovakvoj atmosferi neminovno je jačao i otpor hrvatske i slovenačke buržoazije koje su oslanjajući se na seljačke mase unutar severnih republika razvijale šovinisticke tendencije kao pokušaj odbrane od autoriteta Beograda. Ponovno naoružavanje i obnova imperijalnih ambicija nemačke vladajuće klase u vidu nacizma tridesetih godina samo je pogoršalo situaciju i zapečatilo dalju buducnost građanske Jugoslavije.

Drugi Svetski rat

Buržoazija se pokazala potpuno nesposobna i nespremna da od naleta nacističke armije brani teritoriju kojom je vladala. Deo vladajuće klase je zajedno sa kraljevskom porodicom spakovao kofere i prebegao u druge zemlje gde su ih čekali bankovni računi dok je najreakcionarniji deo buržoazije dočekao svojih pet minuta postavivši se u službu okupatora. Jugoslovenska vojska je bila pregažena i okupacija je bila kompletna u roku od 11 dana. Delovi buržoazije svih nacionalnosti oformljavaju svoje vojne jedinice koje se direktno ili indirektno stavljaju pod komandu okupatorske vojske i pakao etnickog čišćenja ponovo započinje. Lokalne buržoazije, videvši da je projekat građanske Jugoslavije potonuo, pokušavaju da ustoliče svoje nacionalne državice pod okpatorskim silama. Pod pokroviteljstvom nemačkih i italijanskih fašista u Hrvatskoj se ustoličio marionetski ustaški režim koji počinje da sprovodi organizovani genocid nad jevrejima, romima, srbima i hrvatskim komunistima. U Srbiji vlada Milana Nedića i vojne formacije Dimitrija Ljotića pod izgovorom “spasavanja nacije” pomažu nacistima i otvoreno učestvuju u genocidu dok se deo oficirske kaste odlučuje na formiranje zasebnog pokreta - tzv. “Ravnogorski pokret”, koji je navodno trebalo da predstavlja oružanu snagu “anti-fašističkog” dela srpske buržoazije, monarhije i srpske izbegličke vlade u Londonu. Ostale nacionalnosti takođe dobijaju sopstvene naoružane pro-fašističke formacije kao što su muslimanska milicija u Bosni ili balisti na Kosovu.

Jedinu alternativu ovom ludilu predstavljao je partizanski pokret pod vođstvom jugoslovenske Komunističke partije. Radnički pokret imao je duboke korene na Balkanu. I pored pretežno seoskog stanovništva, mlada radnička klasa koja se razvijala po gradovima ubrzo je početkom veka oformila svoje socijal-demokratske partije prateći progresivne tokove sa zapada. Oktobarska revolucija u Rusiji imala je veliki odjek među radnicima, omladinom i seoskim masama balkana. Brz ekonomski napredak u periodu između dva rata, agrarna reforma i širok društveni i kulturni progres Sovjetskog Saveza uprkos staljinističkoj deformaciji promovisao je model planske privrede kao privlačnu alternativu kapitalističkoj depresiji za izlazak iz feudalne zaostalosti. Nakon Prvog svetskog rata, Komunistička patija doživljava nagli porast u članstvu. 1920 partija je imala 60 000 članova i na izborima te godine osvaja treće mesto sa 12% glasova. Međutim, u periodu represije koji je usledio partija je bila primorana da funkcioniše ilegalno, njeni članovi su proganjani, vođstvo zatvarano, likvidirano ili u izbeglištvu. Nije samo pritisak jugoslovenske vladajuće klase menjao lice partije. Jačanje privilegovanog birokratskog sloja u Moskvi tokom dvadesetih i tridesetih oličeno u liku Josifa Staljina pretvorilo je internacionalu i sve sekcije u njoj u poslušne izvršioce naredbi. Nije postojala jasna politička linija. Umesto unapređivanja radničkih revolucija u svakoj od zemalja, nacionalne partije služile su za manipulisanje u skladu sa interesima spoljne politike staljinističke birokratije i u interesu “izgradnje socijalizma” u jednoj jedinoj državi - Socjetskom Savezu. Jugoslovenska partija nije izbegla proces političke degeneracije sa čestim čistkama i gubitkom unutrašnje demokratije. 1937 po diktatu Moskve, celokupan centralni komitet jugoslovenske partije bio je počišćen. Sam Josip Broz je došao na vrh partije u jednoj od takvih staljinističkih čistki nakon ubistva dotadašnjeg lidera Milana Gorkića. No, uprkos svemu, partija je uspela da očuva kadrove i dobro razgranatu podzemnu mrežu i dočeka početak okupacije sa oko 12 000 clanova i oko 30 000 mladih komunista organizovanih u okviru SKOJ-a.

Oružane jedinice su organizovane ubrzo nakon invazije, međutim, uprkos raspoloženju među članstvom, čekalo se sa pokretanjem otvorene borbe. Moskva je Titu i partizanima dodelila ulogu male gerilske vojske organizovane da bi ometala fašističku armiju u njenom napredovanju a ne da bi sprovodila oslobodilačku borbu, a kamoli revoluciju. Staljin je još uvek imao pakt sa Hitlerom i tražio je način da izbegne neizbežno - nemački napad. Tek nakon invazije Sovjetskog Saveza, Staljin daje zeleno svetlo za lasniranje otvorene borbe. Ali kakve? U skladu sa tadašnjom orijentacijom komunističke internacionale, forsirala se politika popularnih frontova - tj. podržavanja i zajedničkog delovanja sa “progresivnim” delovima buržoazije. Šta je ovakva politika značila konkretno na primeru Jugoslavije? Partizani su na zemlji trebali da deluju sa četničkim formacijama Draže Mihajlovića i zajedno sa njima sprovode “nacionalno oslobodilačku” borbu. “Nacionalno-oslobođenje” u ovom kontekstu značilo je jednostavno izbacivanje okupatora koje nije podrazumevalo nikakvu promenu u društveno-ekonomskim odnosima u zemlji. Moskva je tokom čitavog rata oficijalno priznavala izbegličku vladu u Londonu i krunu kao legitimne predstavnike jugoslovenskog stanovništva. Radio Moskva dodeljivala je sve partizanske podvige četnicima u skladu sa orijentacijom saveznika koji su priznavali četnike kao oficijalni anti-fašistički pokret u Jugoslaviji. Četnici su uživali političku, finansijsku i logističku podršku Vašingtona, Londona i Moskve. Sovjetski Savez je sve do 1944 odbijao da pruži materijalnu pomoć partizanskim jedinicama. Svetski imperijalizam, sovjetska birokratija i vrhuška jugoslovenske komunisticke partije imali su prećutan dogovor. Nakon oslobođenja, dvorska svita je trebala da se vrati u zemlju i nastavi posao po starom dok bi Moskva i Tito bili sasvim zadovoljni jačim uticajem Komunističke partije u okviru jugoslovenskog buržoaskog parlamenta. Međutim svi su prevideli najznačajnijeg igrača u jednačini - jugoslovenske mase.

Partizanski pokret se pokazao izuzetno popularnim. Zagovarajući nacionalnu ravnopravnost i eksploatišući rasprostranjeni anti-fašizam, partizanske jedinice su poput magneta privlačile seosko stanovništvo, posebno omladinu. Krajem 1942 partizanska vojska već je brojila 150 000 ljudi. Godinu dana kasnije taj broj se udvostručio, dok se do kraja rata pod oružjem nalazilo 800 000 ljudi! Partizani su prerasli u masovni socijalni pokret. Stotine hiljada obespravljenih posle decenija diktature konačno su stekli utisak da mogu nešto da promene svojim rukama. Sa ovakvim pritiskom odozdo, neizbežno se menja i politička linija partijskog vođstva.

NOVE TENZIJE NA KOSOVU: Orkestrirani šovinizam

2008-01-10T12:08:00.000-08:00

6. April 2004.

Za stanovnike Kosovske Mitrovice, balkanski Belfast, protekla nedelja počela je tenzijama. 18-ogodišnji Srbin je ubijen iz vozila u pokretu u ponedeljak uveče u selu Čaglavica, nedaleko od Kosovske Mitrovice. Ovo nije bila nikakva novost, obzirom da je srpska manjina koja je ostala u pokrajini posle rata '99-e, raštrkana po brojnim enklavama, bila meta sporadičnih uznemiravanja i nasilja od strane albanskih nacionalista od 2000-te. To veče, Srbi koji su živeli u oblasti su blokirali lokalne puteve da bi izrazili protest protiv ovog ubistva i uslova u kojima su živeli uopšte kao manjina u pokrajini, od kraja NATO bombardovanja i od kada je Beograd izgubio svu vlast nad oblašću. U utorak, u toku protesta u severnom delu Mitrovice, užasne vesti počele su da kruže po južnom delu grada, koji je naseljen Albancima. Tri albanska deteta su se udavila u reci Ibar tog popodneva i glasine su bile te da su se deca udavila bežeći od Srba koji su ih jurili sa psima. Ovo je bio događaj koji je pokrenuo demonstracije u sredu ujutru u južnom delu grada. Pošto su se okupili u centru, nekoliko stotina Albanaca su se uputili prema mostu na reci Ibar, koji zapravo deli grad na 2 dela: severni i južni. Nedugo potom, kordon UNMIK policije je bio probijen i Albanci su počeli da ulaze u severni, srpski deo. U tom trenutku, nastao je opšti metež, dve strane su se sukobile. Jedan od oficira međunarodnih snaga je opisao to kao "urbani rat" u kome je korišćeno kamenje, molotovljevi kokteli i vatreno oružje. Izveštaji navode da su dvoje stanovnika severnog dela ubijena snajperskim hicima koja su došla sa tri visoke zgrade iz južnog dela. Događaji u Mitrovici su poslužili kao varnica za opšti napad na srpske enklave u unutrašnjosti Kosova od stane albanskih nacionalista. U brojnim mestima paljene su kuće, pravoslavne crkve takođe i Srbi koji su živeli u mestima predominantno naseljenim albanskim stanovništvom počeli su da se kreću ka severnom, etnički homogenijem delu Kosova. Nekoliko preostalih srpskih zgrada u Prištini su evakuisane kako su se neredi intezivirali i kako se albanska omladina sukobljavala sa stranim trupama u gradu. Nasilje se nastavilo i tokom noći. Do četvrtka uveče, zvaničnici su objavili da je najmanje 31 osoba izgubila život tokom tih dana i da je više od 500 ljudi povređeno.

Kako su vesti dolazile do Srbije, nacionalističke grupe su počele da se skupljaju po gradovima širom zemlje. Nekoliko stotina fudbalskih navijača, članova ultra-nacionalističkih grupa i ostalih prvo su zapalili džamiju u Nišu, gde policija nije ništa preduzela. Zatim je slična šovinistička grupa zapalila džamiju na Dorćolu, u Beogradu. Bilo je pokušaja da se dođe do američke (a dan kasnije i albanske) ambasade, ali je policija osujetila ove pokušaje. Radnje za koje se pretpostavljalo da su im vlasnici Albanci su razlupane i napadi na manjine (uglavnom Rome) su zabeleženi širom zemlje.

Kao marksisti na Balkanu, sa svežim sećanjem na pokolj po etničkim linijama, moramo biti vrlo pažljivi kada analiziramo ovakve događaje. Po svaku cenu mi moramo izbeći opasnost uvlačenja u nacionalističku histeriju sa bilo koje strane. U Beogradu imamo ograničen pristup informacijama o albanskoj populaciji na Kosovu, njenom raspoloženju i njenoj političkoj sceni. Trebali bi biti veoma skeptični prema domaćim medijima i njihovoj verziji o događajima koji su se dogodili. No, sudeći po informacijama koje smo prikupili do sada, zaključili smo da bi bilo pogrešno okarakterisati skorašnje događaje na način na koji su to učinili zapadni mediji - kao "etničke sukobe između dve strane" i kao "spontane". Ove akcije, koje su iznele šovinističke bande, evidentno su planirane unapred. Incident sa davljenjem albanske dece poslužio je kao jeftin izgovor albanskim nacionalističkim liderima da lansiraju kampanju protiv preostalih Srba. Autobusi puni naoružanih bandi su organizovano krenuli iz Prištine u ostale krajeve pokrajine naseljene Srbima. Zato nema govora o "susedima koji su krenuli jedni na druge" u tim mestima, već je to bila pažljivo planirana akcija iz jednog centra. Ovo nasilje se mora prepoznati kao finalni čin situacije koja je nastala u vakuumu posle povlačenja srpske armije, a albanski nacionalisti su počeli "odmazdu" protiv nezaštićenih Srba. Oko 100.000 Srba je napustilo oblast u to vreme.

Društvene tenzije na Kosovu su visoke sve od tada. Imperijalističke snage nisu unapredile uslove života ljudi na Kosovu. Nezaposlenost je izuzetno visoka, fabrike prazne i proizvodnja je svedena na bedni minimum. Imperijalističke snage takođe su otpočele talas privatizacije kosovskih firmi i prirodnih izvora. Parlament koji je oformljen tamo je farsa, baš kao i bosanski, i stanovništvo ima osećaj da nije u kontroli svog sopstvenog života. Diktatura Beograda je samo zamenjena diktaturom imperijalističkih snaga.

Albansko vođstvo je veoma korumpirano i šovinistički orijentisano. Većina partija proizašla je iz Oslobodilačke Vojske Kosova čije je vođstvo bilo tesno kontrolisano od strane imperijalista koji su ih koristili kao svoje pešadince protiv Miloševića na Kosovu. Čim se rat završio, ovi kriminalci su uskočili u odela i počeli da odrađuju svoju ulogu kao novi marionetski režim. Za razliku od srpskog nacionalizma, koji je klonuo posle duge decenije praznih ratova i poraza, kosovska nacija je vrlo mlada i oseća se pobednikom u ratu sa Miloševićem i srpskom opresijom. Logično, oni se pitaju: "Jel' ovo ono za šta smo se mi borili protiv Miloševića?". U ovoj atmosferi bilo je samo pitanje vremena ustanka albanskih masa, ali nažalost, nacionalistički lideri su usmerili sav bes i frustraciju masa ka srpskoj manjini, čuvajući sebe i imperijalističku vlast. To je jedan ogorčen proces diverzije klasne borbe kojoj smo svedoci iz godine u godinu na Balkanu.

U međuvremenu, u Srbiji je vrlo slaba, novooformljena nacionalistička vlada pokušala da iskoristi situaciju u svoju korist i pozvala na "nacionalno jedinstvo". Naravno, ovi događaji su podboli srpski nacionalizam, ali situacija je vrlo indikativna unutar Srbije. Beograd je izgubio svu kontrolu nad Kosovom i njegov uticaj je sveden na lokalne predstavnike Srba u kosovskom parlamentu. Ono što najviše pogađa srpsku vladu je to što ih imperijalisti ignorišu već neko vreme i oslanjaju se na albanske marionete. Oni su frustrirani i zbunjeni izborom zapadnih imperijalista. "Zašto ne izaberu nas?"- pitaju se oni. U njihovim očima, oni su kultivisaniji, obrazovaniji i bolje opremljeni da služe gospodarima od rivalskih albanskih marioneta. Srpski ministar odbrane ponudio je 'pomoć' srpske armije NATO snagama u pokrajini, ali je to glatko odbijeno. Vladina nemoć je veoma očigledna ljudima u Srbiji.

Čovek ne mora biti genije da bi se uvidelo da dešavanja u Beogradu i Nišu nisu bila tako "spontana", takođe. Policijsko prisustvo oko džamije u Beogradu bilo je smešno malo, u Nišu ga nije ni bilo. Veze između raznoraznih ultra-nacionalističkih grupa na Beogradskom Univerzitetu, desnog krila Koštuničine stranke i struktura unutar policije i pravoslavne crkve su evidentne svakome ko želi da pogleda. Vrlo je verovatno da je vlada, budući da je nemoćna, a zavisna o zapad, "progledala kroz prste" paljenju džamija u dva velika grada kao nekoj utesi svom revoltu koji je nastao. Vlada je osudila ove napade, naravno, ali opšti prizvuk ovih osuđivanja je bio vrlo licemeran. Mediji su uglavnom pričali kako će ti izgredi (kao i neki koji su bili prateći) negativno uticati na srpsku reputaciju na zapadu. Ispada da da bi ovo uništavanje bilo totalno opravdano, da tu nisu bile kamere zapadnih medija koje su to snimale.

Vlada je pokušala da mobiliše ljude i organizovala proteste u subotu ujutru. Oficijalna parola je bila kičasta emulacija zapadne "borbe protiv terorizma". Krajnje ishodište kolone je bilo na platou ispred hrama Sv. Save. Sve što je novi srpski premijer mogao reći ljudima je bilo to da "se pomole". I pored zvaničnih poziva preko medija, koji su svi učestvovali, masa je bila vrlo mala za dvomilionski grad, samo oko 10.000 ljudi. Ono što je postalo očigledno tih dana je to da radnici nisu spremni da izađu i protestuju. Većinski sastojak u svim događajima je bila frustrirana i nezaposlena omladina. Obzirom da nisu mogli da pokrenu sindikate, vlada je potražila pomoć studentskih unija i škola. Časovi su prekinuti u četvrtak i petak, a klinci su poslati na ulice. Prosečni srpski radnik oseća se prevarenim i demoralisanim, za njega je Kosovo "izgubljeno" pre mnogo vremena i nije bilo šanse da će oni izaći i protestovati, da ne pominjemo novi rat za "nacionalne interese".

Imperijalizam je stvorio očigledni Gordijev čvor na Kosovu. Posle svih godina licemernih brbljanja o "multietničkom" Kosovu, imperijalisti i zapadni korporativni mediji sada kažu da ih je "realnost" prosto pogodila u glavu. Priznali su kakvi su su užasni "naivni idealisti" svi bili verujući da balkanska "plemena" mogu živeti zajedno u jedinstvu. Srpski premijer Koštunica je već proklamovao predlog za 'kantonizacijom' Kosova koja bi podelila pokrajinu na dva dela i izgleda da bi neki elementi unutar imperijalističkih sila eventualno primenili "kiparsko rešenje".

Marksisti na Balkanu i svuda na svetu trebali bi da se snažno usprotive ovim idejama. Dosta nam je! Imperijalisti crtaju granice na Balkanu zadnjih 15 godina i ništa dobro nije proisteklo iz toga, naprotiv. Podela Kosova po etničkim linijama bi samo otuđila albanske i srpske radnike još više i kreirala uslove za nove ratove. Status Kosova ne može biti rešen u okvirima ograničenog, buržoaskog koncepta nacionalne države.

Da bi izbegli imperijalističku zamku, radnička klasa i omladina Srbije trebala bi da odbije ove inicijative i izbegne pad u atmosferu skore nacionalističke histerije. Ljudi koji žive na Kosovu trebali bi da sami odlučuju o svojoj sudbini. Pro-buržoaski režim u Beogradu nikada neće biti sposoban da unapredi uslove života ljudi koji žive tamo, baš kao što nije sposoban da pomogne 100.000 izbeglica sa tog područja koje su sada u Srbiji. Takođe, pozivamo albanske radnike i seljake na Kosovu da ne dozvole sebi da budu manipulisani od stane svojih nacionalističkih političara. Srpska manjina nije razlog teškoćama sa kojima se susrećete danas! Usmerite svoj otpor na realni izvor moći na Kosovu - imperijalističke snage i njihove lokalne, albanske sluge. Samo po ovim uputstvima za akciju možemo zatvoriti Pandorinu kutiju u koju se Balkan pretvorio. Jedino REALNO rešenje za ovaj region je Socijalistička federacija Balkana koja će omogućiti ekonomski progres oblasti i obezbediti prava za razne nacionalnosti koje na ovim prostorima žive. Ono što je umlo prošle nedelje nije ideja multietničkog Kosova, već ideja da bilo kakav napredak ili jedinstvo mogu biti ostvareni pod imperijalističkom okupacijom teritorije. Mi nismo utopisti, ujedinjeno Kosovo neće pasti sa neba, još manja je šansa da će ono proizaći iz patetičnih, liberalnih inicijativa nevladninih organizacija. Jedini put kroz koji se Srbi i Albanci mogu ujediniti (a to važi i za sve narode Balkana) je put zajedničke klasno svesne borbe protiv imperijalista i njihovih lokalnih, pro-buržoaskih ispostava. Istorija ovog područja ukazuje nam da je ovo sasvim moguće. Nikada neće biti progresa na Balkanu dok se odvija proces restauracije kapitalizma - nikada neće biti mira na Balkanu sve dok se ne istera poslednja imperijalistička jedinica i sve dok se ne zatvori poslednja NVO kancelarija!

PROTIV PODELE KOSOVA PO ETNIČKIM LINIJAMA!

ALBANSKIM RADNICIMA I OMLADINI - SRPSKA MANJINA NIJE VAŠ NEPRIJATELJ NA KOSOVU!

SRPSKIM RADNICIMA I OMLADINI - IGNORIŠITE NACIONALISTIČKU HISTERIJU SRPSKIH MEDIJA!

ZA UJEDINJENO KOSOVO KAO DEO SOCIJALISTIČKE FEDERACIJE BALKANA!

STVARANJE MITA O ĐINĐIĆU

2008-01-10T12:01:00.000-08:00

15. Mart 2003.

Dok ceremonijalna povorka ulicama Beograda prati kovčeg Zorana Đinđića ka Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, u totalnom medijskom mraku sa svih televizora odzvanjaju hvalospevi pokojnom premijeru poznatim glasom Bojane Lekić, nekada šampiona "nezavisnog novinarstva" a danas najmoćnije ličnosti državne RTS. Ne zato što svi građani danas žele da gledaju RTS, već zato što su danas sve televizije pod dirigentskom palicom vlade Srbije, milom ili silom. Istini za volju, tihi protest TV Palme koja klasičnom muzikom bojkotuje Đinđićevu sahranu narušava ovu orvelovsku idilu, ali samo kao dobra ilustracija kakvu vrstu "otpora" vladajuća oligarhija jedinu toleriše - ćutanje. Nema nikoga da podigne glas, da kaže istinu, da kritički sagleda ono što se danas u Srbiji dešava.

"O pokojniku sve najlepše" - licemerni je zahtev pred kojim se žele naterati da kleknu svi i poklone se novoj ikoni, "velikom mučeniku" opljačkane, mafijaške banana države - uzornom modelu burazerskog kapitalizma - kojoj Jorgos Papandreu obećava ulazak u Evropsku uniju u svom nekrologu. Ali ne sada, nego kada i ako se u potpunosti podvrgne volji zapadnog kapitala, čiji je Đinđić bio odani službenik. Ministri i partijski drugovi se na njegovom grobu zaklinju da će nastaviti njegovim stopama. U službi stvaranja mita o heroju novog vremena angažovane su sve sile mraka koje su poslednjih decenija razdirale tkivo Srbije. Jake policijske snage, što u uniformama što u civilu, usmeravaju i nadgledaju kretanje masa ka groblju, buljuk sveštenika izvodi pompezne pravoslavne rituale simbolizujući novu reakcionarnu spregu crkve i države, kamere zumiraju "zaslužne i lojalne" - poput Željka Mitrovića i drugih uspešnih "biznismena" koji su se obogatili pod skutima Miloševićevog režima, nouveau riches DOS-a...

Mitologizovanje Đinđića očajnički je pokušaj vladajuće oligarhije da sakrije strah i haos u koji je zapala, kao i svoje kriminalne veze. U do sada neviđenoj medijskoj kampanji omogućenoj proglašavanjem vanrednog stanja, pokušava se sprovesti ideal JUL-ovske propagande s kraja devedesetih - da cela Srbija bude "osam miliona Slobodana Miloševića". Establišment se lukavo poigrava sa osećanjima jednog dela populacije. Prirodno je i instinktivno da neko žali ubijenog čoveka, svako prolivanje ljudske krvi. Prljava propaganda sa lošom glumom, suze na obrazima političara i tv voditelja samo su znak njihovog licemerja. Naša dužnost je da u ovom trenutku kažemo istinu i podsetimo ljude na to ko je Zoran Đinđić bio i šta je predstavljao.

U poslednja tri dana se agresivnim političkim marketingom pokušava ekspresno izbrisati iz pamćenja ljudi sve što se ne uklapa u sliku Đinđića kao velikog borca protiv Miloševićevog režima, borca protiv kriminala, borca protiv nacionalizma i reformatora. On nikada nije bio omiljen među masama, i sada se apelovanjem na emocionalnost ljudi pokušavaju zamagliti sećanja na ono što je Đinđić bio i činio. Istorija se falsifikuje kako bi se uklopila u ružičastu sliku o njemu.

Njegova borba protiv Miloševića bila je sasvim drugačija od onoga što se danas želi imputirati u sećanje masa. 1994. godine Đinđić je prodajući glasove u skupštini pomogao Miloševiću da obori stari zakon o privatizaciji i donese novi koji je poništio besplatne akcije koje su radnici dobili u prvom krugu tzv. privatizacije, koji je pljačku društvene svojine koju su radnici ove zemlje stvarali pedeset godina učinio još brutalnijom i prljavijom. Takođe, dok su studenti, inteligencija i radnici po snegu i hladnoći demonstrirali Beogradom i drugim većim gradovima zime 1996., Đinđić im je iza leđa sklapao dil sa Miloševićem. On je, kao i sve ostale vođe DOS-a, uzjahao na vlast na talasu narodnog bunta u oktobru 2000. godine. Pravi junaci borbe protiv Miloševića, radnici Kolubare i stotine hiljada drugih, običnih ljudi koju su se slili na ulice širom zemlje, brzo su odbačeni i zaboravljeni. DOS se šlepovao uz mase, koketirao sa prljavim "biznis elitama", kriminalom i agentima i službama imperijalističkih sila. Đinđićeva pragmatična borba za održanje osvojene vlasti dovela je do eutanazije i ono malo Jugoslavije, od koje je je kreiran monstrum programiran da se raspadne za godinu-dve, Državna zajednica Srbije i Crne Gore.

Slikanje Đinđića kao borca protiv kriminala zaista zvuči kao neslana šala. Njegove veze sa mafijaškim klanovima nisu navodne, one su kumovske. Kumstvo sa Đinđićem je bilo masovna pojava, od Surčinaca do Bodo Hombaha, od saradnje sa "Legijom" neposredno pre 5. oktobra do letovanja sa "Canetom" Subotićem. Zoran Đinđić je bio vrlo imućan čovek, i družio se sa imućnim ljudima - srpskom novopečenom "biznis elitom".

Demokratska stranka nikada u svojoj istoriji nije zauzela jasan anti-nacionalistički stav. Naprotiv, iz oportunističkih razloga Đinđić se često šlepao uz nacionalizam i koristio ga po potrebi. Demokratska stranka nikada nije eksplicitno osudila Miloševićevu politiku u Bosni i Srpskoj Krajini. Đinđić se nije libio da sa Radovanom Karadžićem mezi iznad granatiranog Sarajeva. I kada je došao na vlast, koristio je nacionalistički sentiment i Srpsku pravoslavnu crkvu u izbornoj trci sa Miroljubom Labusom. Zagovaranje podele Kosova na srpski i albanski deo, ikona iznad njegovog stola u kabinetu dok se obraćao javnosti i pitanje patrijarhu pred kamerama da li njegov sin može da uči veronauku iako je 2. razred, svedoče o tome.

Pitanje koje se nameće jeste: gde su sada sve te silne građanske inicijative, nevladine organizacije, nezavisni novinari, borci za ljudska prava u trenutku kada se sistematski ukidaju osnovna građanska prava? Zašto ćute svi veterani borbe protiv Miloševićeve diktature, zašto niko ne digne glas protiv neograničenog suspendovanja (de facto: ukidanja) prava na slobodno informisanje, štrajk i političko delovanje od strane vlade Srbije? Jučerašnje rušenje gangsterske vile u Zemunu jasno pokazuje da je u pitanju obračun dve vladajuće mafijaške klike a ne obračun protiv kriminala. U mafijaškom, osvetničkom stilu suparničkom taboru se zadaju niski udarci. I dalje slobodno šetaju i šepure se u svojim vilama poslušnici režima i preletači.

Zbog toga apelujemo još jednom na obične ljude koji misle svojom glavom da ne podležu propagandi i ćutke prihvataju represivne mere koje vlada sprovodi. Vanredno stanje samo daje priliku vladajućim frakcijama da se konsoliduju na vlasti, kako bi se snažnije udarilo na prava i slobode građana, kako bi ova otimačina pod plaštom privatizacije bila dovedena do kraja.

Atentat na predsednika vlade Zorana Ðindica

2008-01-10T11:56:00.000-08:00

13. Mart 2003

Dve godine posle rušenja Miloševića, Jugoslavija je i dalje petarda zatrpana u buretu baruta poznatog kao Balkan. Nade da će post-miloševićevska era biti doba "normalnog" političkog života i relativnog prosperiteta, definitivno su potpoljene juče. Ako je neko možda još i imao nekih iluzija, pošto je diktator pao, da će zemlja postati stabilnija a državni aparat početi bolje da funkcioniše kao u "normalnim zapadnim demokratijama", sada ih sigurno više nema. Izgleda da je postala tradicija - još od poznih osamedesetih, da niko ne može da spava mirno jer veliki politički šokovi potresaju zemlju i pokreću komešanja svakih par godina.

Jugoslavija nije bila u glavnom fokusu svetskih medija još od kada su ljudi preplavili ulice u oktobru 2000. i stavili tačku na trulu vlast Miloševićeve birokratije. Od onda, povremene vesti su se javljale oko političkih sukoba u vladajućoj koaliciji, oko Haškog tribunala ili brojnih skandala, ali za običnog posmatrača, sve je to izgledalo kao da se dešava u okviru bezbednih granica demokratskog parlamentarizma i da se ukorenjuje nova politička oligarhija, izgledalo je kao da je Jugoslavija na čvrstom putu iz radničke države u kapitalizam.

Ipak, tokom protekle dve godine, unutrašnje kontradikcije su se gomilale ispod površine. Od početka je bilo jasno da nove vladajuće strukture koje su preuzele vlast na talasu narodnog nezadovoljstva koje je srušilo Miloševića, neće biti sposobne da tako čvrsto drže dizgine vlasti kao što je nekada Milošević. Novi vladajući krugovi su slabi, truli i nestabilni od samog početka bar onoliko koliko je to bila Miloševićeva klika u svojim poslednjim danima. Nedavni predsednički izbori, na kojima ni jedan kandidat nije dobio dovoljno glasova da bi bio izabran, jasan su pokazatelj krize u vladajućim strukturama i slabih osnova na kojima stoje. Post-miloševićevska vlast nema masovnu podršku i iskidana je iznutra brojnim frakcionaškim sukobima i suprotstavljenim interesima.

Atentat

Sve ove kontradikcije su konačno kulminirale juče kada je predsednik vlade i lider Demokratske stranke - Zoran Đinđić pogođen snajperskim hicima ispred zgrade vlade u centru Beograda. U ovom trenutku još nema potpunih i pouzdanih informacija, ali izgleda da je atentat izvršen na profesionalan način sa dva pogotka u grudi i stomak, sa jedne od okolnih zgrada koje okružuju dvorište zgrade vlade. Đinđić je ubrzo preminuo uprkos hirurškoj intervenciji. Saobraćaj je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama a hiljade ljudi su se peške vraćale kućama sa posla. Ljudi i automobili su nasumice zaustavljani i pretresani. Javili su se izveštaji da su pronađene odbačene snajperske puške iz kojih je pucano. Kako očevici izjavljuju, dva mladića su samo nekoliko sekundi posle snajperskih hitaca pištoljima pucala u vazduh stvarajući paniku kako bi, očigledno, omogućili snajperistima da pobegnu. Za sada su uhapšene tri osobe osumnjičene za učešće u atentatu. Juče je proglašeno vanredno stanje, i svi oblici okupljanja ljudi, štrajkova ili političkih akcija su zabranjeni, a vlada je sebi dala pravo da ograničava slobodan tok informacija. Svi polasci autobusa, vozova i aviona iz Beograda su bili otkazani na nekoliko sati.

Važno je primetiti da se ovo nije dogodilo "iz vedra neba". Tokom protekle dve godine nerazjašnjena ubistva držanih funkcionera i mafijaških bosova na ulicama su postala uobičajena pojava dok su se strukture vlasti tresle od skandala. Pre samo par nedelja je na autoputu Beograd-Novi Sad jedan kamion naglo skrenuo u traku u kojoj se kretala kolona vozila Đinđićevog obezbeđenja koja ga je vozila ka aerodromu. Još uvek se spekuliše da li je to bila slučajnost ili neuspeli pokušaj atentata. Đinđić se takođe još uvek oporavljao od povrede noge i hodao je na štakama što ga je učinilo još lakšom metom za snajperiste).

"Jugoslovenski Bler"

Zoran Đinđić je rođen 1952. i studirao je filozofiju na Beogradskom univerzitetu gde se povezao sa tadašnjim disidentskim krugovima. Svoje studije je završio u Nemačkoj pod vođstvom Jirgen Habermasa na univerzitetu u Konstanci gde su ga privukle levičarske ideje, flertovao je i sa anarhizmom, i ostao aktivan u disidentskim krugovima po povratku u Beograd. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora. Kako je titoistička birokratija počela da gubi vlast i kako je napušten jednopartijski sistem, on je bio jedan od osnivača prve opozicione partije u Jugoslaviji 1989. - Demokratske stranke. 1994. je uspeo da se popne do vrha vlasti u stranci, srušivši svog mentora i osnivača Demokratske stranke, Dragoljuba Mićunovića. Đinđić je išao stazom tipičnom za aktiviste kasnih šezdesetih i početka sedamdesetih, od ultralevičarstva do novog japi tipa liberalnog buržoaskog političara. On je bio srpski ekvivalent Toni Blera ili Joške Fišera.

Tokom Miloševićeve vlasti devedesetih, nikada nije uspeo da dobije masovnu podršku za svoju partiju i da se postavi kao glavni vođa opozicionog pokreta. Njegova otvoreno prozapadna politička platforma nikada mu nije dala mnogo popularnosti unutar radničke klase. Đinđićev imidž je narušavala njegova tipično makijavelistička taktika i navodne veze sa mračnim delovima srpske "biznis elite". Tokom masovnih protesta protiv Miloševića 1996., otkriveno je da je Đinđić (tada jedan od vođa pokreta) sve vreme pregovarao sa Miloševićem iza zatvorenih vrata! Posle protesta je postao gradonačelnik Beograda, ali je ubrzo smenjen. Kada je NATO agresija počela, Đinđić je napustio zemlju pod bombama tvrdeći da mu je život u opasnosti. Sve ovo je stvaralo nepoverenje prema njemu. Do današnjeg dana Đinđić je bio loše ocenjivan u istraživanjima javnog mnenja. Ipak, uprkost tome što nije imao masovnu podršku, bio je brilijantan organizator i opozicioni vođa sa brojnim kontaktima i vezama. Njegova dobro organizovana partijska struktura i veze sa ljudima iz državne bezbednosti - koji su nekada stajali iza Miloševića - činili su ga važnim igračem. Posle pada Miloševića on je bio jedini opozicioni vođa koji je bio sposoban i imao infrastrukturu da preuzme državni aparat. Tokom protekle dve godine skoro svu vlast je držao u svojim rukama, ostavljajući ostalim liderima DOS-a samo mrve koje padnu sa stola.

Ko ga je ubio?

Skoro da je postalo kliše da kad god ne znate koga da optužite, ili ne želite da uskomešate stvari upirući prstom, možete optužiti one bez imena - mafiju i kriminal. Vlada je skoro odmah po ubistvu pozvala na borbu protiv organizovanog kriminala. Oni kažu da je to osveta mafije za pritiske koje su vršili na kriminalne krugove poslednjih meseci. Naravno, možda se radi o mafiji, ali ne zbog licemerne "borbe protiv kriminala" vlade. Još od Miloševićevog doba kriminalni karteli su sastavni deo srpske vladajuće oligarhije. Đinđić je imao duboke veze sa moćnim mafijaškim krugovima i vrlo je moguće da je došao u sukob interesa sa njegovim sponzorima ili njihovim konkurentima. Ipak, cela operacija izgleda suviše velika da bi je mafija sama mogla organizovati. Čak i ako su izvršioci iz redova mafije, verovatno iza njih stoje određeni političke i ekonomske strukture.

Strani mediji u ovom trenutku takođe spekulišu oko mogućnosti da je ubistvo naručio nacionalistički kamp u vezi sa Haškim optuženicima. Ovo je malo verovatno. Oni nemaju sposobnosti i logistiku za tako ambiocioznu akciju. Ako bi smo krenuli sa razmišljanjem u ovom pravcu, najverovatnije bi to bio deo vladajuće oligarhije koja se prikačila DOS-u neposredno pre ili posle oktobra 2000. Njihovi poslovni interesi i privilegije su bili ugroženi sa prilivom stranog kapitala i otvaranjem jugoslovenskog tržišta. Ovi slojevi su pronašli svoj politički izraz u Đinđićevom glavnom rivalu, Koštunici, ili su ulagali novac u njegovu partiju. Pošto se Koštunica pokazao nesposobnim da uzme vlast Đinđiću političkim sredstvima (predsednički izbori su propali, kao i pozivi za raspisivanje parlamentarnih) vrlo je verovatno da su se stvari morale rešiti drugim sredstvima.

Ono što niko ne spominje je oštar politički zaokret koji je Đinđić napravio poslednjih meseci. On je celu svoju karijeru gradio na prozapadnoj platformi kapitalističke restoracije, i prosečan Jugosloven je u njemu video običnu zapadnu marionetu (a nema sumnje da je to i bio) i skora je izgledalo da poslušno služi svoje inostrane gospodare. Ali Đinđić je bio čovek sa mnogo autokratskih osobina. Izgledalo je da je prikupio isuviše moći u svojim rukama unutar države. To mu je dalo izvesnog manevarskog prostora. Na primer, čvrsti vernik u zapadni kapitalizam i njegove institucije je došao u poziciju da kritikuje MMF zbog izostanka obećanog novca. Naravno, svima je bilo jasno da je to samo skupljanje političkih poena, ali onda je došla njegova inicijativa oko Kosova. Đinđić je izgledao iznenađujuće odlučan i slao je diplomtske inicijative poslednjih nedelja za ono što je on nazvao "konačnim rešenjem statusa Kosova". Iako je naišao na zid ćutanja sa skoro svim svojim zahtevima (SAD i EU su mu rekli da "nije pogodan trenutak" jer su zaokupljeni Irakom) on je nastavio da pokreće ovo pitanje i čak je počeo da predlaže "podelu" Kosova na srpski i albanski deo.

Inicijativa iz Beograda je ponovo zagrejala atmosferu na jugu. Albansko vođstvo u kosovskom parlamentu je izglasalo rezoluciju o nezavisnosti i poslalo je SAD i EU, gerilske akcije su opet počele i već su dva Albanca i nekoliko policajaca ubijeni u sukobima oko Preševa i Bujanovca. Takođe je indikativno i da beogradski režim, za razliku od ostalih u okruženju, nije dao podršku intervenciji protiv Iraka. Izgledalo je da je Đinđić bio "van kontrole" ovih dana.

Takođe treba primetiti da je posle propasti predsedničkih izbora, Miroljub Labus zajendo sa grupom drugih "eksperata" iz Đinđićeve vlade okupljenih oko G17 odlučio da transformiše tu nevladinu organizaciju u političku partiju koja bi preuzela vođstvo od Demokratske stranke kao "šampion reformi".

Ono što je jasno je da je neuspeh predsedničkih izbora utro put velikim promenama na političkom reljefu Srbije. Zapad nije zadovoljan sa stepenom restoracije kapitalizma u Jugoslaviji. Đinđić je predstavljao šampiona "reformističkog krila" i očigleno je da se već priprema novi tim reformističkih lidera koji treba da zauzmu njegovo mesto. Đinđićevi dani su ionako bili odbrojani. Ovaj atentat će samo pomoći da se ubrza proces. Glave će nastaviti da se kotrljaju, jer je i narod Jugoslavije, kao i imperijalističke sile, sit sadašnje lopovske nomenklature - koja je u procepu i ne može da zadovolji ni interese sopstvenog naroda niti svojih inostranih gospodara. Jedino pitanje je ko će ih prvi sustići?

Šta sada?

Bilo bi čisto traćenje vremena lupati glavu oko toga ko ga je ubio. Za radničku klasu Jugoslavije ovo nije od primarnog značaja. Baš kao i bezbroj puta do sada, neće pronaći ubice ili čak i ako pronađu izvršioce biće nemoguće utvrditi ko je nalogodavac. Moramo razmišljati staloženo i ne zaplitati se u nebitno. Ono što sigurno znamo jeste da ovo ubistvo neće biti od koristi radničkoj klasi, već samo određenom sloju vladajuće birokratije. Đinđićevom smrću proces restoracije kapitalizma u Jugoslaviju nije usporen, naprotiv ubrzan je. Novi "reformisti" će uskočiti u njegove cipele.

Kao marksisti, mi snažno osuđujemo ovaj čin. Ne zato što smo imali ikakve simpatije prema Zoranu Đinđiću, naprotiv - mi smo u njemu prepoznali jednog od najvećih neprijatelja radničke klase i dostignuća Jugoslovenske revolucije, već zato što se plašimo da će ovaj čin biti od koristi samo vladajućem aparatu. Prvo i najvažnije, ovaj čin im je dao izgovor za uvođenje diktatorskih mera pod maskom "vanrednog stanja", što će biti korišćeno za gaženje osnovnih ljudskih prava i gušenje slobode govora i štampe. Već su svi urednici dnevnih novina pozvani na sastanak kako bi se usaglasili naslovi sutrašnjih izdanja.

Vanredno stanje je proglašeno bez diksusije u parlamentu, za šta nema ustavnih osnova. Vanredno stanje se proglašava kada je zemlja napadnuta spolja i kada je njeno stanovništvo u opasnosti. Ono što se ovde dogodilo je obračun unutar vladajuće birokratije. Ljudi nisu u opasnosti, već birokratija koja je u panici i međusobnom nepoverenju. Zbog toga zahtevamo momentalni prekid vanrednog stanja i vraćanje svih zagarantovanih ustavnih prava.

Drugo, ovo će vlastima dati priliku da promovišu Đinđića (koji nikada nije imao mnogo javne podrške) u sveca za "stvar" (čitaj: "ponovno uspostavljanje kapitalizma u Jugoslaviji") i postoji mogućnost da će ljudi dati podršku represivnim policijskim merama iz osećaja nesigurnosti koju osećaju u ovom trenutku. To će vladajućoj oligarhiji omogućiti da čvršće uhvati vlast i dobar izgovor da se obračuna sa opozicijom. Još jednom će vlast moći da se "izvuče", svaljujući krivicu za katastrofalnu situaciju u zemlji na organizovani kriminal ili svađe na vrhu umesto na pravog uzročnika - izabrani kurs "promena".

Vladajuće strukture i policijske službe u Jugoslaviji danas nisu u mogućnosti da rasvetle ovo ubistvo, i što je još bitnije da reše unutrašnje kontradikcije sistema koje su do njega dovele. Svaki političar u Srbiji je, na ovaj ili onaj način, upleten u ove rivalske sukobe. Ničiji obraz nije čist. Nemoguće se osloniti se na ove iste ljude koje finansira mafija da se protiv nje bore i da donesu mir i stabilnost našoj zemlji. Umesto da se zamaramo oko njihovih internih obračuna i osveta, moramo se fokusirati na stvaranje alternative ovom ludilu. Samo nova politička struktura koja nema nikakvih veza sa sadašnjim vladajućim krugovima, bazirajući se na podršci radničke klase umesto na kriminalnim nouveau riches, bi mogla da preduzme stvarno ispravne korake i obezbedi sigurnost jugoslovenskom narodu.

Pozivamo na momentalnu obustavu vanrednog stanja!
Kriminalcu ne može suditi drugi kriminalac!
Dole sa svim vladajućim frakcijama!

5. Oktobar: Revolucija ili Kontra-Revolucija?

2008-01-10T11:46:00.000-08:00

10. Oktobar. 2000

Autor: Ted Grant i Alan Woods

Događaji u Jugoslaviji predstavljaju politički zemljotres. U roku od 24 sata cela situacija je promenjena. Odlučujući elemenat u jednačini je bila iznenadno stupanje mase na scenu. Scene bujice ljudi koja se sliva u Beograd, štrajkovi, konfrontacije sa policijom, osvajanje parlamenta, zaokupili su maštu sveta. Koji je smisao događaja u Jugoslaviji? Kakva je priroda ovog pokreta? I kakav stav marksisti treba da zauzmu prema njemu?

U prvoj godini 21 veka, videli smo rat, revoluciju i kontrarevoluciju na Balkanu. Ovo odlučno dokazuje ono što su marksisti konzistentno tvrdili: da smo sada ušli u najkonvulzivniji period u ljudskoj istoriji. Svi buržoaski stratezi su mislili da sa padom Berlinskog zida perspektiva socijalističke revolucije više nije na dnevnom redu. Događaji u jednoj za drugom zemljom su već pokazali da nisu u pravu. U dokumentu "Novi svetski nered", napisanom pre tačno dvanaest meseci, rekli smo sledeće:

"Celokupna istorija pokazuje da postoji veza između rata i revolucije. Kada se isparenja šovinizma raziđu, mase uzimaju u ozbir njihovu stvarnu situaciju i same počinju da izvlače svoje zaključke. Njihov bes se usmerava ka vladajućoj kliki koja ih je navela na put smrti, razaranja i siromašenja. Dok rat traje, radnička klasa je pognute glave. Ali to ne može trajati večno. Pre ili kasnije radnička klasa će ući u arenu borbe. U Hrvatskoj su bili veliki štrajkovi radničke klase, uglavnom neprijavljivani na zapadu. Ovo pokazuje proces koji će se dešavati u jednoj za drugom balkanskom zemljom u narednom periodu. U određenoj fazi, biće spreman teren za klasnu i internacionalističku politiku, baziranu na cilju socijalističke federacije balkanskih naroda, kao jedinom rešenju za sadašnji košmar." ("Novi svetski nered", Svetski odnosi u osvit 21 veka, od Alena Vudsa i Teda Grenta, 15. decembar 1999.)

Posle godinu dana, ne vidimo razlog da menjamo i jednu jedinu reč koju smo tada napisali.

Stari Grci su imali izreku: One koje bogovi žele da unište, prvo ih načine ludima. Ovo mora da se dogodilo Miloševiću. Raspisivanje izbora je sa njegove tačke gledišta bio loš proračun. Sigurno nije očekivao da će izgubiti! Sličan fenomen smo videli mnogo puta u istoriji. Lord Akton je poznat po svom stavu da vlast kvari, i da apsolutna vlast kvari apsolutno. Autokrate se okružuju kamarilom servilnih kurira koji im govore ono što žele da čuju. Zbog toga oni gube kontakt sa realnošću. U ekstremnim slučajevima, ovo vodi i stvarnom ludilu (Hitler, Staljin). U sadašnjem slučaju, očigledno je da je Milošević vrlo pogrešio u proceni raspoloženja srpskog društva. Cela situacija je sada bila protiv njega, ali nije uspeo da uvidi promenu raspoloženja ispod njega. Dokle god je rat trajao, jugoslovenski narod je ostajao ujedinjen protiv stranog neprijatelja. Ali, sada su "koke došle kući na leglo." Uprokos delimičnom uspehu režima u obnovi uništene infrastrukture (mostova, itd.), uslovi života populacije su ostali užasni. Nezadovoljstvo je raslo sve vreme. Ovo se odrazilo na rezultate poslednjih izbora.

Teško je formirati celovitu sliku, ali po svoj prilici opozicija je dobila većinu glasova. Kandidati režima su pretrpeli posebno težak poraz u Beogradu. Ali bilo je jasno da se Milošević neće lako predati. Evidentno pogođen rezultatima izbora, odlučio je da kupuje vreme. Odmah je objavio da niko nije odneo čistu pobedu, i zakazao drugi kruz izbora za 8. oktobar. To je naišlo na velike proteste na zapadu. Lider opozicije Vojislav Koštunica je izjavio da će odbiti da učestvuje u drugom krugu, zahtevajući da Milošević odstupi i pozvao je na građansku neposlušnost uključujući i generalni štrajk. Rezultat je sve iznenadio.

Munjevitom brzinom

Munjevita brzina događaja u ovoj tački je zavarala čak i iskusno oko očevidca. Odnosi između klasa su se menjali, ne iz dana u dan, već iz sata u sat. 2. oktobra smo primli poruku srpskog marksiste iz Beograda, koja je sadržala sledeću procenu:

"Opozicija je dobila predsedničke izbore, ali je izgubila izbore za federalni parlament. Takođe je dobila lokalne izbore u Begradu, Novom Sadu i drugim velikim gradovima. Kako bilo, najvažniji su bili izbori za za parlament jer se sve zakonske i ustavne promene moraju tamo praviti. Predsednik federacije nema stvarnu vlast. Prema tome, pobeda opozicije nema stvarni značaj, osim psihološkog. Po mom mišljenju, čak i ako Milošević odluči da prizna poraz, režim se neće srušiti. Milošević takođe kontroliše republički parlament i ima svog čoveka na mestu predsednika Srbije."

"Opozicija je dobila i na lokalnim izborima, ali ona je već i imala vlast u velikim gradovima u poslednje četri godine. Republički parlament određuje sredstva i strukturu lokalne vlasti, tako da ne mogu naneti mnogo štete režimu."

"Opozicija organizuje demonstracije u većim gradovima, i uspela je da izvede mnogo ljudi na ulice, ali ovi ljudi nisu spremni da se bore za njih. Oni misle da je marširanje i pevanje dovoljno da se sruši režim. Poziv na generalni štrajk je imao vrlo loš odziv u Beogradu, i, koliko znam, isto je i u drugim velikim gradovima. Ovo je vrlo logično, jer ona nije ponudila jasnu strategiju ili rešenja. Zbog lošeg odziva naroda, ona stalno odlaže generalni štrajk - u stvari ne može ga ni organizovati. Prvo je najavljen za petak, onda pomeren za ponedelja, a sada za sredu. Ako ne uspe da organizuje stvarno velike štrajkove u najvažnijim kompanijama, pre drugog kruga izbora (8. oktobar) - a ja mislim da neće moći da to izvedu, biće poraženi. Milošević će organizovati drugi krug izbora i verovatno proglasiti pobedu. Onda bi mogao izvesti policiju na ulice i razbiti demonstracije.

"Situacija u manjim mestima je radikalnija, ali ni tamo narod nije spreman za otvoreni konflikt sa policijom. Rudari su okupirali jedan rudnik u centralnoj Srbiji i nekoliko drugih sindikata je upozorilo da bi mogli stupiti u štrajk. Kako bilo, njihovi zahtevi su ograničeni na priznavanje pobede opozicionog kandidata nad Miloševićem, nema ekonomskih zahteva sa klasnom konotacijom. "

"Nažalost, mislim da radnici počinju da veruju u buržoasku propagandu o koristima tržišne ekonomije, privatizacije, itd, i zbog žalosne ekonomske situacije, odlučili su da i to isprobaju. Ovo se videlo i na izborima. Opozicija bi verovatno pobedila i na izborima za savezni parlament, ali je Crna Gora bojkotovala izbore, i to je automatski dalo Miloševiću skoro 50% mesta. Prema tome, mislim da nema mnogo prostora za širenje socijalističkih ideja u sadašnjem trenutku, ali ako se situacija radikalizuje, sitno-buržoaski karakter pobune i demonstracija može prerasti u revolucionarno raspoloženje. A to može voditi samoorganizovanju radnika, jer opozicija izgleda kao da je bez zuba za borbu."

Ali još dok smo čekali dalje izveštaje iz Beograda, došle su vesti o dramatičnim događajima. Stotine hiljada ljudi iz cele Jugoslavije je pohrlilo u Beograd. Demonstranti su osvojili parlament i zapalili ga. Za samo par sati postalo je jasno da je Miloševića zbacio masovan pokret ljudi koji su zbrisali sve pred sobom. Zar ovo ne protivureči proceni našeg srpskog korespondenta? Ne nužno. Zaista, uopšte, gornji redovi sadrže preciznu analizu sukobljenih snaga, iako su događaji krenuli drugim tokom od anticipiranog. Sada se čini da su lideri opozicije (DOS-a) bili dalekovidi ljudi koji su u potpunosti kontrolisali situaciju. U stvari, uspeh pokreta malo, skoro ništa ne duguje opozicionim liderima, sa čijom ćemo se prirodom sada pozabaviti. Oni nisu ništa razumeli, ništa predvideli, i delovali samo kao nesvesni katalizator za snage koje su bila van njihove, ili bilo čije kontrole. Oni su prvi bili iznenađeni svojim uspehom. Pozivajući na masovnu kampanju građanske neposlušnosti zbog odbijanja Miloševićevog režima da prizna rezultate izbora, oni su dali formalni razlog za buduću pobunu. Ali uopšte nisu imali jasnu predstavu kuda idu, niti koherentan plan akcije.

Strani posmatrači nisu imali iluzija o hrabrosti i "dalekovidosti" opozicionih lidera. U članku od 4.8.2000. pod nazivom "Može li Milošević izgubiti?", Janes Intelligenece Digest je pisao:

"Sa izgledima na horizontu za dalje balkanske konflikte, ishod septembarskih izbora u Jugoslaviji će biti odlučujući faktor. Kako bilo, trvdnje da će se Milošević možda dati u bekstvo su malo preuranjene. "

"...Izgleda da neki analitičari još uvek veruju da srpska opozicija možda uspe da skine sa vlasti predsednika Miloševića. Analiza JID-a kaže da je ovo skoro sigurno puko maštanje."

"... u stvarnosti, s obzirom da Milošević drži u šaci državni bezbedonosni aparat i zvanične medije (posebno vitalnu televizijsku mrežu) male su šanse da će izgubiti vlast. Sa srpskim opozicionim partijama beznadežno neujedinjenim, pretnja DOS-a vladajućoj eliti je minimalna: kalkulacija koja je očigledno uticala na Miloševićevu odluku da raspiše izbore."

Kao što iz ovoga vidimo, stratezi kapitala su bili jednoglasno skeptični o mogućnostima pobede opozicije u Jugoslaviji. Njihov stav je bio da će Milošević koristiti vojsku i policiju da smrvi oponenete.

Kako bilo, drugi članak u Janes Intelligence Digest (18.9.2000) prikazao je jasnije razumevanje procesa. Članak pod imenom "Iz Miloševićevog kampa", kaže:

"Sa samo danom do izbora, JID vam donosi proširen - i ekskuzivan - izveštaj iz predsednikove Miloševićeve tajne službe. Nije prijatan, ali potvrđuje upozorenja koja smo dali u proteklim mesecima. Konflikt je sada možda neizbežan.

"Veliko pregrupisavanje srpskih političkih snaga se dešava iza kulisa samo par dana pre jugoslovenskih izbora zakazanih za 24. septembar. Vodeći igrači oživljavaju stare koalicije i pokušavaju da stvore nove serijom tajnih sastanaka. Nekoliko zvaničnika vladajućeg režima je otišlo u hibernaciju, a bivši federalni predsednik je javno istupio iz Miloševićeve partije. Ovo ne nagoveštava miran ishod izbora; pre pokazuje da je unutrašnja politička scena postala maksimalno zategnuta do krajnjih granica, i bez obzira na zvanične rezultate izbora, izgleda da će uslediti ulični protesti, sa veliko verovatnoćom za nasilje. To jest, ako se izbori uopšte i održe, pošto ima pokazatelja da bi mogli biti odloženi."

Ova tvrdnja, od strane ozbiljnih predstavnika Kapitala, pokazala se prilično tačnom.

Nejednak odgovor

Poziv opozicije na generalni štrajk u početku nije naišao skoro ni na kakav odziv u Beogradu i najvećim gradovima, pokazujući odsustvo uporišta opozicije u fabrikama. Ovo su pokazali novinski izveštaji. U utorak, 3. oktobra 2000. Gillian Sandford, korespondent "the Guardian"-a iz Beograda je objavio izveštaj pod nazivom "traljav početak srpskog štrajka". U njemu čitamo:

"Generalni štrajk da se primora predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević, da prizna izborni poraz nije uspeo da dovede srpsku republiku u potpuni zastoj juče. "

"Opoziciona uporišta u provincijama su nadmašila svoj dosadašnji radikalizam, ali u Beogradu i drugim važnijim gradovima radnici nisu uslišili pozive opozicije na bojkot... portparol opozicije je zaključio da je ono što je taj dan doneo bilo razočaranje. "

"Danas nam posebno nije uspeo ovaj generalni štrajk...", rekao je portparol. (the Guardian, 3.10.2000, naš emfazis).

Kako bilo, izveštaj nastavlja da opisuje radikalnije raspoloženje u provincijama: "Štrajkači u rudniku uglja Kolubara rekli su da su pod enormnim pritiskom, ali da su odbili policiju u nedelju uveče."

"Svi su 100% spremni da nastave štrajk", rekao je Milan Janković, član sindikata.

"Oko 4500 rudara je takođe položilo alat u Kostolačkom rudniku u istočnoj Srbiji. Oni su blokirali rudnik i termoelektranu ali su se složili da zadrže minimum proizvodnje.

"U gradu pod kontrolom opozicije, Kraljevu, novinar, Ljudmila Svetković je rekla da su ključne saobraćajnice blokrane. Restorani, prodavnice, autobusi, državne kompanije - čak i lokalna televizija Socijalističke partije je stupila u štrajk, rekla je."

"U obližnjem Kragujevcu, više od 30000 ljudi je izašlo na ulice, uključujući i zaposlene u fabrici automobila i radnike iz fabrike oružija. A u Čačku je razjarena rulja pretila da će rasturiti poresku službu. "

"U rodnom gradu Miloševića, Požarevcu, koga su do nedavno čvrsto kontrolisali njegovi saveznici, seljaci su blokirali puteve a škole nisu radile."

Slika je očigledno bila nejednaka, ali su radnici u glavnim centrima u početku bili potpuno pasivni.

Imperijalisti sigurno nisu imali mnogo poverenja u šanse opozicije na uspeh. Bili su ubeđeni da će se Milošević boriti. Ovo je, u suštini, bila razumna pretpostavka. Plašeći se skliznuća u građanski rat sa nepredvidivim posledicama, imperijalisti su predložili da Rusija posreduje. Verovatno su se nadali da će se ponoviti ono što se dogodilo u ratu na Kosovu, kada ih je Jeljcin zadužio zabijajući nož u leđa Miloševiću. Kako bilo, stvari su otišle mnogo dalje i brže nego što su oni, ili što smo mi, očekivali.

Događaji od pre dve godine su priližno jasno pokazali da same demonstracije studenata, bez obzira koliko masivne, ne mogu zbaciti Miloševića. Demonstracija sile je bila dovoljna da stavi tačku na pokret oportunista srednje klase koji "misle da su šetanje i pevanje dovoljni da se sruši režim." Ipak, ova ispravna tvrdnja o slabosti pokreta srednje klase izgleda da je opovrgnuta kasnijim događajima. Zašto? Zato što je raspoloženje radnika počelo da se menja. Sve akumulirane frustracije, ogorčenost i nezadovoljstvo eksplodirali su na površinu. Kvantitet se transformisao u kvalitet. Ali odlučujući elemenat u jednačini je bila uloga radničke klase. Da nije bilo akcija rudara, ceo pokret bi skoro sigurno otišao dođavola. Spasla ih je samo intervencija radnika.

Kada se ovo dogodilo, celokupno raspoloženje masa se promenilo. Ovo je zauzvrat uticalo na raspoloženje bezbedonosnih snaga. U prošlosti (na primer, pre dve godine) oni su bili spremni da koriste nasilje protiv protestanata. Ali sada smo mogli videti na televiziji slike koje su jasno otkrivale da se situacija promenila. Kada su vlasti poslale policiju za razbijanje demonstracija da opkole jedan od rudnika u štrajku, autobus pun demonstranata je probio policijske redove prostom akciojm, pažljivo ali čvrsto gurajući policijska vozila sa puta, dok je policija stajala i posmatrala.

Ovaj mali incident sve govori što je potrebno reći o moralu policije. Brzi rast revolucionarnog osećanja u roku od 24 sata je dobro dokumentovan. Citiramo u potpunosti izveštaj "the Guardian"-a od 6. oktobra 2000, od Gillian Sandforda u Kolubari i Owen Bowcotta:

"Protesti su izbijali širom zemlje dok su aktivisti razbijali policijeske blokade u Srbiji: policija je zbrisana sa puta dok su konvoji jurili ka glavnom gradu"

"Dok su se konvoji opozicionih vozila približavali Beogradu juče, snažan talas protesta se širio zemljom. Policija za razbijanje demonstracija je oklevajući stajala sa strane, ili je bivala zbrisana narodnim ustankom."

U gradu na severu, Subotici, blizu mađarske granice, hapšenje studenta je iniciralo demonstracije 10000 građana na gradskom trgu. U trećem najvećem gradu, Nišu, na sličnim demonstracijama je pokušano da se prodre u lokalne kancelarije Socijalističke partije predsednika Miloševića ali su opozicioni lideri ubeđivali prisutne da ne daju policiji razlog da ih napadne. Vodeni topovi su ostali parkirani. "

"Pokušaji da se blokiraju putevi koji vode u glavni grad su lako osujećeni. Gde god je policija postavila blokade preplavljena je velikim brojem ljudi koji su napredovali... Demonstranti su koristili buldožer da izguraju sa strane dva kamiona natovarena peskom i parkirana preko glavnog puta iz opozicionog grada Čačka ka Beogradu. Policija u punoj opremi za razbijanje demonstracija nije intervenisala dok je 18 kilometara duga kolona automobila i autobusa sa opozicionim i srpskim zastavama na prozorima, nosila 15000 ljudi u glavni grad. "

"Na drugim blokadama, kamioni su izgurani sa puta dok su demonstranti pregovarali sa policijskim komandirima da im se dozvoli prola. Na jednoj blokadi demonstranti su prevrnuli policijski auto u jarak. Nekoliko hiljada ljudi je marširalo peške ka Beogradu iz industrijskog grada Pančeva, deset kilometara severno.

"Bilo je više prebega opoziciji sa državnih medija. Dnevnik je doneo izveštaje o opozicionim aktivnostima i talasu štrajkova i blokada. Na štrajku u rudniku uglja Kolubara, gde je policija prvo pokušala da razbije opozicione demonstracije u sredu uveče, rudari su nastavili otpor uprkos policiji koja je preuzela deo kompleksa u pokušaju da spreči velika isključenja struje.

"Štrajkački komitet u Kolobari je odlučio da ostane tu radije nego da se pridruži maršu na Beograd. 'Ne plašimo se, moramo da izdržimo', rekao je član, Zoran Cvetanović. 'Želimo da zadržimo radnike u kopovima - ne želimo da idu u Beograd jer moramo istrajati u našim zahtevima i zaštititi se'.

"Drugi vođa štrajka je rekao: 'Ne treba nam konfrontacija sa sa njima [policijom]. Ako znaju kako da pokrenu mašine, neka ih stave u pogon. Mi nećemo raditi dok stvarni rezultati predsedničkih izbora ne budu priznati. Dok Vojislav Koštunica ne bude predsednik.

"Opozicioni vođa je rekao: 'Pronašli smo vatru u Kolubari, ovaj dinamit koji je aktivirao ljude širom Srbije'.

"7500 štrajkača u Kolubari je razumelo šta je u pitanju. 'Ne plašim se policije. Nema razloga da se plašim', rekla je Miljana Ljuba, tridesetšestogodišnjakinja koja 17 godina radi u kopovima u regionu koji je do juče čvrsto podržavao Miloševića. 'I policija je narod, kao i mi. Mi se borimo za pravdu.'

"'Ne interesuje nas krvoproliće', rekao je Miloš Maksimović, 35. 'Milošević je imao dosta sa Bosnom i Hrvatskom. Ja ga poštujem. U prošlosti sam glasao za njega. Ali sada nam treba drugi čovek. Opozicija je pažljiva - i neće biti krvoprolića.'"

Osvajanje parlamenta

Najpresudniji događaji su se odigrali u četvrtak u Beogradu. Opozicioni lideri su dali vlasti ultimatum: Milošević mora dati ostavku do petog oktobra u tri popodne. U umovima ovih ljudi, ovaj rok je evidentno imao retorički karakter, jer niko nije očekivao da će se Milošević povinovati. Ali onda se dogodilo nešto što je poremetilo svačije kalkulacije. Iz cele Jugoslavije je pohrlila masa ljudi u glavni grad, nezaustavljiva bujica. Raspoloženje demonstranata se može sumirati u rečima jednog čoveka koji se besno obratio zapanjenim opozicionim liderima: "Pogledajte na sat! Pre sedam minuta je prošlo tri, i nije došlo nikakvo saopštenje. Šta ćete da uradite?"

Šta je lider odgovorio na ovo pitanje nije zabeleženo. Ali odgovori više nisu bili potrebni. Rulja, kao da je vođena nevidljivom rukom, iznenada je gurnula napred ka stepenicama parlamenta, koje je branio kordon policajaca koji su se nervozno pogledali. Onda je počelo guranje. Oni napred su bili gurani od onih poazdi. Policija je počela da mlati njihovim pendrecima, a čovek se pognuo, štiteći glavu rukama. Ali, nekako, udarcima policajaca je nedostajala snaga. Rulja, skoro telepatski, razumela je da je otporu policije nedostajala uverljivost, da su oklevali. Veličina demonstracija je paralisala njihovu volju. Tu i tamo, individualni policajci su istupali iz kordona i pridruživlai se demonstrantima. Drugi, u očajnju, ispalili su suzavac, izazivajući momentalnu paniku. Demonstranti su odbijeni nazad, kašljući i gušeći se. Neki su bili povređeni. Ali ovo je samo razbesnelo demonstrante dodatno ih ohrabrilo. U presudnom trenutku, volja policije se slomila. Gomila je jurnula napred. Parlament je zauzet.

Podstaknuti gnevom, demonstranti su uleteli u zgradu i počeli da lome nameštaj i prozore. Izbio je požar koji je brzo rastao. Ovo pokazuje da je bilo lumpenproleterskih elemenata izmešanih sa demonstrantima. U međuvremenu se nekada strašna policija za razbijanje demonstracija izgubila u masi. Još uvek su noosili svoje oružije, ali više nisu imali volje da ga upotrebe. To je lekcija za sve one koji žele da nauče. Nema sile na zemlji koja može zaustaviti mase jednom kada im postane dosta svega. Najmoćniji državni aparat, armija ili policija može biti paralizovana i beskorisna, kada ljudi pokažu da su ozbiljni. Ovu lekciju je naučila srpska radnička klasa, i dugo će je pamtiti. Isti buržoaski lideri koji sada krunišu pobedu, i penju se na vlast na leđima masa, imaće razloga da zažale zbog toga.

Demonstranti su rasturili državnu tv stanicu, koja je takođe delimično zapaljena. Odjednom je cela nacija postala svesna da se nešto od fundamentalnog značaja dešava kada su sva tri tv kanala utihnula. Kada je emitovanje nastavljeno, televizija je već bila u rukama opozicije. Državna novinska agencija Tanjug je objavila da je promenila strane. Ovo je možda bio kritičan trenutak kada je rešen ishod bitke. Preko noći su ti prostituisani novinari državnih, ranije pro-Miloševićevskh dnevnika bili primorani da raskinu sa životnim navikama i da počnu da govore nešto što liči na istinu. Kako bilo, stare navike sporo umiru. Čim su bez pompe šutnuli Šefa, nervozno su pogledali preko ramena na novog pre nego što su stavili olovku na papir. Sve novine su izdale specijalna izdanja odražavajući promene u njihovoj uređivačkoj politici. Politika, stari Miloševićev instrument, obajvila je na naslovnoj strani fotografiju Koštunice sa pobedniči podignutom rukom i naslovom: "Srbija na putu za demokratiju", sa podnaslovom koji ga opisuje kao predsednika.

Da su radnici bili organizovani i dovoljno klasno-svesni, mogli su uzeti vlast bez krvoprolića ili građanskog rata. Armija je stala na jednu stranu. Posle sastanka generala, vojska je odmah objavila da će se pridržavati Ustava, i da će pucati samo u samoodbrani. Kao i uvek, armija odražava raspoloženje društva. Ovo je posebno tačno u Jugoslaviji gde armiju čine obični ljudi, koji ne bi bili spremni da pucaju na narod. Čak i da su vojni generali bili spremni da se bore za Miloševića, ne bi mogli to da učine. Jedan krvavi incident, i armija bi se podelila. Uprkos svom strahu od kontra-udara od strane Miloševića, sve izgleda mirno. U petak 6. oktobra, the Guardian piše: "NIgde u zemlji nije primećeno kretanje vojnih jedinica. Momčilo Perišić, bivši armijski šef generalštaba, a sada opoziciona ličnost, rekao je da je kontaktirao jugoslovenske vojne lidere i da su obećali da neće intervenisati."

Stoga je opozcija na sopstveno čuđenje, našla vlast kako leži na ulici, i samo je pokupila. "Krizni štab" je uspostavljen da preuzme funkcije vlade. Oni žure da obnove državu i spreče da pokret "izmakne kontroli". Koštunica je pozvao na ponovno uspostavljanje "reda". Šta je prvi potez? Da se sazove kraj protesta, i da se ponovo uspostavi "red". Novi vladari (i njihovi zapadni pomagači) su najviše zabrinuti da obezbede "glatku tranziciju", i iz pragmatičnih razloga još uvek ne traže krv, za sada. Ipak, napadi na Miloševićeve pristalice su prijavljeni u Leskovcu i Beogradu. U vreme pisanja ovog članka ne zna se gde je Milošević. Prijavljeno je da je viđen da je pobegao u Moskvu ili Minsk, da se krije u Boru na istoku ili da je još uvek u Beogradu. Kako bilo, budućnost mu je mračna. Ako ne dobije strani azil, završiće ili u zatvoru ili dva metra pod zemljom.

Sa svoje strane, Moskva se nije pokazala raspoloženom da pruži gostoprimstvo svom staromprijatelju. Premijer M. Kasjanov je izjavio da "politički azil nije u razmatranju". Poznato je da politika ne zna za zahvalnost i da bivši diktatori nisu interesantna roba!Sa karakterističnim cinizmom, ruski ministar spoljnih poslova Ivanov nije časio časka da otputuje u Beograd i da se rukuje sa novim buržoaskim liderima.

Zašto je Milošević pao

Ima vremena u istoriji kada autokratski ili reakcionarni režim može pasti, ne kao rezultat revolucije, već prosto kao rezultat njegovog sopstvenog internog nazadovanja i iscrpljivanja. Nekada, moć može preći u ruke opozicije (uključujući i radničku klasu) bez borbe, kao što se dogodilo u Mađarskoj 1918, kada je Karoljev režim predao vlast komunistima bez borbe. Ova laka pobeda je kasnije izgubljena greškama Bela Kuna i vođa Mađarske Komunističke Partije, ali to je druga tema. Drugi slučaj je bio kolaps diktature Primo de Rivere 1930. Ovi režimi nisu zbačeni. Oni su se samo srušili kao rezultat untrašnje dezintegracije, kao kada trula jabuka padne sa drveta. Isto važi i za staljinističke režime u Evropi pre 11 godina. Istorija se sada ponavlja.

Hegel je jednom rekao da "sve što je realno, racionalno je". Ali kada država izgubi svoj razlog postojanja, kad postane "neracionalna", i najmanji pokret je može srušiti.

Međunarodna buržoaska štampa je konzistentno tupila na temu da je Milošević "komunista" i da ovaj pokret predstavlja konačnu pobedu "demokratije" (čitaj: "kapitalizma") nad socijalizmom. Ovo potpuno postavlja istinu naglavačke. Miloševićev režim nije imao ni najmanje veze sa socijalizmom. Kao što smo istakli pre dvanaest meseci, ovo je već bio buržoaski polu-bonapartistički režim, kojim je uveliko upravljao mafijaški elemenat:

"Tokom ovog perioda Milošević i mafija oko njega su sprovodili sopstveni program privatizacije. Primer je privatizacija Srpke telekomunikacione kompanije u državnom vlasništvu, 1997. godine kada su Telecom Italia i OTE iz Grčke platili oko 1 milijardu dolara da bi kupili 49% akcija. 1998. velika Beočinska cementara je prodata francuskim i britanskim investitorima. Pančevačka petrohemijska industrija je procenjena na milijardu nemačkih maraka i pripremala se da ide na Londonsku berzu pre nego što je počelo bombardovanje. Državne rafinerije šećera su takođe prodate stranim investitorima. "

"Mnogi iz Miloševićeve klike su uspeli da postanu vlasnici imovine u ovom procesu i da se transformišu u kapitaliste. Oni nemaju na umu interese srpskih radnika, već svoju ličnu pohlepu za bogatstvom, moći i privilegijama." (iz "Zašto se marksisti protive i Miloševiću i opoziciji u Srbiji", Ted Grent i Alen Vuds. 1. septembar 1999.)

Ono što je propalo u Jugoslaviji nije bio ni socijalizam ni komunizam, već monstruozna birokratska karikatura koje je već uspela da uništi osnovu nacionalizovane planske ekonomije i koja se kretala u pravcu kapitalizma čak i pre ovih događaja. Jedina razlika između ovih elemenata i opozicije je bila u tome ko će podeliti plen. Pobeda opozicije, kako bilo, značiće da da će kretanje ka kapitalizmu biti ubrzano, na štetu jugoslovenske radničke klase i naroda uopšte.

Po istraživanjima javnog mnenja pre godinu dana preko 70% srpske populacije ježelelo da vidi Miloševića kako odlazi, ali u isto vreme preko 40% nije verovalo opozicionom pokretu. Problem u Srbiji je u tome što radnička klasa nema svoj sopstveni politički glas. Stoga borba između Miloševićevog režima i opozicije je borba između dva kapitalistička kampa. Svi se oni slažu u jednom: da ekonomija treba da bude privatizovana. Samo se ne slažu oko toga kako terba biti privatizovana i ko treba da 'omasti brk'.

Milošević je očigledno želeo da se osigura da njegova klika konsoliduje kontrolu nad privatizovanom ekonomijom. Opozicioni lideri predstavljaju pro-zapadno buržoasko stanovište. Oni žele "reforme", tj. privatizaciju, bržim korakom, i žele da otvore put njihovim zapadnim sponzorima. Ni jedan put neće ponuditi rešenje radnicima i mladima u Srbiji. U oba slučaja mase će stradati jer bogatstvo koje proizvedu svojim radom pljačka nastajuća buržoaska klasa i bivše staljinističke birokrate.

Razlog zbog koga je opozicija dobila podršku je trulost Miloševićevog režima. Režim u Beogradu nije rešio nie jedan od problema s kojima se zemlja suočila. Naprotiv. Ovaj polu-bonapartistički režim, baziran na mafiji i korupciji, uništio je zemlju i doveo je na rub provalije. U prošlosti je Jugoslavija imala zadovoljavajući životni standard. Sada je sve to prošlost. Ekonomski autput Srbije je prošle godine bio polovina onoga od pre deset godina. U istom periodu prosečni mesečni prihod je pao sa oko 1200 dm na oko 210, sa padom od 40% u proteklom periodu. Životni standard je drastično pao. Mnogim radnicima nisu isplaćene plate i penzije. Čak i pre bombardovanja nezaposlenost je zvaničnobila 25%. Ali NATO bombardovanje je izazvalo masovnu destrukciju proizvodne baze i infrastrukture.

Miloševićeva avanturistička politika je dovela do nacionalne katastrofe neviđenih razmera. Za 13 godina, Milošević je uspeo da se održi na vlasti kombinacijom veštih makijavelističkih manevara i politikom koja je težila permanentnom ratu. Ne zaboravimo da je došao na vlast cinično igrajući na kartu srpskog šovinizma. Ovo je imalo fatalnu ulogu. Tito je uspeo da zadrži jedinstvo Jugoslavije na bazi autonomije regiona. Uništavajući ovu autonomiju, Milošević je zauzeo katastrofalni kurs koji je otvorio vrata manevrima imperijalizmu i doveo do razbijanja Jugoslavije. Ovo je bio potpuno reakcionarni razvoj događaja koji je bio protiv interesa svih naroda bivše Jugoslavije. Sada je Srbija izašla kao najveći gubitnik od svih. Posle deset godina nacionalnih konflikata krajnji rezultat za srpski narod je raseljavanje 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova. Srbi su poniženi u tri rata koji im nisu doneli ništa sem bede. Ova činjenica je polako dolazila u svest masa i na kraju dovela do sadašnjeg otrežnjenja.

Poslednji očajnički trzaj ovog kockara je bio rat na Kosovu. Ukidajući autonomiju Kosova, Milošević je lično odgovoran za lanac događaja koji su nužno doveli do rata u provinciji. Prirodno, imperijalisti su ovo iskoristili i stupili u kampanju bombardovanja. Dokle god je rat trajao, Milošević je bio siguran. Prezir srpskog naroda prema varvarskom NATO-u je minirao pro-zapadnu buržoasku opoziciju Još jednom je Milošević mogao da razgori šovinizam da bi se održao na vlasti, uprkos užasnom padu životnog standarda ljudi. Ali, jednom kada se rat završio, kao što smo i predvideli pre godinu dana, otrovni dimovi šovinizma su postepeno raspršeni, ostavljajući srpski narod da se suči sa surovom realnošću.

Buržoaski opozicioni lideri, podsticani imperijalizmom zapada, nisu gibili vreme i odmah su počeli da udaraju u talambase "demokratije". I dobili su odziv među studentima i srednjom klasom. Ali njihova fatalna slabost je bio nedostatak osnove među radničkom klasom. Bez podrške radnika, ništa nije moglo biti učinjeno. Odlučujuća uloga proletarijata je sa apsolutnom jasnošću demonstrirana u poslednjih par dana. Bez akivne participacije radnika, posebno rudara, najverovatnije bi Milošević pobedio. Kao što je srpski marksista istakao, on bi prosto proglasio sebe za pobednika u drugom krugu i onda policijom rasterao demonstrante. Ali štrajkovi su sve to promenili. Oni su upozorili režim da su ulozi povećani. Dali su nadu demonstrantima i uzdrmali moral policije.

U revolucionarnoj situaciji, kao što je veliki francuski revolucionar Danton istakao, osnovni kvalitet koji je potreban je odlučnost. Oklevanje je fatalno. U Jugoslaviji su mase preuzele inicijativu. Vlasti su bile potpuno iznenadjene u uhvaćene u raskoraku. Da je Milošević odmah poslao policiju za razbijanje demonstracija možda bi uspeo da razbije pokret pre nego što je on dostigao potrebnu veličinu. Ali oklevao je i trenutak je izgubljen. To je kao džinovska grudva koja je uspeta na planinu uz veliku muku, ali kada je dostigla vrh, počinje da se kotrlja nizbrdo, povećavajući masu u ubrzanje dok ne postane potpuno nezaustavljiva lavina. Dok su vlasti shvatile šta se dešava, mogućnost kontraudara je potpuno nestala Kada je pokret jednom dostigao određenu tačku, svaki pokušaj da se. uguši u krvi bi imao potpuno suprotan efekat.

Pa, da li je ovo onda bila radnička revolucija? Nažalost, ne. Radnici su intervenisali, ili bar u najmanju ruku, deo radnika. Ostali su ostali pasivni. Zaista, zapadni mediji su javljali sve do trenutka kada je cela situacija eksplodirala, da većina radnika još uvek podržava Miloševića. Tačnije, nisu verovali opoziciji. I ovde su bili prilično u pravu. Ali, kao što je srpski marksista istakao, sve veći broj radnika je nažalost, umoran od ekonomskih teškoća, ratova, sveprisutne korupcije, laži i manipluacija, bio primoran da potraži alternativu, a jedina alternativa na raspolaganju u datom trenutku je bila buržoaska opozicija. Iako skeptični, mnogi bi slegnuli ramenima i rekli: "Pa dobro, ne može nam biti gore. Zašto da im ne pružimo priliku?"

Slično osećanje je postojalo pre deset godina u istočnoj Evropi i Rusiji. To je značilo da, ako su radnici uopšte intervenisali, to su činili ne pod svojom sopstvenom zastavom, već pod tuđom zastavom buržoazije. Ovo je bio fatalan potez za koji su platili veliku cenu. Jer kada buržoazija podigne zastavu "slobode", to neizbežno znači slobodu da eksploatišu i ugnjetavaju radničku klasu. Ovo je bolna lekcija radnika Rusije, Bugarske, i Rumunije. Sada su na redu Srbi.

U međuvremenu, nužno je da marksisti kažu istinu radničkoj klasi. Ako se borite pod zastavom druge klase, ako napustite nezavisnu klasnu poziciju, onda je karakter pokreta određen liderima, ne vama. U trenutku istine, kada je borba završena, naćićete se prevarenim i opljačkanim. Buržoazija koja sada govori samo o slobodi, staće vam nogom za vrat i biće vam gore nego pre. Da li želite da čujete ovu poruku danas? Dobro. Ali život je nezgodan učitelj, i sutra ćete slušati.

Osobine opozicionih lidera

Namere buržoaskih opozicionih lidera nisu tajna. Oni su objavljeni u Programu Demokratske Opozicije Srbije, gde se, u poglavlju "Prva godina nove vlade", između ostalog kaže sledeće:

Kao jedna od opcija stabilizacije monete predlaže se "uvođenje dvovalutnog sistema, tj. legalizacija nemačke marke u unutrašnjem prometu", i "slobodan ulaz stranim bankama sa dobrom reputacijom."

Finansije za njihov program tzv. "ekonomskih reformi" (u stvarnosti privatizacije) treba da dođu iz "direktnih stranih investicija (prodaje državne imovine u procesu privatizacije)".

Oni predlažu "liberalizaciju cena", tj. ukidanje administrativnih kontrola nad cenama. Uveli bi subvencije samo za "siromašne" i tvrde da se, "trenutno sve kategorije populacije bespotrebno štite kontrolisanimcenama."

Takođe planiraju da primene "liberalizaciju spoljnotrovinske razmene" sa "ukidanjem svih uvoznih i izvoznih kvota (osim za poljoprivredu)".

Ali najvažniji deo njihovog programa, koji ih definiše kao reakcionarnu kontra-revolucionarnu koaliciju je deo o "privatizaciji" gde prilično jasno kažu da: "privatizacija mora biti izvršena relativno brzo zbog enormnog zaostatka u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji - privatizacija će biti obavezna - proces privatizacije mora biti transparentan - privatizacija će pretežno biti sporvođena kroz direktnu prodaju državnog vlasništva, uzimajući u obzir velike nasleđene javne dugove koji trebaju biti plaćeni - privatizacija će stimulisati razvoj tržišta kapitala". (naš emfazis)

Šta više reći?

U stvarnosti, lideri opozicije su pro-zapadni, pro-buržoaski i za privatizaciju. Reč "demokratija" na usnama ovih dama i gospode znači isto ono što je značila pre deset godina u Rusiji. Vojislav Koštunica i drugi "demokratski" lideri, kao Zoran Đinđić i Žarko Korać ni ne pokušavaju da sakriju svoje buržoaske poglede. Ovu opoziciju podržava imperijalizam novcem i resursima. Optužbe da je opozicija na platnom spisku Vašingtona su dobro dokumentovane. Članak Steven Erlangera za "New York Times" zaključuje da optužbe koje mi i mnogo drugih ljudi podižemo o mešanju SAD u Jugoslaviju nisu laž. Zaista, Erlanger dodaje informacije koje mi nikako nismo mogli imati. Na primer, kaže da se "koferi puni keša" šalju preko granice u Jugoslaviju da se finansira "demokratska opozicija".

Erlanger tvrdi da je "nezavisnim novinarima i tv i radio stanicama" ovde rečeno od strane američkih zvaničnika za pomoć da "ne brinu mnogo o tome koliko sada troše", da ih još dosta čeka, rekao je jedan od tih zvaničnika. Drugi u opoziciji se žale da su Amerikanci nespretni, da šalju e-mail poruke sa "state.gov" domena - adrese Stejt Dipartmenta - okupljaju ljude na nepolitičke sastanke sa američkim zvaničnicima u Budimpešti, Crnoj Gori ili Dubrovniku, u Hrvatskoj." ( NY Times, 20.9.2000.)

"Čak i pre rata na Kosovu, SAD su trošile i do 10 miliona dolara godišnje da podržavaju opozicione partije, nezavisne medije i druge institucije koje se protive Miloševiću. Sam rat je koštao milijarde dolara. Ove fiskalne godina, do septembra, administracija je potrošila 25 miliona dolara da podrži srpsku "demokratizaciju", sa ko zna kolikim količinama novca potrošenim tajno da se pomognu propali protesti prošle godine, koji nisu srušili Miloševića, ili da utiču na sadašnje izbore. Za narednu godinu, administracija zahteva 41,5 miliona u otovrenoj pomoći srpskoj demokratizaciji, iako će Kongres verovatno da smanji taj zahtev." (ibid.)

I opet: "Ali malo je truda uloženo da se sakrije činjenica da zapadni novac plaća znatan deo istraživanja, reklamiranja, štampanja, i druge troškove opozicione političke kampanje - da bi dala opozicionim liderima bolje šanse da prenesu svoju poruku u kvazi-autoritarnim sistemu gde je posebno televizija u čvrstim rukama vlasti." (ibid.)

Kongresno svedočenje, od 29. jula 1999. citira američke zvaničnike koji su onda bili upetljani u jugoslovensku politiku, kao što su Robert Gelbard i Džejms Perdju, u kome govore Senatoru Džozef BIden iz Delavera o njihovim projektima. Oni opisuju stvaranje "prstena oko Srbije" od radio i tv stanica koje emituju u Srbiju iz Bosne i Crne Gore, trošeći 16,5 miliona u protekle dve godine da bi se podržala "demokratizacija u Srbiji", i dodatnih 20 miliona da se podrži predsednik Crne Gore, Milo Đukanović, koji se odvojio od Miloševića 1998.

U interesantnoj inverziji formule fon. Klausevica, ekonomija je ovde nastavak rata drugim sredstvima. Ne treba spominjati da imperijalizam SAD ne troši tolike sume novca bez dobrog razloga. Da upotrebimo staru izreku: "Onaj ko plaća muzikanta, bira melodiju". Imperijalističke SAD su odlučne da stave Jugoslaviju pod svoju kontrolu. Šta nisu mogle da postignu bombama sada pokušavaju dolarima. Pobeda opozicije bi značila subordinaciju Jugoslavije zapadu i "tržišnoj ekonomiji". Došlo bi do potune privatizacije industrije. Ovo bi samo uvećalo opšti haos i načinilo situaciju još gorom. Kao i u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji, glavni gubitnik bi bila radnička klasa. To bi bila katastrofa za narod Jugoslavije koji već dugo strada. Zbog toga se radnička klasa dugo držala podalje od opozicije. Generalni štrajk je bio propast, sa izuzetkom rudara, čije akcije su posebno zavedene, jer bi oni bili među naviše pogođenima ako opozicija dođe na vlast.

Uloga imperijalizma

Vesti o padu Miloševića su dočekane sa hvalospevima zapadnih lidera. Toni Bler i Bil Klinton su otvoreno likovali na televiziji o padu njihovog najomraženijeg neprijatelja. Ali sa ovim javnim triumfalizmom ide i doza nelagodnosti. Klinton je upozorio da vojna akcija da se ukloni Milošević "ne bi bila odgovarajuća". Previranja jugoslovenskog društva, haos i "anarhija" na dugi rok im ne donose dobro.

Osude Miloševića od strane imperijalista i njihova prijateljska obraćanja srpskom narodu puna su licemerja. Ova civilizovana, hrišćanska gospoda koja su rasturila Jugoslaviju bombarodvanjem sada su prijatelji jugoslovenskog naroda. Njihov stvarni stav prema Jugoslaviji je pokazan uvođenjem monstruoznih sankcija. Sankcije je nametnula vlada SAD i njeni saveznici da bi se deorganizovale i dalje uništile proizvodne snage i infrastruktura. One su teško oštetile jugoslovensku privredu i izazvale sveopšte siromaštvo i patnju. U stvarnosti, njihov jedini problem sa Miloševićem je da on ne želi da bude njihov vazal. Da bi se izazvao pad njihovog neprijatelja, sva sredstva su opravdana.

Poslednjih godina Vašington je ojačavao svoja uporišta na Balkanu. Albanija je već pion u rukama imperijalističkih SAD i NATO-a. Bugarska i Rumunija su pale. A posle bosanskog i kosovskog konflikta, SAD sada efektivno kontrolišu veliki deo teritorije u regionu. One ojačavaju svoju vojnu moć u Makedoniji i sada su se nameračile na Crnu Goru. U Hrvatskoj, posle smrti Tuđmana, instaliran je pokorniji režim. Samo je ostao srpski režim da štrči. Ovo, i ništa drugo, određuje politiku SAD.

Uprkos svoj propagandi, Kosovski rat nije rešio ništa za imperijalizam. To čak nije bila ni vojna pobeda striktno govoreći. Jugoslovenska armija nije bila pobeđena u otvorenom konfliktu, iako je naneta užasna šteta jugoslovenskoj privredi i superstrukturi neselektivnim bombardovanjem civilnih meta. Da su stvari došle do kopnenog rata, vojni rezultat bi izgledao vrlo drugačije. Jedini razlog zašto nije bilo tako je da je Jeljcin, iz potpuno sebičnih razloga, napustio Miloševića u kritičnom momentu.

Rezultat ovog nelagodnog kompromisa je prekid, u kome Kosovo ostaje formalno deo Jugoslavije, ali se Jugosloveni ništa ne pitaju. Ovo je viđeno na nedavnim izborima kada su okupatorske snage pokušale da se umešaju da bi sprečile ljude sa Kosova da učestvuju, iako su na to imali zakonsko pravo.

Preko godinu dana po prekidu neprijateljstava, ništa nije rešeno na Kosovu. Niko nije zadovoljan. Umesto etničkog čišćenja Albanaca od strane Srba, sada imamo etničko čišćenje Srba od strane Albanaca, mnogo hiljada Srba, Roma, i drugih manjina koje su isterane iz njihovih domova. Lideri OVK, koje je zapad nedavno slavio kao "borce za slobodu" pokazali su se kao banda reakcionarnih kriminalaca, koji su se obogatili trgovinom drogom, švercom oružija, i prodajom ukradenih automobila. Dok su brutalno ugnjetavali Srbe, oni su se i međusobno borili kao što se različite grupe mafijaša bore za veće parče torte.

Na nesreću po OVK, imperijalisti nemaju nameru da im daju nezavisnost, pošto bi to, kao što smo davno istakli, značilo sveopšti rat na Balkanu.

Revolucija ili kontra-revolucija?

Da li događaji u Jugoslaviji čine revoluciju? Trocki je u svojoj Istoriji ruske revolucije objasnio da je navažnija karakteristika revolucije direktno učešće masa u političkoj aktivnosti. Sa ove tačke gledišta, ono to vidimo pred nama je zaista revolucija.Ipak, to ne iscrpljuje pitanje. Ako se zapitamo koje klasne snage su vodile pokret, moramo reći da je vođstvo buržoasko, koje je eksploatisalo pokret i nezadovoljstvo masa za sopstvene sebične ciljeve. Situacija je stoga vrlo kontradiktorna.

Elementi revolucije su nesumnjivo prisutni, i bilo bi potencijala za istinsku radničku revoluciju da je bio prisutan subjektivan faktor, to jest da je postojalo istinsko revolucionarno vođstvo radničke partije. U odsustvu subjektivnog faktora, kako bilo, pokret će neizbežno završiti na isti način kao i u Rumuniji; kao reakcionarni buržoaski režim.

To je ono što je tragično u događajima u Jugoslaviji. Bilo je tako lako da se zbaci naizgled svemoćan režim! Tako lako, a ipak tako teško! Tako teško za radničku klasu da iskoristi prednost sopstvene pobede, i da spreči da vlast padne u ruke njenih neprijatelja! A ipak, sve što je bilo potrebno je apelovati na radnike da formiraju sopstvene demokratske organe vlasti, izabrane radničke komitete, na svakom radnom mestu i radničkom okrugu (koje su Rusi nazivali sovjetima), da prošire ove komitete da uključe stdente, seljake i vojnike, da ih povežu lokalno, regionalno i na nacionalnom nivou. Vlast bi onda mogla mirno preći u ruke radnog naroda. Tako lako, a ipak tako užasno teško bez neophodne marksističke partije da objasni zašto je to potrebno.

Ali nema takve partije. Glas radnika biće ugušen u opštoj vici koja kaže "pobedili smo!, pobedili smo!" Opšta euforija pobede je otrovna koliko i velika doza šljivovice, i mamurluk narednog dana biće odgovarajuće bolan. Jer, ko su "mi" koji su pobedili? I kako se ova pobeda manifestuje? Ovo su pitanja koja sada niko neće da postavlja. Ali ona moraju biti postavljena, i na njih odgovoreno.

Marksisti su već postavili pitanje i odgovorili na njega. pre godinu dana smo upozorili: "Masovna privatizacija će podrazumevati dalja uvećanja ionako visoke stope nezaposlenosti. Ona će uključivati uništavanje ono malo socijalnih davanja koja su preostala od prošlog režima baziranog na državnom ekonomskom planiranju. Zato marksisti apsolutno ne mogu dati podršku opozicionom pokretu u Srbiji. Ne zato što imamo bilo kakvih iluzija oko Miloševića. Milošević je takođe neprijatelj radnog naroda. Oba kampa su protiv radnika. Opozicija se krije iza kamuflaže "demokratije", ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, koji nije poznat po demokratskom ponašanju kada dođe do zaštite njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa."

Bez obzira koliko Milošević da je bio loš, buržoaska opozicija, ti zapadni pioni sa svojim planom o privatizaiciji u džepu, nesumnjivo će biti hiljadu puta gori. Jedini put naped iz sadašnje situacije je na bazi nezavisne klasne politike radnika i sindikata. Bez podrške buržoaskim partijama! Jedino rešenje je uspostavljanje radničkih komiteta, i borba za radničku vlast kao jedinu alternativu Miloševiću i buržoaskoj opoziciji.

S obzirom na opštu konfuziju i slabost subjektivnog faktora, izgleda da je neizbežno da sadašnja povoljan situacija neće potrajati. Prilika će biti izgubljena i ustanak će biti samo uvod u instaliranje otvoreno buržoaskog režima. Radni ljudi Srbije će platiti veliku cenu za ovo. Ali, život uči, i pre ili kasnije pokret će se ponovo javiti na višem, socijalističkom nivou.

Ni Milošević ni Koštunica, već radnička alternativa!

Ne kapitalizmu! Za socijalističku Jugoslaviju!

Za Socijalističku Federativnu Jugoslaviju, pod demokratskom kontrolom i upravom samih radnih ljudi!

Za demokratsku Balkansku Socijalističku Federaciju!

Alan Woods i Ted Grant
London, 6. oktobar 2000.

1) Napomena, 9. 10. 2000.

Gornji dokument je napisan u žiži događaja, pre nego što je situacija bila potpuno jasna. Jedina mala izmena koju bi smo trebali napraviti je u odnosu na položaj Miloševića. Sada je jasno da, nasuprot ranijim izveštajima, nije napustio zemlju već je ostao u Beogradu, gde se susreo sa ruskim ministrom spoljnih poslova. Šta se događalo među njima ne možemo znati. Verovatno mu je Ivanov savetovao da se odrekne svih pomisli na otpor (savet koji bi bio suviša u svakom slučaju) i da kao dobar "demokrata" prizna poraz u zamenu za mogućnost da u budućnosti odigra nekakvu ulogu u jugoslovenskoj politici. Povinujući se neizbežnom, stari sivi lisac se pojavio na jugoslovenskoj televiziji zahvalno zaključujući poraz. Činjenica da je ovaj poraz nanesen na ulicama posle borbe koja je bila daleko od zahvalne nikome nije promakla. Štaviše, još uvek nije jasno da li će Miloševiću biti dozvoljeno da igra ulogu u jugoslovenskoj politici ili da li će uopšte ostati na slobodi neki period vremena.

Istina, novi lideri nastupaju oprezno, stalno ponavljajući da neće biti revanšizma. Ovo, kako bilo, nije rezultat nikakvih humanih pobuda. Oni moraju da se osvrću preko ramena ka generalima, koji ne bi lako podneli bilo kakvo suđenje Miloševiću i njegovim pristalicama, jer se plaše da bi oni mogli biti sledeći.

Što se tiče Amerikanaca, oni nastavljaju da reže o ratnim zločincima prizivajući bauk suda negde u Holandiji, čija je svrha misterija za većinu ljudi i koji do sada nikome ništa nije presudio. Pet godina posle bosanskog konflikta, Karadžić i Mladić ostaju na slobodi, trljajući nos Vašingtonu i njegovom sudu. Sada se čini da Milošević čini isto. Kako bilo, lord Oven, koji je izgleda naučio ponešto iz svojih pređašnjih bosanskih avantura, upozorio je da zapad treba da ostavi Miloševića na miru. Ističući sada ovo škakljivo pitanje, Vašington samo pokazuje staru izreku o američkim generalima (i diplomatama, kao što je Medlin Olbrajt) koja kaže da su oni nesposobni da savladaju veštine marširanja i žvakanja žvaka u isto vreme. kao što je Francuz jednom primetio: "Ovo je gore od zločina, ovo je greška!"

2) Teorija zavere i događaji u Jugoslaviji
autor: Alan Woods
London, 10. oktobar, 2000

Kako se dim razilazi nad situacijom u Jugoslaviji, javljaju se mišljenja podesna za svačiji ukus. Kao u radnji za odela krojena po meri, samo uđete u prodavnicu, i probate bilo šta što vam se prohte. I naravno, nemate obavezu da platite.

Postoji vrlo duga tradicija u balkanskoj politici da se pribegava teorijama zavere da bi se bilo šta objasnilo.Uvek se kuje neka mračna zavera u nekoj stranoj kancelariji ili drugde, neke opskurne sile koje iz ko zna kojih razloga manipulišu događajima. Takve stvari su neodvojive od balkanskih političkih komentara koliko i Ave Marija od časnih sestara ili seks skandali od spavaće sobe Bila Klintona.

Posle zbacivanja Miloševića, sada smo obavešteni da je to rezultat zavere. Ista priča je progurana pre deset godina da bi obasnila zbacivanje Čaušeskua u Rumuniji. Gradonačelnik Čačka, malog grada nedaleko od Beograda, ubeđivao nas je na televiziji da je sve ovo davno ugovoreno u tajnom sporazumu između jugoslovenske tajne policije i njega samog. Prišli su mu, kaže, neki od njenih članova koji su mu rekli da je dobar čovek i da radi veliki posao, koji treba da nastavi da radi, i, usput, ako ikada poželi da daju svoj život za njegovu stvar, samo neka ih pozove!

Melodramatični ton priče nas odmah stavlja u gard. On je čovek koji želi da prenaglasi njegovu stvarnu ili zamišljenu ulogu u oblikovanju događaja. Ipak, nemamo razloga da sumnjamo da se takvo pristupanje zaista i dogodilo. U našoj analizi nedavnih događaja (vidi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji). objasnili smo da je osnovni razlog zbog koga je Milošević pao unutrašnji raspad režima. Da je bilo cepanja i podela u režimu nije tajna. Ova činjenica, kako bilo, daleko od toga da je kontradiktorna karakterizaciji događaja kao revolucije, u stvari je potvrđuje.

Lenjin je rekao da su četri preduslova revolucije:
1) vladajući krug treba da bude podeljen i u krizi, nesposoban da vlada na isti način kao i ranije,
2) srednja klasa treba da bude u previranju i da oscilira između vladajuće klase i proletarijata,
3) radnička klasa mora biti spremna da se bori i da napravi i najveeće žrtve da promeni društvo, i
4) revolucionarna partija i rukovodstvo.

U Jugoslaviji, iako je bilo nekih osobenosti, može se reći, sa izuzetkom poslednje tačke, svi drugi faktori su u manjoj ili većoj meri bili prisutni. Tačno je da je radnička klasa ostala ambivalentna sve do poslednjeg trenutka, kada je konačno stala iza pokreta. To je bio odlučujući element u jednačini. Što se tiče srednje klase, ona nije oscilirala, već otvoreno istupala protiv režima. Nažalost, stala je iza buržoaske opozicije koja im je obećala da će ih odvesti u obećanu zemlju, a odvešće ih samo u novi košmar. Ali, to je druga priča.

Naš fokus je centriran na krizu režima, koja, kao što Lenjin objašnjava, jeste prvi uslov za revoluciju. Da je režim bio podeljen i u procesu dezintegracije potvrđuju izvori koji su simpatisali prethodnu vlast. U članku pod nazivom Mafija podstaknuta SAD-om pokušava udar na demokratiju u Jugoslaviji", prof. Michel Chossudovsky za nedavne događaje optužuje mahinacije CIA-e.

Nema nikakve sumnje da je CIA bila aktivno umešana u podsticanje opozicije protiv Miloševića, ili da je Vašington plaćao buržoasku opoziciju. Sam Koštunica je javno demantovao da je dobio ikakav novac. Ali, ako je ovo istina, to je tako samo zato što je kao srpski nacionalista, ne baš pouzdan saveznik Vašingtona. Ali druge vođe buržoaske opozicije sigurno su dobile pozamašne sume od imperijalističkih SAD.

Članak citira informacije za koje smo mi znali da su istinite iz drugih izvora (neke od njih smo naveli u analizi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji).

Ali, da su temelji režima bili čvrsti, nikakva količina stranog mita ne bi ga mogla srušiti. U stvari pritisak SAD je imao efekta u samom režimu. Činjenica da su članovi tajne policije prišli vodećim članovima buržoaske opozicije je pokazatelj toga. Tajne službe su očigleno znale više o stvarnoj situaciji nego bilo koja druga grupa. Osetile su kuda vetar duva i pripremala se da "napuste brod."

Kako bilo, kao i uvek, teorija zavere i dalje otvara više pitanja nego što daje odgovora. Prvo, treba primetitit da su se ovi agenti tajne službe izražavali sa najvećimoprezom. U stvari, dali su mig da bi ih naveli da su "stvarno" na njihovoj strani, i da iz pozovu kada dođe trenutak. Drugim rečima, tražili su zgodan izlaz kada postane stvarno gusto, a dotle su sedeli u svojim komfornim kancelarijama primajući dobre plate. Ako se ovo naziva "žrtvovanjem života za stvar" nikada ne bi nedostajalo dobrovoljaca za "umiranje"! Rečeno nam je da su kontakti sa ovim ljudima garantovali uspeh pobune. Ali nije data nikakva informacija o tome koliko ih je bilo, niti od čega se sastojalo njihovo sudelovanje. Jasno je da je ovo bila manjina, i da je svakako bila značajna kao simptom unutrašnjeg raspada režima, ali je jednako tačno da to bez intervencija masa nigde ne bi dovelo. Tip ponašanja koji se može očekivati od ovakvih "heroja" kao što su naši prijatelji iz tajne službe, potpuno nam je poznat. Da je pokret protiv Miloševića bio dovoljno snažan, onda bi oni odjednom pokazali spremnost da "umru za cilj". Da, sa druge strane, pokret nije bio dovoljno snažan, oni bi se jednako lako prikazali kao najodaniji Miloševićevi ljudi, i dokazali to momentalnim hapšenjem gradonačelnika Čačka i njemu sličnih.

Kako se ispostavilo, pokret je imao tako masovan karakter da su ovi elementi u režimu koji su već oscilirali ili flertovali sa opozicijom bili prelomili u svojim glavama. Drugim rečima, intervencija masa, i pre svega bar značajnog dela radnika, je ta koja je konačno podelila režim i izazvala njegov pad. Takvi događai su poznati kao revolucije. Nažalost, zbog odsustva partije i vođstva, celu situaciju su preuzeli i iskoristili buržoaski elementi koji će sada srpskom narodu dati dobru lekciju o tome šta znači buržoaska "demokratija". U jednoj Ezopovoj basni, žaba se naduvava da bi pokazala kako je ona velika. Naduvava se do tačke u kojoj konačno eksplodira. Dan pošto se borbe završe, svi "heroji" dolaze da nam objasne kako su u stvari oni, i niko drugi, ti koji su dobili bitku. Možemo slobodno ostaviti gradonačelnika Čačka i njegovu tajnu službu da se hvale "svojom" pobedom uz par flaša šljivovice, dok se radnička klasa Srbije priprema za buuće bitke koje će zaista odrediti sudbinu društva.

Zasto se marksisti suprotstavljaju i Milosevicu i "opoziciji" u Srbiji

2008-01-10T10:54:00.000-08:00

25 Septembar 1999

Autori: Ted Grant i Fred Weston

Štampa na Zapadu je u poslednje vreme forsirala opozicioni pokret koji se razvija u Srbiji. Najavljivali su blizak pad Miloševića još od kraja NATO-ovog bombardovanja. Stoga je 4. avgusta The Guardian objavio članak pod naslovom 'Kampanja za isterivanje Miloševića se zahuktava'. Televizijski izveštaji su posebno insistirali na ovakvom uglu posmatranja stvari. Ali kada se pogleda stvarna situacija, dobija se kompletno drugačija slika.

Po rezultatima istraživanja javnog mnenja preko 70% srpske populacije bi želelo da vidi Miloševića kako odlazi, ali u isto vreme 40% ne veruje opozicionom pokretu. Problem u Srbiji je taj što radnička klasa nema svoj sopstveni politički glas. Stoga je borba između Miloševićevog režima i opozicionog pokreta borba dva kapitalistička kampa. Svi se slažu u jednom: da ekonomiju treba privatizovati. Ono oko čega se ne slažu je kako ona treba da bude privatizovana, i ko treba da pokupi kajmak.

Milošević očigledno želi da bude siguran da je njegova klika ta koja će konsolidovati svoju kontrolu nad privatizovanom ekonomijom. Opozicioni lideri predstavljaju više pro-zapadnu buržoasku struju. Oni žele "reforme", tj. privatizaciju, što bržu, i žele da očiste put njihovim sponozrima sa zapada. Ni jedan od ova dva puta ne nudi rešenje radnicima i mladima u Srbiji. U oba slučaja će mase patiti dok se bogatstvo koje stvaraju svojim radom pljačka od strane nastajuće buržoazije i eks-staljinističkih birokrata.

Da bi smo bolje razumeli situaciju, moramo prvo pogledati šta se dešava sa srpskom ekonomijom. Privreda je već bila u samrtnom ropcu i pre bombardovanja od strane NATO-a. Sada je katastrofalna. Po Jane's defence publications više od 62% srpskih transportnih sistema, 70% strujnih kapaciteta i 80% kapaciteta za preradu nafte su uništeni ili oštećeni tokom bombardovanja. Ekonomski autput je sada u Srbiji pola od onoga što je bio pre deset godina. U istom periodu, prosečna mesečna plata je pala sa 3400 (!?!?!?) na oko 370 (!?!?!?), sa padom od oko 40% u proteklom periodu. Mnogi radnici nisu dobili plate i penzije od marta. Još u 1993. štednja mnogih porodica je već zbrisana inflacijom od 700 miliona procenata!

Postoji hroničan nedostatak investicija. Kao posledica, infrastruktura privrede je propala. Pre bombradovanja, nezaposlenost je zvanično bila 25%. Uništavanja koja su izazvana bombardovanjem su sada verovatno udvostručile tu cifru. Sankcije koje je nametnuo zapad ni u kom slučaju nisu pomogle. Sve što su postigli je da dalje kriminalizuju ekonomiju, dok mafija zarađuje ogromne količine novca krijumčarenjem. Mafija u stvari podržava Miloševića.

Tokom ovog perioda, Milošević i gangsterska klika oko njega su sprovodili svoj privatizacioni program. Primer je privatizacija srpske državne telekomunikacione kompanije u 1997, kada su Telekom Italija i OTE iz Grčke platili oko 1 milijarde dolara da bi kupili udeo od 49%. U 1998. velika Beočin cementara je prodata francuskim i britanskim investitorima. Pančevačka petrohemijska industrija je procenjena na milijardu maraka i trebalo je da ide na Londonsku berzu pre nego što je bombardovanje počelo. Državne šećerane su takođe prodate stranim investitorima.

Mnogi iz Miloševićeve klike su uspeli da postanu vlasnici u ovom procesu i transformišu se u kapitaliste. Njih ne zanimaju interesi srpskih radnika već bogatstvo, moć i privilegije.

Ali, kakav je program opozicije? I da li je ona alternativa? Opoziciju razdiru podele. Ne mogu se čak složiti ni ko će govoriti na njihovim protestima, i kojim redom će govornici izlaziti. Takođe joj je delimično data prilika da se pokaže kroz lokalnu vlast u proteklom periodu. Pretrpela je katastrofalne serije borbi za moć i korupcionaških afera.

Opozicija ima jednu stvar koja je, kako bilo, ujedinjuje, i to je želja da se dovede na vlast vlada koja će ubrzati proces privatizacije. Njihov zahtev je da Milošević siđe sa vlasti i da ga zameni tranziciona vlada tehnokrata. Kao što The Guardian (4. avgust) ističe, "prelazna vlada bi imala jednogodišnji mandat. Premijer bi imao dva zamenika, od čega bi jedan imao specijalnu odgovornost za ekonomsku reformu." To prilično jasno pokazuje na šta ciljaju.

Stvaranje takve vlade je jedna od centralnih tačaka tzv. "pakta za stabilnost Srbije". Ovaj dokument koji je sačinila grupa ekonomista iz Srbije, je pokušaj da se ona prilagodi zahtevima regionalnog pakta za stabilnost sastavljenog od strane zapadnog imperijalizma. Imperijalisti isključuju Srbiju iz ovog pakta i podržavaju opoziciju u njenom pokušaju da ukloni Miloševića. U tom smislu, opozicioni lider su samo marionete zapadnog imperijalizma.

Oslanjajući se na "pakt za stabilnost", članak objavljen u Le Monde Diplomatique (jul 1999.) objašnjava suštinu ovog projekta. "Pakt je u suštini namenjen uvođenju tržišnih mehanizama gde god je to moguće, i gotovo je sigurno da će mnoge balkanske države doživeti ovu vrstu rekonstrukcije bolno koliko i rat." Eto! Proces kojim će veći deo ekonomije Balkana, a posebno Srbije, biti privatizovan će biti vrlo bolan za mase.

Masovna privatizacija će uključiti dalja povećanja već visokog nivoa nezaposlenosti. Ona će značiti i destrukciju i ono malo preostale socijalne zaštite koja je preostala od straog sistema planske ekonomije. Zbog toga marksisti apsolutno ne mogu dati podršku opozicionom pokretu u Srbiji. Ne zato što imamo iluzije oko Miloševića. Milošević je takođe neprijatelj radnika. Oba kampa će naterati radnike da snose posledice. Opozicija se krije iza kamuflaže "demokratije", ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, ne baš proslavljenog po demokratiji kada je u pitanju zaštita njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa.

Zapadni imperijalizam je obećavao novac za obnovu ekonomije eks-jugoslavije i celog Balkana. Posebno je isključio Srbiju iz projekta. Oni zahtevaju da Milošević ode pre nego što se obezbedi bilo koja investicija. To je jedan od potpornih stubova opozicione propagande. Ali, pored razornih efekata dalje privatizacije u Srbiji, da li bi investicija bilo kada bi Milošević dao ostavku i da li bi imalo željeni efekat olakšavanja strašnih ekonomskih patnji srpskog naroda?

Da bi se obnovila ekonomija Balkana, Srbija mora biti deo tog procesa. Ona je na strateškom mestu - najveći deo transportnog sistema ide kroz Srbiju. Bugarska, Rumunija i Makedonija najveći deo svog izvoza šalju u zapadnu Evropu preko Srbija, posebno preko Dunava i mostova. Dunav je blokiran bombardovanjem mostova. Da bi privreda Balkana mogla ponovo da normalno funkcioniše, mora se obnoviti. U junu je Evropska Komisija izračunala da je najmanje 20 milijardi dolara potrebno za lansiranje tzv. "pakta za stabilnost".

Ali, da li će platiti? Članak objavljen na BBC-jevom sajtu 29. jula daje elokventan odgovor. Jasno pokazuje kako se ne može uzdati u imperijalističke sile za istinski razvoj Balkana. Činjenice koje objavljuje BBC su značajne, posebno ako se setimo anti-srpske propagande tokom bombardovanja. Članak je napisao dr. Džonatan Ejal, direktor studija na Royal United Services Institute u Londonu. U njemu se može pročitati sledeće:

"Serijom veoma propagiranih diplomatskih samita terba da se lansira zadatak rekonstrukcije Balkana nakon rata na Kosovu. Navodno, znaci su dobri. Već je obećano preko 2 milijarde dolara za obnovu infrastrukture na Kosovu. Dodatnih 300 miliona je najavila Evropska Unija kao pomoć susedima Jugoslavije - zemljama čije privrede su pogođene kampanjom NATO-a. Nisu sva obećanja čisto finansijska. Zapadne vlade takođe promovišu "pakt za stabilnost" za Balkan... Ova serija sporazuma između zemalja treba da obezbedi lokalnu kooperaciju i eventualnu integraciju u šire Evropske institucije. U dobre namere onih koji ove programe promovišu se ne može sumnjati. Po prvi put posle Drugog svetskog rata, Balkan je u fokusu svetske pažnje..."

"Takođe je opšteprihvaćen stav da prevencija budućih kriza u Evropskim žarištima zahteva istinsku i dugoročnu pažnju. Ali kada šefovi država i vlada napuste samit, i kada obećanja treba da se transformišu u stvarna plaćanja, Balkan će biti konfrontiran sa mnogo prizemnijom stvarnošću. Ogromne sume novca obećane na vrhuncu kosovskog konflikta se verovatno neće materijalizovati, i mnogi od sporazuma koji se trenutno pregovaraju kao deo "pakta za stabilnost" su u suštini beznačajni. Tokom kampanje na Kosovu, NATO je obećao novi Maršalov plan za Balkan, podsećajući na trud uložen na kraju Drugog svetskog rata u rekonstrukciju Evrope. Takve priče su izazvale dobre naslove u medijima, ali ostaju pogrešno shvaćene."

Autor onda kaže: "Na kraju, postavlja se pitanje resursa stavljenih na raspolaganje... Unija sama pati od deficita od 5 milijardi dolara u ovogodišnjem budžetu kao rezultat finansijskih reformi koje nemaju nikakve veze sa Balkanom. EU vlade su odlučile da neće biti dodatnog finasiranja. Kao rezultat, regionalni rekonstrukcioni napori će se finansirati iz postojećih alokacija, plus deo sredstava iz EU budžeta za pomoć zemljama Trećeg sveta i specifičnih doprinosa drugih donorskih država. Do danas, UN Visoki Komesarijat za izbeglice je primio svega 160 miliona od ukupno 400 miliona dolara za povratak kosovske populacije. Ako doprinosi ne dolaze za ono što je najurgentniji zadatak,teško je predvideti kako će se oni obezbediti za dugoročnije projekte... Niti je to samo početak priliva keša: US su stavile do znanja da njen trenutno doprinos od 500 miliona predstavlja plafon, pre nego najavu budućih donacija."

Ovo je jasno: narodi Balkana ne mogu očekivati stvarnu pomoć od imperijalističkih sila. Ono što mogu očekivati je utrkivanje zapadnih kompanija oko unosnih ugovora. Baš kao što dr. Ejal kaže u svom članku: "iza diplomatske dimne zavese velika bitka se vodi između zapadnih vlada, koje žude da obezbede unosne ugovore za svoje kompanije."

Kada se radi o analizi rekonstrukcije balkanske ekonomije, dr. Ejal kaže: "Sve zemlje u regionu pate od sličnih problema: relativno velikih poljoprivrednih sektora, redundantnih industrijskih kapaciteta, viška radne snage i zaostale infrastrukture. Ne samo da imaju malo da ponude jedna drugoj, već se u stvari međusobno bore za isti zapadni kapital. "

I stoga ovako zaključuje: "Nema sumnje u dobru volju lidera koji se ove nedelje okupljaju na Balkanu. Ali ima u njihove metode i dugoročna obećanja. Zapadne demokratije su oduvek bile bolje u momentalnom izazivanju rata, nego u dosadnim i beskrajnim detaljima koje zahteva konsolidacija mira."

Ovo je prava slika tzv. "pomoći" sa zapada, bez obzira da li je Milošević na vlasti ili ne. Stoga je jasno da opozicija u Srbiji maže oči masama sa svojim obećanjima o investicijama sa zapada. Investicije će biti samo u korist zapadnih kapitalističkih kompanija. Nekoliko pro-kapitalističkih zastupnika će takođe profitirati, ali mase neće imati koristi.

Ono što se desilo u Bosni pokazuje šta će se desiti u Srbiji. U 1995. zapad je obećao 5,1 milijardu dolara kao pomoć Bosni. Obezbeđeno je 4 milijarde. Ot toga je oko 1 milijarde ukradeno od strane korumpiranih zvaničnika sve tri etničke grupe (Srba, Hrvata, i Muslimana). Dok mase pate na sve tri strane, privilegovane elite imaju koristi.

Zbog toga marksisti ne mogu dati podršku kapitalističkoj opoziciji u Srbiji. Naša dužnost je da otkrijemo prirodu njihovih pravih namera. Ne možemo ni na kojinačin podržati opoziciju, i u isto vreme takođe moramo da primetimo da je ona podeljena i u stvarnosti veoma slaba. Njena snaga više dolazi od mržnje masa prema Miloševićevom režimu nego od neke njene unutrašnje snage. Ovo otkriva činjenica da ne žele da Miloševića zbace mase, već da to bude učinjeno intervencijom ljudi u državnom aparatu, oficira, policije, i od ljudi prebeglih iz Miloševićevog tabora.

Po italijanskim novinama, Il Manifesto (5.8.99), Drašković se čak ne protivi tome da vodeće figure Miloševićeve Socijalističke Partije budu u budućoj prelaznoj vladi. S ovim se nada da će joj dati karakter "nacionalnog jedinstva". Ovo samo po sebi otkriva da i opozicija i Miloševićev režim imaju zajedničku nit. Kao što smo već rekli, i jedni i drugi su za tzv. tržišne reforme, tj. za povratak u kapitalizam.

Lamberto Dini, bivši direktor Italijanske Banke, bivši premijer Italije, i sadašnji ministar spoljnih poslova, je jasno istakao da je u Srbiji potrebna "mirna demokratska evolucija". Ako što je Il Manifesto istakao, "stoga, bez nasilja na ulicama. I mesta za 'liberalne' reforme njegovog prijatelja, bankara, Avramovića."

U jednom od poslednjih apdejtova, Obaveštajna agencija Strafor je istakla da je "jugoslovenska opozicija priznala da je bespomoćna u zbacivanju Miloševića bez participacije bar dela jugoslovenskog bezbedonosnog aparata." (18. avgust, 1999)

Opozicija je organizovala demonstracije 19. avgusta. Ovo je prethodno otkazano zbog toga što organizatori nisu bili ubeđeni da će biti dovoljno veliki odziv. Napakon su se odlučili za 19. i oko 80-100.000 ljudi se pojavilo u Beogradu na protestu.

U pripremi protesta značajne opozicione ličnosti su najavljivale da neće učestvovati. Vuk Drašković je najavio da neće učestvovati, da bi se pojavio u zadnji čas. On nema poverenja u sposobnost svog pokreta da zbace Miloševića. U stvari, on se premišljo u proteklom periodu da li da se vrati u vladu. Onda je pružio podršku pokretu da bi se opet povukao. Na dan demonstracija je odlučio da se pojavi i mora da je pomislio da pokret jača i nije želeo da bude izostavljen. Drašković je oportunista koji ide kud god ga vetar nanese. Kada se pojavio, ispostavilo se da je izviždan, i da su ljudi vikali: "Izdaja!", "Vuče odlazi!"

Činjenica je da opozicija nema punu podršku masa. Pro-zapadna opozicija je podržavala NATO tokom bombardovanja. To može objasniti zašto nisu baš popularni! U poslednje vreme kruže glasine da je US senat razmišljao o donaciji od 100 miliona dolara u blagajne opozicije u Srbiji. Ovo bi se moglo pokazati kontraproduktivno jer bi jasno pokazalo da su opozicioni lideri samo oružije u rukama zapadnog imperijalizma.

Miloševićev režim ovo sposobno korist da diskredituje opoziciju. 12. avgusta državna televizija u Srbiji je prikazala snimke Draškovića, Đinđića i drugih opozicionih lidera na čelu demonstacija iz 1996. gde su britanske i američke zastave bile prilično zastupljene, zastave dve NATO sile koje su bile najangažovanije u bombardovanju srpskog naroda.

Ni situacija na Kosovu ne pomaže opoziciji. Kosovski Srbi su "etnički očišćeni" sa Kosova i NATO se pokazao nesposobnim da to zaustavi. KLA brutalno napada ostatke srpske populacije na Kosovu, i to izgleda uz NATO podršku. Stoga su za mnoge Srbe političari koji bi da sarađuju sa zapadom ekstremno nepopularni. Ovo je otkrio i sam Drašković koji je apelovao na zapad da učini nešto da zaštiti Srbe na Kosovu. Naravno, ne zato što voli Srbe sa Kosova, već zato što razume da bi to bio jedan od elemenata koji bi oslabili opoziciju ako se nešto ne preduzme.

Činjenica je da je Perišić, skoro smenjeni vojni oficir, koji je sarađivao sa opozicijom, takođe odustao od učešća na demonstracijama 19. avgusta pokazuje da on razume da opozicija nema mnogo šanse, ako bude viđena kao zastupnik Zapada. Njegova perspektiva je u razvijanju srpskokg nacionalizma, i on verovatno želi da se prikaže kao "spasioc srpske nacije" i od Miloševića i od zapada.

Dok se sve ovo događa, izgleda da Milošević još uvek kontroliše policiju i vojsku. Posebno se postarao da policija dobije plate, dok stotine hiljada običnih srpskih radnika i penzionera mesecima čeka da ih primi.

Nedostatak istinske radničke i socijalističke alternative determiniše tempo i pravac događaja u Srbiji. Miloševićev režim je korumpiran; to je gangsterska klika koja se obogatila na račun običnog naroda. Nju podržavaju elementi mafije. I izdala je nacionalistički duh na kome se bazirala da bi ostala na vlasti. Posle deset godina nacionalnih konflikata, krajnji rezultat za srpski narod je proterivanje oko 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova. Milošević ne čini ništa za ove nesrećne beskućnike.

Ovo objašnjava mržnju prema režimu. Na ovo osnovi, u krajnjoj liniji Milošević bi mogao biti zbačen sa vlasti i mogla bi se skrpiti koaliciona vlada. Ali kao što smo videli, ovo neće biti rešenje za probleme sa kojima se suočava srpska radnička klasa. Radnici će naučiti iz sopstvenog bolnog iskustva. Shvatiće da se ne mogu uzdati ni u Miloševića ni u tzv. opoziciju.

Neizbežno će radnici početi da se ponašaju kao klasa u kasnijoj fazi. Ono što će se dogoditi u Srbiji nagoveštava nam ono što se dešava Tuđmanovom režimu u Hrvatskoj. nedavno je bio veliki talas štrajkova i veliki pokreti seljaka u Hrvatskoj koji su naterali režim da napravi izvesne koncesije.

Takođe moramo da stavimo događaje u Srbiji u kontekst svetske ekonomije i politike. Azijska privreda ide ka dubljoj krizi u budućem periodu. Ovo će smanjiti nadu o izvozno-orijentisanom razvoju srpske ekonomije. Događanja u Rusiji će takođe imati efekta. Pro-buržoasko krilo stare birokratije je u defanzivi. Pre ili kasnije, ruski radnici će krenuti u ofanzivu. Nagoveštaj ovoga smo videli sa prošlogodišnjim pokretom.

Sve ovo će imati dubokog efekta na svest srpske radničke klase i stvoriće povoljno okruženje za razvoj istinskih socijalističkih ideja. Zadatak marksista u Srbiji danas je da brane i razvijaju snagu radničke klase koja može pokazati put iz sadašnjeg ćorsokaka. Marksisti se moraju boriti za ove ideje u sindikalnim organizacijama i fabričkim komitetima i strpljivo objašnjavati radnicima u Srbiji da ne smeju imati nikakvih iluzija oko kapitalizma.

Kapitalizam ne može ponuditi rešenje. Moramo se vratiti planskoj nacionalizovanoj ekonomiji, ali ne onakvoj kakvom je Milošević upravljao pre nego što je odlučio da stupi na put kapitalizma. Ne trebaju nam privilegovane birokrate da vode socijalističku ekonomiju. U stvari, i samo prisustvo ovih elemenata znači da nema istinskog socijalizma. Ono što je potrebno je da ekonomija i država budu pod demokratskom kontrolom i upravom samih radnika.

Izgledi su 'ili-ili'. Ili će radnici Srbije doći na vlast uz istinsko marksističko rukovodstvo, ili će raznovrsne buržoaske formacije imati vlast. Na toj osnovi, nacionalizam će se javljati iznova sa novim bratoubilačkim ratovima među ljudima balkana. Naša je dužnost kao marksista da ponudimo alternativu.

Mesec dana bombardovanja: Marksisticka analiza Balkanske krize

2008-01-10T10:20:00.000-08:00

29. April 1999

Autor: Ted Grant i Alan Woods

Svakoga dana zvuk ratnih bubnjeva je sve glasniji. Stranice novina, televizijski ekrani i radio emisije su preplavljeni bujicama propagande namenjene podgrevanju ratoborne histerije. Kakva namera se krije iza ove barazne vatre? Samo da se otupe umovi i osecanja populacije Severno Atlantskog saveza do kriticne tacke nakon koje su civilizovani muskarci i zene spremni da prihvate spektakl nove i krvave erupcije ubilacke masinerije zvane NATO, i koja ce, ovog puta, predstavljati prolivanje krvi ne samo od strane Kosovskih Albanaca i Srba, vec i od vojnika Francuske, Britanije i Amerike.

Nakon mnogo vremena od Drugog Svetskog Rata, radnici Evrope su zaboravili kako izgleda rat--bas kao sto su zaboravili kakve su revolucija i kontra-revolucija. Sada su izlozeni grubom podsecanju. Ovo nije slucajno, vec verno izrazava prirodu novog istorijskog perioda u koji je svet sada usao. Dug period kapitalistickog poleta nakon Drugog Svetskog Rata--bar u razvijenom kapitalistickim zemljama-- se konacno zavrsio. Umesto pune zaposlenosti, rastuceg zivotnog standarda i reformi --osnove "klasnog mira"-- sada imamo stalnu nezaposlenost cak i u vremenu poleta, snizavanja, ukidanja socijalnih davanja i svuda nemilosrdan pritisak na radnicku klasu.

Na globalnoj pozornici, relativna stabilnost postignuta balansom terora izmedju SAD i SSSR-a je unistena kolapsom Staljinizma. Vecim delom prosle decenije, SAD su bile jedina svetska super sila. Nikada u ljudskoj istoriji nije ni jedna zemlja posedovala takvu ekonomsku i vojnu superiornost nad ostatkom sveta. "Novi svetski poredak" je trebalo da bude vrsta Pax Americana u kome bi dominacija SAD imperijalizma obezbedila svet bezbedan od ratova i razdora, zivot u beskrajnom ekonomskom poletu, omogucenim blagoslovima globalizacije i privrede slobodnog trzista.

Sada su se svi ti snovi pretvorili u pepeo. Recesija u Aziji, kolaps reformisanja trzista u Rusiji, i neizbeznost cak i veceg kolapsa u SAD u nadolazecem periodu, su stavili tacku na san o utopiji slobodnog trzista. Na vojno-politickom planu, svet je usao u novi i konvulzivan period, mnogo slicniji situaciji od pre sto godina nego periodu od 1945-80. Konflikt u Jugoslaviji, koji se jos uvek moze zavrsiti u balkanskom ratu svih protiv svih, ako ne i necemu jos ozbiljnijem, predstavlja ostar zaokret u celokupnoj internacionalnoj situaciji i fundamentalnu promenu. Ovo moze izmeniti citavu situaciju u Evropi, Rusiji, i Sjedinjenim Drzavama na nacin na koji ni jedan od ucesnika nije predvideo. Svi oni se spustaju toboganom u propast zatvorenih ociju. Ali svesni radnici i mladez moraju teziti da razumeju stvarno znacenje ovih znacajnih dogadjaja, koji ce imati odlucujuci uticaj na zivote ljudi sirom sveta. Jedino marksizam moze da iznedri takvo objasnjenje.

Unapred smisljen plan?

U proteklim nedeljama glasine su obilovale razmatranjima o poreklu i namerama bombardovanja. Poverljivo se tvrdilo da su Amerikanci vec odavno planirali celu stvar, i da je cilj ni vise ni manje nego totalno razbijanje Jugoslavije i nametanje SAD imperijalizma sirom Balkana. Takve tvrdnje se moraju tretirati sa velikim oprezom.

Postoji tendencija, posebno na Balkanu, gde su intrige u politici odavno razvijene u umetnost, da se o svemu prave zaverenicke teorije. Ali pokusaj da se cela istorija svede na lanac zavera--sto znaci, da se istorija svede na subjektivna razmatranja--je najplica od svih teorija, jednaka policijskom mentalitetu koji uzrok svakog strajka nalazi u radu agitatora.

Trenutno svetsku situaciju karakterise obilje zapaljivog materijala. Zamisljati da Vasington moze da se sa potpunom slobodom krece u takvom minskom polju, namecuci svoju volju u svakoj situaciji u skladu sa nekim ranije smisljenim planom, je ekstremno naivno. Ono otkriva decije preuvelicavanje--i, na kraju, strah od--moci imperijalizma SAD. Moc je,naravno, ogromna. Ali ona ima vrlo realne granice. I upravo sadasnji konflikt na Balkanu je strogi podsetnik ovih granica.U krajnjoj liniji, izvor sukoba je upravo nesposobnost SAD imperijalizma da nametne svoju volju maloj balkanskoj zemlji.

Naravno, Pentagon i State Department prave mnogo planova (koji se, slucajno, ne poklapaju uvek). Reakcionarna priroda ovih planova se ne treba posebno naglasavati. Americki imperijalizam je najkontrarevolucionarnija sila na planeti. Ali, ocekivati da ce ovi planovi biti izvrseni kao sto je nameravano, su budalasti do ekstrema. Planovi Vasingtona ulaze u stvarni svet, gde nailaze na jak otpor, ne samo od neprijatelja vec i od potvrdjenih prijatelja i saveznika. Ne samo da je najmocnija armija sveta porazena od strane bosonoge armije seljaka u dzunglama Vijetnama i ponizena od strane somalijske milicije i libanskih bombasa-samoubica, vec u Africi i Srednjem istoku, SAD interesi se se sukobljavali--nekada nasilno--sa francuskim.

Moze biti da su se delovi establismenta u Vasingtonu igrali sa idejom vodjenja rata protiv Milosevica jos od 1992, i cak razbijanja Jugoslavije i uspostavljanja americke hegemonije na Balkanu. Ali, u stvarnosti, razbijanje Jugoslavije je inicirano, ne americkim vec nemackim imperijalizmom, nestrpljivim da povrati svoje stare kolonije i sfere uticaja. I, Nemacka je ta, ne SAD, koja najvise dobija balkanizacijom Jugoslavije.

Ali razbijanje Jugoslavije--kriminalni akt koji je bio protiv interesa svih ljudi u federaciji--je imalo efekte koji nisu anticipirani ni u Vasingtonu ni u Bonu. Izazivajuci kolaps Jugoslavije i gurajuci jednu republiku protiv druge, vaskrsli su demone sovinizma i reakcionarne snove Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike Albanije, Velike Grcke, i sve su sanse da cemo uskoro slusati i o Velikoj Bugarskoj.

Eskalacija rata je pokazala esencijalno reakcionarnu prirodu razbijanja Jugoslavije i supljinu, u datom kontekstu, slogana o tzv. samoopredeljenju, koji je jedva bio smokvin list za okupljanje najreakcionarnijih elemenata i mesanje imperijalizma u zivote ljudi. Tokom cele istorije Balkana, iza svake sovinisticke klike stoji jedna ili druga imperijalisticka sila. Patnje malih naroda su samo mali kusur u diplomatiji imperijalizma, i iza svog licemernog pricanja o humanitarnim i mirotvornim misijama lezi cinicna kalkulacija i licni interes.

Americki imperijalizam nije zainteresovan za sudbinu Albanaca sa Kosova, osim kao sirovog materijala za ratnu propagandu. Ali Vasington je svakako zainteresovan za ishod balkanskog konflikta. Kao cuvar svetskog imperijalizma, uplasio se da bi konflikt izmedju kosovskih Albanaca i Beograda mogao da vodi do destabilizacije celog regiona, da vodi do raspada Makedonije i opsteg balkanskog rata, ukljucujci ne samo Srbiju i Albaniju, vec i Grcku, Bugarsku i Tursku. Sveopsti rat na Balkanu bi bio katastrofa. Posebno, mogucnost rata izmedju dve NATO clanice, Grcke i Turske, ih je uzasavala.

Istorija rata i diplomatije je puna primera gresaka. Sam Drugi svetski rat je dobar primer. Svaka od zaracenih strana se preracunala. Staljin je mislio da bi njegovi diplomatski manevri u vidu pakta sa Hitelrom omogucili Sovjetskom Savezu da ne bude uvucen u rat, i razoruzao je SSSR uoci Nemackog pokolja 1941. Sa druge strane, Hitler je zamisljao da moze pobediti Crvenu Armiju za nekoliko nedelja. Cercil i Ruzvelt su mislili da ce Nemacka pobediti SSSR, ali da ce obe strane biti toliko iscrpljene da ce moci da uskoce i zbrisu ih. U stvarnosti, SSSR je pobedio Hitlera jednom rukom i nastupao ka Berlinu i jos dalje. Ovo uopste nije teklo po planu, vec nasuprot njemu. Ni jedna od vlada nije predvidela takav razvoj dogadjaja, jer da su Nemci, Britanci i Amerikanci mogli, ucinili bi sve sto je u njihovoj moci da to izbegnu. Ali, cela lekcija istorije je upravo ova: istorija nikada ne "tece po planu."

Avgusta 1914, Austro-Ugarska i Rusija su usle u rat oko Balkana. Istina je da su se tenzije izmedju velikih sila stvarale dugo vremena pre toga. Ali, ozbiljni konflikti i cak ratovi su cesto inicirani nezgodama i greskama. Sadasnji rat nije izuzetak. Amerikanci su, poneseni osecajem svoje moci nakon raspada Sovjetskog Saveza, zamisljali da mogu da diktiraju svoju volju celom svetu. Njihova drska arogancija je bez presedana u istoriji svetske diplomatije. Stoga su, sedam godina, izlagali Irak nemilosrdnom bombardovanju u pokusaju da sruse Sadama Huseina i nateraju Bagdad da prihvati diktate SAD. Cak i dok je paznja sveta bila usmerena na bombardovanje Jugoslavije, iskoristili su situaciju da uniste naftne instalacije u Iraku, tako stezuci omcu oko vrata irackog naroda. Pa ipak se Sadam Husein cvrsto drzi na vlasti. Ovo je pokazatelj granica americke moci i nesposobnosti da bombardovanjem ostvare svoje fundamentalne ciljeve.

Zapanjujuca drskost imperijalizma SAD se videla u zahtevima Beogradu na konferenciji u Rambujeu. U sustini, oni se svode na zahteve da suverena zemlja, Jugoslavija, dozvoli da joj teritorija bude okupirana od strane stranih trupa (NATO "mirovnih" snaga). Takav zahtev je bez presedana. On ima smisla samo posle poraza u ratu. Onda je, naravno, porazena zemlja obavezna da prihvati stranu okupaciju. Ali zahtvenati tako nesto bez rata (do danas, NATO nije formalno objavio rat Jugoslaviji!) je apsolutno neverovatno. Nema sanse da je Milosevic--ili bilo koja druga vlada u Beogradu--mogao da prihvati takve ponizavajuce zahteve. Ocekivati tako nesto je izraz bezmernog nepoznavanja istorije, kulture i psihologije srpskog naroda. Kada je Beograd odbacio ove zahteve, trenutni odgovor Vasingtona je bio: "Prihvatite nase uslove, ili cemo vas bombardovati!" Takva pretnja je morala biti sprovedena u praksu, ili bi NATO u ocima celog sveta izgledao kao papirni tigar.

Daleko od toga da je bila produkt mudrog i dalekovidog plana, odluka da se bombarduje Jugoslavija, dok se javno iskljucuje mogucnost kopnenih trupa je bilo glupo i plitkoumo do ekstrema. Klinton i njegovi savetnici nisu nista razmisljali, nista razumeli, nista predvideli. Oni su stvarno zamisljali da ce Milosevic, nakon nekoliko napada, mahati belom zastavom. Ocigledno, ovaj savet mu je dala CIA. Kao Dzosua,koji je srusio zidove Jeriha duvanjem u trube, oni bi koristili svoje pametne bombe i projektile da nametnu svoju volju, bez rizika od NATO gubitaka. Iskustvo iz Iraka ove ljude nije naucilo nista! Mesec dana kasnije, Slobodan Milosevic jos stoji cvrsto u mestu i ne pokazuje znake kapitulacije.

Bombardovanje nije uspelo

NATO je tvrdio da je bombardovanje trebalo da pomogne Albanskoj populaciji na Kosovu. Ali sada je svima jasno da je bombardovanje ucinilo situaciju kosovskih Albanaca hiljadu puta gorom. Cak su i portparoli NATO-a priznali da je ovo najveca humanitarna katastrofa u Evropi od Drugog svetskog rata. Vise od polovine populacije--800.000 ljudi po poslednjim procenama--je bilo primorano da napusti svoje domove. Svakoga dana zapadna publika je izlozena neogranicenoj baraznoj vatri horor prica--nekih istinitih, nekih evidentno fabrikovanih--u vezi sa neprilikama ovih nesrecnih ljudi.

Cilj ove propagandne barazne vatre je da podgreje mrznje prema srpskom narodu i time stvori atmosferu povoljnu za jos bombardovanja, i mozda krvavi rat na kopnu ukljucujuci vece NATO gubitke. Razlog je dovoljno jasan. Potpuno je jasno da bombardovanje nije uspelo ni u jednom svom cilju. NATO proslavlja svoj 50-ti rodjendan sa ponizavajucim porazom koji mu se ceri u lice. Zbog toga oni ne samo da nastavljaju bombardovanje, vec ga i pojacavaju. Kad bi sad stali, to bi znacilo totalno ponizenje. To bi imalo ozbiljne posledice za buducnost NATO-a. Kao sto je istaknuto u uvodniku The Economist-a:

"Ako je istina da je NATO-ov relativni uspeh u Bosni podigao njegov moral i potvrdio njegovu korisnost posle pada Sovjetskog Saveza, onda je nuzno bar upitati se sta bi sada poraz na Kosovu znacio. U stvari, takav neuspeh bi imao zloslutne posledice za Alijansu. Mozda on nebi znacio momentalnu smrt, pod pretpostavkom da bi Saveznici zeleli da se zastite. Ali ako othramlje kuci sa Kosova, to bi svakako obavezivalo NATO da preispita svoje post-hladnoratovske ciljeve intervencije ne samo za odbranu svojih clanica vec i za sire interese humanitarizma i internacionalnog reda. NATO bi cak mogao da udje u proces gasenja." (The Economist, 24/4/99)

Prestiz je takodje vojno oruzije. Ako NATO bude porazen u Jugoslaviji, mit o americkoj neranjivosti bi bio unisten na svetskom nivou. Zbog toga su obavezni da nastave ovaj neobjavljeni rat, i da ga intenziviraju. Ali nastavak rata ima svoju logiku. Neuspeh da se postignu njihovi ciljevi samim bombardovanjem neizbezno gura lidere NATO-a u pravcu ukljucivanja kopnenih trupa.

Od poraza u Vijetnamu, Amerikanci su bili oprezni u slanju kopnenih trupa bilo gde u svetu. Ograniceni upadi u Liban i Somaliju su bili dalje upozorenje da se ne upustaju u vojne avanture ove vrste. Zbog toga Amerikanci vole da se baziraju na vazdusnoj sili. Ali sadasnje bombardovanje jos jednom sluzi da podvuce dobro poznatu cinjenicu da vazdusna snaga bez kopnenih trupa nikada ne moze dobiti rat. Ova poruka je poslata kuci od odredjenih generala i politicara--ne samo Toni Blera, najratobornijih od svih NATO vodja. Glasovi postaju sve glasniji svakoga dana.

Uprkos ovome, Amerikanci i dalje oklevaju. Secanje na Vijetnam i dalje proganja politicki i vojni establisment. Postoji otvoreni razdor izmedju State Department-a, koji zagovara slanje kopnenih trupa, i Pentagona, koji se pribojava posledica. Prosecnom americkom vojniku se ne gine za rat nozeva, granata i bajoneta, i pitanje je koliko bi trajao moral trupa pod teskim i opasnim uslovima planina Kosova, koje su medju Srbima i Albancima poznate kao "proklete planine."

Vasington je potpuno svestan da najveci teret bilo kakvog kopnenog rata na Kosovu bi morale da iznesu americke i britanse trupe. Sa Grckom prakticno u otvorenoj pobuni i italijanskim javnim mnenjem podvojenim oko rata (47% za i isto toliko protiv), ne moze se ocekivati njihova pomoc. Pitanje je da li bi Grcka dozvolila koriscenje luke Salonika za transport NATO trupa. Entuzijazam za rat se brzo hladi u Francuskoj i Nemackoj. Jedino jos London pokazuje svoje misice. Samo sto to ne znaci mnogo u praksi. U istom izadnju The Economist istice: "Od britanskog lidera koji priziva duha 1940-te se ne ocekuje da ustukne od neophodne cene u krvi, suzama i znoju. Problem je u tome da Britanija mozda ne bi mogla da plati takvu cenu cak i kad bi njen narod hteo."

Civilne mete

Posto nije uspeo da natera Beograd da kapitulira, NATO je sada napustio sva pretvaranja da su njegove bombe usmerene iskljucivo na vojne mete. Spektar bombardovanja se prosiruje sve vreme. Ne samo da se mostovi i pruge (ukljucujuci i vozove sa putnicima) smatraju za odgovarajuce mete, vec i rafinerije nafte, vodovod, televizijski studiji, stambene zone, sedista partija i fabrike takodje. Ne samo da su bombardovali fabriku automobila Zastava, vec i fabriku cigareta u Nisu. Ocevidno se i cigarete mogu koristiti u vojne svrhe!

Pravi cilj ovog bombardovanja je prilicno jasan. Sa jedne strane, oni se nadaju da ce posejati strah i demoralizaciju medju populacijom i slomiti njihovu volju da se bore. Sa druge strane, postoji element osvete i uskogrude osvetoljubivosti, iskazan bombardovanjem Miloseviceve kuce u Beogradu. Naravno, nista od ovoga nije usmereno protiv naroda Srbije, razume se! Ako neki ljudi izgube svoje zivote, kuce ili radna mesta, to je jedva "kolateralna steta". Naposletku, sve je to zarad pravednog cilja. Na kraju dana, oslobodicemo se Milosevica, kazu.

Problem je u tome sto nema znaka da je bombardovanje oslabilo Milosevica i najmanje. Naprotiv. Njegova podrska raste do stepena do kog NATO bombe izazivaju jos strasnije udare na jugoslovenske gradove, mostove i fabrike. Ogorcenje populacije raste i sa njim, njihova volja da se bore. Srpski mladici se dobrovoljno javljaju da se bore. Cak i oni koji se suprotstavljaju Miliosevicu se osecaju obaveznim da zbiju redove protiv ove brutalne agresije na Otadzbinu. U takvim uslovima, sve price o pobuni u Jugoslovneskoj armiji, drzavnom udaru ili narodnom ustanku su glupost. Milosevice se oseca toliko sigurnim u sebe da dozvoljava sebi luksuz da daje licni intervju na americkoj televiziji.

Posle prvih konferencija za stampu, gde su NATO portparoli odavali utisak apsolutne samouverenosti, ton se ubrzo promenio. Katastrofe kao sto je bombardovanje najmanje dva konvoja izbeglica, i cinjenica da Beograd nije pokazao nijedan znak predavanja, bacila ih je u pesimisticko i nervozno raspolozenje. Vec 4-og aprila The Observer je objavio pesimisticku procenu bombardovanja pod naslovom "NATO-ove tragicne greske". Citiran je bivsi vojni obavestajni oficir:

"Napravili smo potpunu zbrku od ovoga. Greska koju je NATO napravio je odluka iskljucivo o vazdusnoj kampanji i time omogucio Milosevicu da etnicki ocisti Kosovo. Trebalo je sedam nedelja da se slicnim udarima pripremi bojiste za Zalivski rat. Ovde letimo u misijama da pripremimo ratiste na kome se niko nece boriti. Vojska je dozvolila sebi da bude ubedjena politickim nepredvidivostima da vodi samo polu-rat."

Da su lideri NATO-a znali bilo sta o istoriji rata, znali bi da cak i najdivljackija vazdusna bombardovanja, daleko od slamanja volje populacije, imaju suprotan efekat. To je pokazao Hitlerov blickrig protiv Britanije u Drugom svetskom ratu. I da su znali bilo sta o istoriji Srba, razumeli bi da takvi metodi nece slomiti volju naroda da se odupre, vec samo podici na ocajnicke nivoe. Istinitost ovoga ce biti uocljiva ubrzo ako je NATO dovoljno glup da pribegne ratu na zemlji.

Ova opcija--tako plitkoumno odbacena na pocetku neprijateljstava--se sada stalno iznova javlja, kao neko zlokobno litanije. U stvari, ako se konflikt nastavi, to ce im biti jedina preostala opcija. Opasnosti takvog poteza su jasne svim mislecim ljudima--iako ne stanovnicima broja deset Downing ulice. Gospodin Bler izgleda da zamislja da ce NATO moci da umarsira u Kosovo sa malo ili bez otpora. Sve sto treba biti ucinjeno je da se upusti u jos malo "degradacije" (tj. da nemilosrdno zasipati Kosovo iz vazduha) i sve ce biti u redu. Od takvih iluzija su sacinjene vojne katastrofe!

Imperijalisticka propaganda

Spreceni u svojim vojnim planovima, stratezi NATO-a su podigli propagandni rat na novi nivo. Kljucni element u tome su neprilike izbeglica sa Kosova. Ovo je doista i tragicno i srce-cepajuce. Ali, pre svega, tragediju naroda sa Kosova je direktno izazvalo bombardovanje koje je trebalo da im pomogne. NATO je cinicno dizao nadu koju nije imao nameru da ispuni. Onda, kada je isprovocirao katastrofu u vidu bujice izbeglica, ove hriscanske dame i gospoda su im hitro zalupila vrata pred nosem.

Pravo na utociste je osnovno demokratsko pravo, priznato zenevskom konvencijom i formalno prihvaceno od strane svih civilizovanih nacija. U proslosti, bilo je postovano od zemalja kao sto je Britanija koja se ponosila svojom liberalnom i demokratskom tradicijom. Karl Marks, Lenjin i Trocki, svi su koristili ovo pravo s vremena na vreme. Ali to su bila druga doba! Zatim, kapitalisticki sistem je jos uvek bio u svojoj ranoj i relativno progresivnoj fazi. Burzoazija je bila sigurna u sebe, u svoju buducnost, u svoju istorijsku misiju civilizovanja. Ali ne vise! Iako su ovi nesrecni ljudi, zene i deca bez sumnje ispunili sve uslove neophodne za status izbeglica, ni jedna od NATO zemalja koje licemerno poziraju kao njihovi prijatelji i dobrotvori nema nameru da im obezbedi utociste osim u simbolicnom broju.

SAD, koje su na svojoj statui slobode ispisale poziv svetu da posalje svoje scucurene, ugnjetene mase, sada se otkrivaju kao uskogrude, sebicne, pune predrasuda, koje prolivaju krokodilske suze nad sudbinom jadnih kosovskih Albanaca, i onda ih ljubazno pozivaju na--Kubu! Velikodusnost SAD-a prema kosovskim Albancima se proteze do napustenih baraka Gvatanamo zaliva, zabiti za koju oni nisu radi da se vezu. Nemacka je primila 10,000 kosovskih Albanaca (kao neku vrstu jeftineradne snage). Ni drugi nisu nista bolji.

Francuska stampa je skoro obelodanila postojanje tajnog vladinog memoranduma civilnim cinovnicima, naredjujuci im da ne pustaju kosovske Albance u Francusku, zbog navodne opasnosti od "civilnih nemira." U svom izdanju od 13og aprila Le Parisien pise: "Izbeglice sa Kosova nisu ni blizu dobijanja viza za Francusku. Daleko od uveravajucih dekleracija zospenove vlade, poverljive instrukcije administracije koje su dosle u nase ruke, u stvarnosti, ne mogu biti restriktivnije." Takodje citira jedan takav cirkular: "Moramo obratiti narocitu paznju razmatranjima javnog reda i rizika od velike imigracije u vezi sa ovom situacijom." Narocito se odnoseci na izbeglice sa Kosova, memorandum postavlja tako restriktivne uslove da to u praksi znaci da im negira pravo na vizu, osim u nekoliko izuzetnih slucajeva.

A Britanija? Dok Toni Bler, evangelisticki hriscanin i dobro poznati moralista, ne propusta priliku da krsi ruke nad Kosovskim izbeglicama pred televizijskim kamerama, vlada na cijem je celu je ponudila da primi ukupno--160 izbeglica sa Kosova do danas, dozvoljavajuci im utociste samo na dvanaest meseci. Neosetljivo tretiranje kosovskih Albanaca je stvarno gnusan primer kako imperijalizam koristi probleme malih nacija za svoje ciljeve. Oni vide kosovske Albance kao pione protiv glavnog neprijatelja na Balkanu. Oni se ovim problemom koriste u propagandne svrhe, ali njihov pravi stav se pokazao nedavno sledecim incidentom. Zapadni mediji su mnogo koristili cinjenicu da mozda 500.000 izbeglica ostaje zarobljeno unutar Kosova, u nehumanim uslovima, niskim temperaturama i bez hrane. Ali kada je pitanje bacanja hrane ovim ljudima postavljeno, oni su ga odbacili zbog toga sto bi se mesalo sa bombardovanjem. U svom izdanju od 21og aprila, The Daily Express javlja:

"Izgladnele izbeglice zarobljene na Kosovu se suocavaju sa katastrofom 'biblijskih razmera', upozorila je agencija za hranu Ujedinjenih nacija juce. Ali nade da im se obezbedi pomoc su odbacene od strane NATO komandanata. The Express-u je jedan izvor iz Whitehall-a rekao da bi humanitarna pomoc iz vazduha mogla da ometa vojne operacije.

"Bez obzira na sve ostalo, to potencijalno moze poremetiti vazdusnu kampanju jer vazdusni prostor mora biti obezbedjen ovim avionima da lete," rekao je izvor. "To ometa ono sto rade nasi avioni."

Tako gadljivo je bilo ovakvo ponasanje da je cak i desnicarski britanski Daily Express u svom uvodniku protestvovao da "takav odbojan prezir prema ljudskom zivotu tera na otpor." Koji jos razlog treba da imperijalisticki rat protiv Jugoslavije nije baziran na humanitarnoj brizi i da su kosovski Albanci jedva mali kusur u diplomatiji velikih slia? Bujica izbeglica destabilizuje slabe i osiromasene drzave Albaniju i Makedoniju koje nisu u mogucnosti da se nose sa njom. Neverovatno, NATO izgleda potpuno iznenadjen ovakvim razvojem dogadjaja, za koji nisu preduzete nikakve mere. Nema satora, nema hrane--nema nicega.

U zapanjujucem izlivu cinizma, zapadni lideri su kritikovali Makedoniju zbog njenog protivljenja da primi veliki broj izbeglica, dok odbijaju da ih prime u svoje zemlje. Makedonska vlada se plasi da bi veliki priliv kosovskih Albanaca poremetio delikatnu ravnotezu izmedju Albanaca i Slovena unutar Makedonije. Izad svega, vlada u Skoplju se plasi da ne bude uvucena u rat. Vec su odrzavane nasilne demonstracije Makedonaca protiv bombardovanja Jugoslavije. Otuda i ekstremno protivljenje vlade da dopusti da njena teritorija bude koriscena kao baza za NATO-ovu invaziju Kosova. Takav razvoj dogadjaja bi lako mogao dovesti do raspada Makedonije. To je ono sto NATO zeli da spreci po svaku cenu, jer bi to mogao biti uzrok opsteg rata na Balkanu, kao sto smo istakli pre sedam godina.

Logika rata

Najgora stvar u vezi sa sadasnjom situacijom sa NATO-ove tacke gledista je da konflikt pokazuje nezadrzivu tendenciju da se siri. Ovo je upravo ono sto su oni zeleli da izbegnu. Ipak, oni su ga sami isprovocirali svojim akcijama. I Albanija i Makedonija su pretvorene u vojne kampove, sa 8.000 NATO trupa stacioniranih u jednoj, i 12.000 u drugoj. Albanska vlada je, u sustini, pozvala NATO da je preuzme. Oni zele da postanu kolonija EU i Amerikanaca! Ovo je pokazatelj bankrota bivsih staljinistickih lidera. Da su Fatos Nano i drugi lideri bili istinski socijalisti, oni bi se stavili na celo velicanstvenog revolucionarnog pokreta pre dve godine i transforimsali drustvo. Albanska revolucija je mogla da bude svetionik za sve ljude Balkana, posebno da je bila naoruzana internacionalistickim programom i perspektivom, kao Oktobarska revolucija u Rusiji.

Bez revolucionarne partije i rukovodstva, komite nisu uspeli da umarsiraju u Tiranu i preuzmu vlast, koja im je bila na dohvat ruke. Umesto toga, vlast je pala u ruke Fatos Nanoa i drugih eks-staljinista koji su se ponasali kao lideri nemacke Socijal demokratije 1918. Umesto da uhapse Berisu, oni su mu omogucili da pobegne i regrupise svoje kontrarevolucionarne snage na severu, gde je igrao ulogu u naoruzavanju OVK i spletkarenju sa njima. On sad pokusava da se vrati na vlast igrajuci na nacionalistiku kartu i pozivajuci se na vladu nacionalnog jedinstva, ukljucujuci i njega. Da li ce uspeti, ostaje da se vidi. Za sada, imperijalisti su shvatili da su sigurniji sa rukovodstvom tzv. socijalisticke partije.

Otkako su eks-staljinisticki lideri dosli na vlast, oni su ucinili sve sto je u njihovoj moci da je predaju burzoaziji. Albanska burzoazija je virtuelno nepostojeca, i eksperiment slobodnog trzista je zavrsio kao kompletna katastrofa, sto znaci, u praksi, prepustanje Albanije stranom imperijalizmu. Ova cinjenica se ne moze maskirati glupavim pricama o "ukljucivanju u EU" jer niko i ne pomislja da bi Albanija mogla ispuniti i jedan od Mastrihtskih uslova. Ono sto oni misle je da bi imperijalizam trebao da preuzme zemlju kao koloniju. Ovo je sramna izdaja albanskog naroda. Do sada, imperijalisti se nisu obazirali na zahteve za pomoc iz Tirane. Ali sada je Albanija iznenada postala vazna kao baza za NATO vojne operacije protiv Jugoslavije. Ovo ce neizbezno znaciti uvlacenje Albanije u rat na strani imperijalizma, koji ce predstavljati novu nocnu moru za albanski narod.

Teorijski, NATO trupe stacionirane u Albaniji i Makedoniji su deo "mirovnih snaga" koje su trebale da udju na Kosovo--ali samo uz saglasnost Jugoslovenske vlade, kao deo mirovnog dogovora. Kako bilo, pravila igre se stalno menjaju. Umesto da se oslanjaju na dogovor sa Beogradom, britanski i americki politicari su poceli da pricaju o slanju kopnenih trupa na Kosovo cim "dopustivo okruzenje" nastane--tj. kad vazdusni udari svedu jugoslovensku armiju na krvavu kasu, tako da bi otpor bio nemoguc. Kako bilo, kako vreme prolazi, cak i najplici umovi su poceli da shvataju da jugoslovneska armija na Kosovu, je daleko od "degradirane i unistene", na mestu i predstavlja opasnog protivnika. Procenjuje se da je oko 300 tenkova ukopano na Kosovu. Bombardovanje sa velikih visina nije ucinilo nista da ih istera. Sada skupljaju Apac helikoptere u Albaniji za upotrebu na Kosovu. Ovo su opasne masine za ubijanje, ali imaju jednu nezgodnu osobinu. Moraju leteti nisko, sto ih cini ranjivim od vatre sa zemlje.

Buduci da se jos uvek plasi americkih gubitaka, Klinton preferira da nastavi bombardovanje. To ce oni nastaviti, nanoseci strasnu stetu ekonomiji Jugoslavije. Ali, pre ili kasnije, kopnene trupe ce biti potrebne. Prica je neprimetno promenjena sa intervencije u "dopustivom okruzenju¹ na "polu-dopustivo okruzenje.¹ Grubo prevedeno, ovo znaci: "Kad vec ne mozemo da unistimo jugoslovensku armiju iz vazduha, ili da je sprecimo da se odupire, moracemo da izborimo put unutra." Ali takva borba, ako dodje do nje, ce biti daleko krvavija nego sto oni misle.

S obzirom na stav Makedonaca, postoje samo dva nacina na koja bi NATO mogao da napadne. Jedan od nacina bi bio da napadne Jugoslaviju preko Madjarske, sada clana saveza. Beograd je vec upozorio Madjare da paze sta rade. Bilo kakav neprijateljski potez Budimpeste, i Milosevic moze odluciti da se osveti na madjarskoj populaciji Vojvodine u severnoj Jugoslaviji.Madjarska bi se mogla suociti sa poplavom izbeglica. Cak i kad bi Madjarska dala svoju teritoriju da bude korscena kao lansirna rampa za NATO invaziju na Jugoslaviju--sto ne moze biti garantovano--izgled frontalnog napada na Jugoslaviju, verovatno sa ciljem da se okupira Beograd, mora da ispunjava NATO stratege zebnjom. U defanzivnom ratu, sa ledjima uza zid, Jugosloveni bi se borili kao tigrovi na svakom koraku. Bio bi strasan pokolj, i NATO ne bi imao garancije da ce uspeti. Stavise, navodni cilj ove kampanje, Kosovo, lezi daleko na jugu. Dok bi se uljezi probili, ne bi mnogo ostalo.

Ostaje nam Albanija kao najverovatnija NATO baza za NATO invaziju. SP vlada je odavno svoju sudbinu vezala za imperijalizam. Ali ima i drugih poteskoca. Albanija je najsiromasnija i najnazadnija zemlja Evrope. Njene luke i putevi nisu odgovarajuci za brzo kretanje velikog broja trupa i moderne opreme. Ulazak na Kosovo iz Albanije bi bio tezak i opasan poduhvat. NATO trupe bi bile izlozene zasedama na svakom koraku u klasicnoj gerilskoj zemlji. Pod ovakvim uslovima, cak i mala grupa vojske trenirana za gerilske metode vodjenja rata--i ne zaboravite da jugoslovneska armija ove metode trenira zadnjih pedeset godina--bi mogla da blokira daleko vecu silu na duzi period i nanese strasne gubitke. Nije cak ni sigurno da bi mogli da dobiju ovakav rat. Ali, cak i da mogu, koliko bi mogli da opstanu?

Evo jos jedne ironije istorije. Britanci su pokorili Indiju indijskim trupama.Ali sada Amerika, koja je nasledila britansku ulogu svetskog policajca, je prisiljena da vodi evropski rat svojim trupama. Ni Francuzi ni Nemci nisu orni za bitku, a kamoli Grci i Italijani. Koliko ce biti spremni da podnesu taj teret je drugo pitanje. SAD vojnik ne zeli da se bori u Evropi u stranoj zemlji za cilj koji jedva da razume. Stavise, nacin borbe sa kojim ce se suociti na kopnu ce biti vrlo drugaciji od udobnog, beskrvnog, sanitetskog vodjenja rata prikazivanog na televizorima do sada. Uljezi nece sedeti u kokpitu iznad oblaka i gledati u ekrane.

Uprkos svemu tome, NATO ce imati malo izbora osim da upadne ako zeli da vodi rat do kraja. Bice potrebno vreme da se skupi neophodna sila--verovatno meseci. Opsti konsenzus je da bi trebalo oko 100.000 do 200.000 vojnika da bi imali sanse na uspeh. Ali s obzirom na poteskoce skupljanja takve sile, postoje glasine da NATO razmatra daleko manju silu--mozda 40.000. Sa podrskom iz vazduha, tvrde oni, takva sila bi mozda imala uspeha. Ovo je vrlo opasna pretpostavka! U Drugom svetskom ratu, Titovi partizani su blokirali 20 nemackih divizija, i Hitler nikada nije ispeo da ih porazi iako je podrzavao fasisiticki hrvatski rezim koji je sprovodio genocid nad Srbima.

Bombardovanje moze svesti Jugoslaviju na ruine, ali ne moze je prisiliti da se potcini. Jugosloveni se ukopavaju, postavljaju mine i cekaju konacni pokolj. Od pocetka do kraja, NATO lideri nista nisu razumeli, nista predvideli, i dosledno, sve uprskali. Ali njihov neuspeh ce izgledati beznacajno ako odluce da posalju kopnene trupe. Takav potez bi znacio fundamentalnu promenu cele situacije. On bi imao veoma dalekosezne posledice svuda.

Uloga Rusije

Uz sve ovo, treba razmotriti i ulogu Rusije. Za sada se Moskva ogranicila na verbalne proteste i pokusaje da skrpi sporazum. Ali mogucnost stvarne invazije Jugoslavije bi bilo previse za Rusiju. Naravno, Jeljcin ne zeli da ulazi u sukob sa zapadom, i ocajnicki pokusava da napravi nekakav sporazum. Ali njegova upozoravanja o Trecem svetskom ratu su pokazatelj rastuce panike i straha. Cak i da su ona preterana (Jeljcin zeli da uplasi zapad kako bi iznudio koncesije--uzaludno), nisu potpuno bez osnova. Rusija nebi mogla nemo da posmatra NATO-ovu invaziju Jugoslavije. Cak i sada, jasno je da Rusi Beogradu obezbedjuju vojne informacije. Ako NATO pocne invaziju, Rusi ce u najmanju ruku svoje balkanske saveznike snabdeti oruzijem i verovatno dobrovoljcima. Vrlo je verovatno da bi zapad mogao izazvati sveopsti balkanski rat, u kome bi Rusija bila prisiljena da stane na jugoslovensku stranu. Rezultat takvog razvoja dogadjaja je nepredvidiv.

Sa druge strane, Amerikanci, plaseci se reakcije Ruskog naroda, daju velike sume novca Moskvi pokusavajuci da podmite Rusiju da se pomiri i da sprece da Jeljcin bude zbacen. Ali, ako dodje do kopnenog rata, sve ce biti uzalud. Ako Jeljcin ne bude spreman da reaguje, bice zbacen i zamenjen nekim ko jeste. Cak i pre rata, prokapitalisticki elementi su vec diskreditovani i sam Jeljcin je ozbiljno oslabljen. Sada je Cubais gorko izjavio da je napad na Jugoslaviju nepopravljivo minirao reformiste. Zapad se plasi da rastuca tenzija izmedju Rusije i Amerike moze dovesti do pada ne samo Jeljcina vec i celog programa trzisnih reformi. Dogadjaji u Jugoslaviji mogu imati revolucionarne posledice u Rusiji--i ne samo tamo.

Produzetak rata ce neizbezno izazvati masivnu reakciju u svim NATO zemljama. U Grckoj, ovaj proces je vec poceo. Populacija je protiv bombardovanja Jugoslavije. Bilo je mnogo demonstracija. Sveopsti bes se javio zbog upotrebe luke Salonika za transport trupa, i najmanje jedan NATO konvoj je bio primoran da se okrene nazad posto je sofersajbna prvog kamiona razbijena od strane demonstratora. Ako kopneni rat pocne, ovo moze imati revolucionarne implikacije u Grckoj, gde je posada nekog razaraca odbila naredjenja da ide u zonu ratnih dejstava. Dalja eskalacija rata moze dovesti i do ozbiljnijih incidenata.

U Italiji,gde je javno mnenje prepolovnljeno po pitanju rata vec su bile demostracije 100.000 ljudi u Rimu. Premijer D'Alema moze da sacuva svoj polozaj jedino nudeci mirovne sporazume jedan za drugim. Cak i tokom proslave NATO-ovog rodjendana, italijanski ministar inostranih poslova je bio primoran da se ogradi od bombardovanja jugoslovenske televizije.

U Nemackoj je takodje rastuce previranje. Za razliku od Britanije, gde prizor lidera Radnicke partije kako podrzavaju rat nije nista novo, ucesce Nemacke po prvi put u ratu od 1945 je izazvalo sok. Zeleni se suocavaju sa internom krizom; grupa besnih protestanata je nedavno okupirala sediste parije. Raste nezadovoljstvo u redovima Socijal demokratije. Iznad svega, najveci nemacki sindikat, IG Metal, se izjasnio protiv rata. Kako se rat bude produzavao, suprotstavljanje ce rasti, izazivajuci mogucnost kriza i podela u masovnim organizacijama. U Francuskoj, lideri Komunisticke partije, clanovi Socijalisticke koalicije, su balansirali sa obe strane. Ali ovo balansiranje ne moze trajati vecno. Rastuce nezadovoljstvo u redovima i u drustvu se reflektuje (bez obzira sto francuska vladajuca klasa ima svoje planove za Balkan) u pokusaju Francuza da se distanciraju od SAD i Britanije. U Belgiji su vlasti pokazale svoju vatrenu privrzenost demokratiji (osnovnog principa NATO-ovog Ustava) zabraanjujuci sve anti-ratne proteste i brutalnom represijom protestanata.

Sve ovo je stanje pre nego sto je rat usao u svoju kriticnu fazu. Ono sto je iznenadjujuce je brzina kojom je izazvana opozicija ratu. Na pocetku Prvog i Drugog svetskog rata ovo nije bio slucaj. Takodje, u slucaju Vijetnama, masovni protesti su se javili krajem rata. Ovde je postojalo protivljenje ili bar preispitivanje rata od samog pocetka, iako se situacija razlikuje od jedne do druge drzave. Istina, reakcija u Britaniji i SAD je stisana. Ali kada se postavi pitanje kopnenog rata, javno mnenje se moze transformisati za 24 sata. U slucaju kopnenog rata, americke i britanske trupe ce morati da podnesu najveci teret borbe--i zrtava. Bice nasilnih reakcija protiv rata, posebno, kao sto je verovatno, ako bude prolongiran. Kad lesevi u sanducima pocnu da stizu kuci, ljudi ce se upitati "zasto?" Rat ce izgledati kao nesto sto je bilo nepotrebno. One vlade koje se budu najvise identifikovale sa tim ce biti u dubokoj nevolji--pocev od Klintonove i Blerove administracije.

I na kraju, ali ne i najmanje vazno, rat ce destabilizovati svaku zemlju na Balkanu. Pokusavajuci da pronadju odgovarajuce puteve za transport trupa i opreme, Amerikanci su zahtevali od Bugarske i Rumunije da im dozvole uportrebu njihovog vazdusnog prostora. Desne vlade u Bukurestu i Sofiji su ocigledno to odobrile, u pokusaju da kupe ulazak u NATO i EU. Ali ovi pro-zapadni politicari ne predstavljaju osecanja masa, koje nece hteti da njihove zemlje budu vulgarni placenici u sluzbi americkog imperijalizma. Pozornica za politicke krize i konvulzije ce biti postavljena i u ovim zemljama takodje. Kao u Makedoniji, bice nasilnih demonstracija i cak revolucionarnih dogadjaja.

Da li je kompromis moguc?

Na svoj 50-ti rodjendan NATO, je u velikoj nevolji. Inicijelno stvoren kao savez u kome dominira SAD imperijalizam kako bi se suprotstavio SSSR-u, sada je postao agencija za sirenje imperijalisticke dominacije nad sve vecim delovima planete. Napad na Jugoslaviju znaci da on sada sebi daje za pravo da intervenise protiv bilo koje zemlje koja odbija da se povinuje njegovim zeljama, po principu: Uradi kako ti je receno, ili cemo te bombardovati! Uradi kako je receno, ili cemo te okupirati!

NATO sada rizikuje svoju reputaciju u porazavanju Beograda. Ako ne uspe, njegov prestiz ce pretrpeti tezak udarac. Mogao bi se cak i raspasti. Stoga, Amerikanci i njihove Britanske marionete iz petnih zila teze ratu. Svi pokusaji kompromisa su bili pompezno odbijeni. Amerika ne zeli kompromis vec totalnu pobedu. Toni Bler je otisao toliko daleko da je javno rekao da se rat mora nastaviti "dok Milosevic ne napusti [vlast]." Ovo je bilo previse cak i za Amerikance. Pre-entuzijasticki Britanski lider je telefonom pozvan iz Vasingtona, i sutradan je bio primoran da porekne ono sto je rekao. On je mislio da kaze "dok Miloseviceve trupe ne napuste Kosovo"!

Ruska vlada, uzasnuta posledicama opsteg rata, udvostrucava svoje napore da pritisne Milosevica da prihvati sporazum. Problem je: koji sporazum? Nakon Cernomirdinove poslednje posete Beogradu, Milosevic je naposletku prihvatio "internacionalno prisustvo" na Kosovu. Ali je naglasio: pod kontrolom Ujedinjenih Nacija. NATO zemlje ne bi bile dobrodosle, posebno one koje su bile ukljucne u bombardovanje. Reakcija NATO-a je bila trenutna i predvidiva: nema sanse! NATO trupama se mora dozvoliti da kontrolisu Kosovo.

Ako sporazum ne bude sklopljen, onda ce biti rat. A rat ima svoju sopstvenu logiku. Da li zele da idu u rat protiv Rusije zbog Kosova? Ne. Ali oni bi mogli upasti u takav rat. On ne bi bio lak. Da bi se pocelo, invaziona trupa mora biti daleko jaca od one koja se brani--po standardnoj teoriji, u odnosu tri prema jedan, ali u uslovima na Kosovu bi cak i veci odnos bio potreban. Trenutno, Amerikanci sami sebe nagovaraju u rat. Ubedjuju se da Srbi nece pruziti ozbiljan otpor, da vise laju nego sto ujedaju, Rusija nece intervenisati, isl. Ovo je ozbiljno nerazumevanje stanja. Da znaju bilo sta o istoriji Srbije, ne bi se toliko zurili da zakljuce da se neprijatelj nece braniti. U stvari, njihov izbor neprijatelja je tesko mogao biti gori.

NATO lideri prikazuju jedinstvenost. Ali u stvarnosti oni su potpuno razjedinjeni. Pukotine su vec pocele da se javljaju, i rasce kako vreme bude proticalo. Francuzi zahtevaju da NATO trazi odobrenje za rat od Ujedinjenih Nacija. Ovo je smesno! Bombardovanje traje vec mesec dana. NATO je pokazao kompletno nepostovanje UN kada je pocinjao i sigurno nece postovati ni jedan glas koji mu kontrira. Posto a) je rat vec poceo i nema sanse da se opozove ako UN glasa protiv i b) Rusija ce staviti veto na predlog ionako, ovo je klasican slucaj zakljucavanja stale kada je konj vec pobegao. Pored svega toga, to je rani simptom da Francuzi, takodje, postaju nezadovoljni polozajem. Oni bi mogli tiho da napuste SAD i Britaniju.

Javno mnenje u SAD izgleda da je cvrsto za rat, ali ovo nece potrajati. To prosto izrazava efekte masivne propagande. Ali ono ce brzo ispariti, kad vesti o americkim gubicima pocnu da stizu u svest masa. Cak je i pozicija vladajuce klase daleko od cvrste. Moguc je kolaps Senata, gde izolacionisticka struja nikada nije daleko od povrsine. Vec postoje podele u Kongresu. Za sada, pukotine su prikrivene. Ali to nece potrajati. Dalekovidiji i ambiciozniji clanovi Kongresa su se izjasnili protiv rata. Henri Kisindzer, u svojoj molbi Komitetu Oruzanih Snaga u Senatu je rekao da on nikada ne bi ulazio na Kosovo, ali kad bi ulazio, morao bi da istera stvar do kraja. Upozorio je da bi bilo "znacajnih gubitaka" u kopnenoj invaziji, ali da bi prava briga bili gubici izazvani u gerilskom ratu koji bi usledio.

Zapanjujuce je da komitet Senata treba da trazi savet od coveka koji je jedan od arhitekata vijetnamskog rata. Ali istorija je puna ovakvih ironija. Secanje na Vijetnam je oslabilo, ali ce se vratiti da ih progoni. Ako nisu mogli da okupiraju Irak, kako se moogu nadati da ce okupirati Jugoslaviju? Inteligentniji je senator Dzejms Inhof koji je jedan od najglasnijih protivnika rata. Njegovo protivljnje ne diktiraju pacifizam ili moralnost, vec proracunati licni interes. On upozorava na "dug, otegnut i krvav rat" i rekao je britanskom televizijskom novinaru: "mozda je u interesu vase zemlje, ali ne i u mom." Jasno je da senator Inhof ostavlja utiske za buducnost. Bice masivna reakcija protiv rata u Americi. Klinton dize svoju popularnost kao veliki ratni vodja. Ali ce zavrsiti kao najomrznutiji Predsednik u skorijoj americkoj istoriji. Cela situacija ce nositi revolucionarne implikacije za SAD--i Britaniju takodje.

Amerikanci bi voleli da njihovi evropski saveznici vode bitku. Ali, osim Toni Blera, ostali ne zude toliko da zrtvuju novac i ljude. Gundjanje u redovima ce rasti kako vreme ide i nema izgleda za brilijantnu pobedu. Neke seckije predlazu naoruzavanje OVK kao alternativu. Ali, to nije ozbiljna opcija. Naravno, nece nedostajati mladica i devojaka u izbeglickim kampovima u Albaniji i Makedoniji koji gore od zelje za osvetom i spremnih da se zrtvuju. Ali OVK, kao vojna sila, ne moze se uzimati za ozbiljno. Na pocetku je bila mala teroristicka grupa sa oskudnim vojnim znanjem. Na osnovu CIA izvestaja ima bliske veze sa dilerima droge. Stavise, jugoslovenska armija ju je razbila, protiv koje se pokazala beskorisnom. Ima podataka da Amerikanci treniraju OVK borce. Kako bilo, izvestaji ne spominju koje su cifre u pitanju, i to ce nesumnjivo biti malo da bi igralo ista vise od simbolicne i propagandne uloge.

I tako se opet nalazimo na pocetku. Kopnena invazija na Jugoslaviju ce pretstavljati strasno krvoprolice, u kome ce americke i britanske trupe podneti najvise gubitaka. Takav konflikt bi mogao da traje dugo vremena, i nema garancija da bi NATO pobedio. Kada se sve uzme u obzir, moguce je da ce Vasington potraziti nekakvu vrstu dogovora, verovatno uz usluge Moskve. Imperijalisti bi mogli da progutaju svoj ponos i prihvate kompromis. Pre svega, kako bilo, oni ce sravniti Jugoslviju sa zemljom, a onda od Rusa traziti nesto sta mogu da potpisu. Cak se mogu sloziti da daju nesto novca kako bi pomogli rekonstrukciju Kosova. Na kraju, bilo bi jeftinije nego rat, a i SAD kompanije bi dobile ugovore.

Sto se tice skakljivog pitanja mirovnih snaga, Milosevic bi ih bez sumnje prihvatio, pod zastavom UN, ne NATO-a, sa ruskim i ukrajinskim trupama, ali bez Amerikanaca, Britanaca ili Nemaca. Takav dogovor ne bi podrzali kosovski Albanci, koji bi se osecali prevareno. OVK bi pokusala da nastavi gerilski rat, u kom slucaju bi morali da budu razoruzani od strane svojih americkih prijatelja (jedan od razloga zasto Amerikanci paze da ih ne opreme previse dobro). Naravno, ovo bi bila pobeda Milosevica. Ali bi moglo da bude maskirano od strane diplomata kao perfektan kompromis i pobeda razuma. Da li ovo izgleda nemoguce? Ali cak i cudnije stvari su se dogadjale u istoriji rata i diplomatije. Na kraju, ne bi bio prvi put da zapad optuzi Milosevica kao ratnog kriminalca i onda pregovara sa njim.

Iako Amerika ne zeli kompromis, na kraju moze biti primorana ga da prihvati. Alternativa takvom resenju je rat, i rezultat takvog rata bi bio stetan sa mnogo aspekata. Pored cene u zivotima, javlja se i pitanje ekonomskih troskova. Cak i bombardovanje mostova na Dunavu ima ozbiljne posledice za podunavske zemlje koje na njega oslanjaju veliki deo svoje trgovine. U Zalivskom ratu, zapad je dobio novac nazad od bogatih arapskih rezima bogatih naftom. Ali, nece imati ko da plati racun za jugoslovensku avanturu. Opasnosti kopnenog rata na Kosovu su vec jasne najdalekovidijim stratezima Kapitala. Logisiticki problemi cak i sakupljanja znacajno velike sile su neizmerni, kao sto smo videli.

To nije vrlo atratktivan scenario. Kad jednom pocnu da razmisljaju o njemu, mogli bi da se predomisle. Ali za sada nisu ni o cemu mislili. Od pocetka su pravili jednu gresku za drugom. Za sada, Milosevic je napravio bolje kalkulacije nego Klinton i Bler. Ali, pre ili kasnije, realnost ce poceti da se pomalja cak i u najplitkoumnijim glavama. Trocki je jednom primetio: "Kad sve drugo propadne, covek mora da pocne da misli!" Klinton se uvek oklizne kad se suoci sa ozbiljnim izazovom. Verovatnoca brojnih americkih gubitaka mu moze pruziti pauzu za razmisljanje u pet do dvanaest. Naravno, svaki dogovor bi bio na racun kosovskih Albanaca. Nikada se NATO ili SAD nisu obavezali da ce traziti nezavisnost za Kosovo, zbog toga sto se tome protive koliko i Beograd. Nezavisno Kosovo bi se neizbezno pripojilo Albaniji, ozivljujuci bauka Velike Albanije, koji bi destabilizovao Makedoniju i izazvao balkanski rat.

Zakljucak je neizbezan. Kosovski Albanci ce morati da budu zrtvovani. Oni su, u svakom slucaju,oduvek bili potrosna roba sa stanovista imperijalizma. Milosevic bi mogao da ponudi autonomiju kakvu su imali pre 1989. Njegovi javni sastanci sa umerenim liderom kosovskih Albanaca Rugovom pokazuju da bi ovo bilo moguce. Jugoslovenska armija na Kosovu bi mogla da se vrati u kasarne, a izbeglicama bi bilo dozvoljeno da se vrate--mada, cemu, to je drugo pitanje. Posto su im kuce spaljene, sela porusena, fabrike unistene, ne bi imali ni domove ni poslove da im se vrate. Niti bi se osecali sigurno dok je Milosevic na vlasti. Stoga bi smo bili suoceni sa sansom da NATO trupe teraju izbeglice da se vrate protiv svoje volje. Na kraju, niko drugi ih ne zeli. Britanija je sacici dala godisnje vize. Kada su iskorisceni u propagandne svrhe, mogu se vratiti nazad, i biti bezbedno zaboravljene. Kada je senator Inhof upitan sta ce biti s njima, odgovorio je lakonski: "ne znam." Na nama ostaje da dodamo nedostajuci deo recenice, koji stvarno predstavlja stav Vasingtona: "i bas me briga."

Marksizam i reformizam

Rat je veliki test svih politickih tendencija. Pozicija koju su zauzeli reformisti desnog krila nije iznenadjenje. Sreder, zospen, i nadasve Bler, su postali najeuforicniji navijaci SAD imperijalizma i NATO-a. Ali, to je njihova uloga u zivotu. Tendencija desnog reformizma je samo ozraz pritisaka velikog biznisa u redovima radnickog pokreta. Rat je samo nastavak politike drugim sredstvima. Kod kuce, vodje radnickog pokreta izrazavaju interese banaka i velikih monopola. U inostranstvu zastupaju interese imperijalizma, posebno SAD imperijalizma. Stavise, teze da budu mnogo usluzniji u izvrsavanju diktata krupnog biznisa i imperijalizma nego obicni bruzoaski politicari. Britanski Konzervativci gundjaju o beskorisnosti bombardovanja, dok se Bler toliko zaneo u svojoj krvozednoj retorici da je dosao u sukob, ne samo sa hladnijim glavama u Vasingtonu, vec sa britanskim sefom osoblja koji omalovazava instrukcije Cercila nasih dana.

Nova sorta desnih parvenusa kao sto je Bler je jos gora od starih radnickih lidera. Sve su sanse da bi Kalagan ili Vilson pokusali da tiho obuzdaju Klintona, da ga upozore na posledice rata koji se vodi. Ali Bler je pohlepan za aplauzima reakcionara i zudi da pokaze svoje zasluge kao lojalnog sluge Amerike i neustrasivog predstavnika imperijalizma. Kao kod kuce, neustrasiv je kada napada samohrane majke i invalide, dok se klanja i sakuplja mrve Londona, na svetskoj pozornici se sepuri, bije u grudi i nagovara predsednika SAD da se cvrsto suprotstavi maloj balkanskoj zemlji, dok SAD senatori na njega gledaju sa veselom nevericom.

Uprkos svim Blerovim blefovima i hvalisanjima, britanski stvarni doprinos ratu je patetican, kao sto odgovara stvarnom polozaju Britanije u svetu. Od oko 1.000 aviona ukljucenih u kosovski konflikt, oko 800 je americkih. Sacica britanskih aviona ukljucena u bombardovanje je igrala beznacajnu ulogu. Od mnogih misija se odustalo jer je oblacnost ometala vidljivost--pre je to jos jedan komentar o zastarelosti britanske opreme nego o vremenu. Cak je prijavljeno da krstareca raketa ispaljena sa podmornice Splendid nije uspela da izadje. Britanski nosac aviona Invincible je naoruzan helikopterima za borbu protiv brodova i stoga beskoristan u sadasnjem ratu. Cak i toliko hvaljenji britanski Harrier avioni su pogresne vrste, dizajnirani za superiornost u vazduhu, a ne za vazduh-zemlja misije. Isto se odnosi i na kopnene trupe. Cak i posle pojacanja, bice samo oko 8.000 britanskih trupa u Makedoniji, "isuvise malo da bi imali vise nego simbolicnu ulogu u ratu protiv jugoslovenske armije" , kao sto je The Economist ispravno primetio. Nije ni cudo sto je Toni Blerovo uporno zahtevanje za borbu do kraja naislo na mlaku reakciju u Vasingtonu!

U Britaniji je, trenutno, opsta konfuzija. Opoziciju ratu je slaba i uglavnom je zbrkanog i pacifistickog karaktera. Tribune grupa ocekivano leve orijentacije je za rat. Majkl Fut ga naziva najpravednijim ratom u istoriji. Ken Livingston zahteva kopnene trupe. Tzv. levicari i bivsi pacifisti su najgori ratni huskaci. Cak i levicarska Campaign Group je podeljena 50:50 oko rata. Zahvaljujuci ovome, Toni Ben je jasno istupio protiv rata, ali na pacifistickoj bazi, zagovarajuci ucesce (ne)Ujedinjenih Nacija. Toni Ben je najhrabriji i najiskreniji u Radnickoj levici u Britaniji. Ali pozivi na tzv. internacionalno pravo i UN ne mogu resiti nista, i samo sluze da zbune. Isti zbunjeni pacifizam se vidi i u drugim zemljama takodje.

U Italiji, gde vlada na celu sa PDS potpuno podrzava bombardovanje, zajedno sa najvecim delom Evropske socijal demokratije, rukovodstvo Rifondazione Comunista (PRC) osudjuje bombardovanje. Oni tacno kazu da: "Rat protiv Jugoslavije nece biti rat za zastitu izbeglica i legitimne aspiracije ka autonomiji i demokratiji naroda Kosova. To ce biti rat za NATO, da potvrdi hegemoniju SAD nad Evropom i da zameni internacionalno pravo pravom dzungle koje sprovodi novi svetski policajac. "Civilizovani zapad se jos jednom okrece varvarizmu rata posto je doprineo dezintegraciji Jugoslavije, podrzavao nacionaliste svih boja, koji su u ime etnicke cistote, podigli nove i neprirodne granice u srcu Evrope."

Za sada je dobro. Ali, sta je alternativa? PRC se obraca "demokatskim snagama", pacifistickim pokretima i sindikatima. Kako bilo, nisu pojasnili koje su to demokratske snage. Sve partije u vladi podrzavaju NATO bombardovanje--ali to su one iste partije koje je PRC podrzavao u vladi pre samo nekoliko meseci. Rukovodstvo PRC poziva ove snage da podrze clan 11 italijanskog Ustava koji kaze da se "Italija odrice rata kao instrumenta u razresavanju medjunarodnih sporova". Oni traze od vlade da zabrani upotrebu SAD i NATO baza za agresiju protiv Jugoslavije i da se distanciraju od rata. Traze od Saveta Bezbednosti da da se ukljuci i posalje Kofi Anana u Beograd. Umesto NATO trupa, traze snage OEBS da se posalju. Takodje traze od Evropske Unije da odrzi konferenciju o Balkanu sa ciljem integracije regiona u "zajednicku, multietnicku u demokratsku Evropu." Ne spominju socijalizam.

Jedini nacin na koji bi Balkan mogao da bude ukljucen u kapitalisticku Evropu je da ove zemlje zavrse proces kapitalistickih kontra-revolucija sa potpunom privatizacijom i totalnim potcinjavanjem diktatu zapadnog kapitalizma. To su razlozi iza pozicije Albanije. Sto se tice Ujedinjenih Nacija i OEBS-a, oni su samo organizacije razlicitih kapitalistickih zemalja koje ne mogu igrati nikakvu progresivnu ulogu.

Pozivanjena medjunarodno pravo i UN predstavljaju najgoru vrstu utopizma. Solon Veliki, autor atinskog Ustava, je davno rekao: "Pravo je kao paukova mreza: mali su uhvaceni a veliki je pocepaju." Sva prica o medjunarodnom pravu, miru, moralnosti i sl. postaje pepeo onoga trenutka kada se vitalni interesi velikih imperijalistickih sila nadju u igri. Svi ozbiljni problemi se resavaju silom, a krajnji izraz sile u medjunarodnoj politici je rat. Neko se mozda nece sloziti sa ovom cinjenicom, ali to je ne cini manje cinjenicom. Negirati cinjenice znaci obmanjivati ljude.

Gde su ugrozeni vitalni interesi imperijalizma, tzv. medjunarodno pravo je besmisleno. Cinjenica da je Jugoslavija daleko od Severnog Atlantika, da Jugoslavija nije ugrozila bezbednost ili teritorijalni integritet bilo koje NATO drzave, i da do danas, NATO nije objavio rat Jugoslaviji--to su samo nebitni detalji za Vasington i London. Svakoga dana se izmislja neki novi izgovor, stvara se novi pretekst da se opravda jednostrani pokolj onoga sto bi trebalo da bude suverena zemlja. Bespomocni Kofi Anan izgleda nemocno. Uprkos svim suznim molbama pacifista srednje klase i levih reformista, smesno i pogresno imenovane Ujedinjene Nacije su nemocne da rese bilo koji problem gde su ukljuceni vitalni interesi velikih sila. Ujedinjene nacije se zasluzeno tretiraju sa prezirom od strane SAD i njihovih partnera u zlocinu, koje su ih otkacile kao sto bi covek oterao iritirajuceg komarca.

U Nemackoj je bombardovanje Jugoslavije izazvalo talas nezadovoljstva medju redovima SPD i Zelenih. Ironicno je da po prvi put kada nemacke trupe ucestvuju u vojnoj akciji od kraja Drugog svetskog rata, da je nemacki ministar spoljnih poslova clan stranke Zelenih. Pobesneli aktivisti su okupirali sediste stranke Zelenih. Unutar SPD-a, odluka je izazvala sok i sveopste protivljenje, ne samo u redovima vec i od nekih lokalnih i regionalnih vodja. Neki kazu da su razlozi za ostavku vodje SPD-a Oskara Lafontena iz nemacke vlade ranije ove godine zbog njegovog protivljenja bombardovanju. Mocni radnicki sindikat metalaca IG-Metall je trazio kraj bombardovanja (iako je njihova alternativa UN intervencija).

Socijalisticka politika--jedina alternativa

Nema resenja za balkanski problem na kapitalistickoj bazi. Oni koji pokusavaju da nadju takvo resenje, oni koji napustaju klasno stanoviste u kontekstu navodne odbrane prava kosovskih Alabanaca na samoopredeljenje, neizbezno padaju na pozicije reakcije. OVK se potpuno oslanja na SAD imperijalizam. U praksi, postala je instrument SAD imperijalizma na Balkanu. Stoga, konkretno, zahtev za samoopredeljenje Kosova u datom kontekstu oznacava--i moze samo oznacavati--uspostavljanje SAD protektorata na delu koji je pripadao teritoriji Jugoslavije. Da li ovo ima bilo kakav progresivni sadrzaj? Da li je u ikakvom odnosu sa istinskim samoopredeljenjem? Nije. Da li ga mogu podrzavati socijalisti? Ne.

Neki tzv. marksisti su branili bombardovanje Jugoslavije sa pozicija samoopredeljenja kosovskih Albanaca. Imamo pojavu nekih sekti koje vicu "naoruzajte OVK" demonstrirajuci sa Albancima i noseci NATO zastave. Drugi koji se takodje nazivaju marksistima traze, ne nezavisno Kosovo, vec socijalisticko nezavisno Kosovo. Ovo je stvarno zabavno. U datim okolnostima, nezavisno Kosovo ce biti stvoreno americkim bajonteima, kao americki imperijalisticki protektorat. (Kosovski Albanci sami ovo vrlo dobro razumeju, zbog cega demonstriraju sa NATO zastavama, i zahtevaju NATO bombe i invaziju na Jugoslaviju). Ali, kazu ovi mudrijasi, ovo mora imati socijalisticki karakter! Takva ideja bi NATO stratege zasmejala do suza, kad bi se samo potrudili da procitaju takve stvari, u sta cisto sumnjamo. Ponavljamo. Napustanjem klasnog stanovista, bez obzira kako se manevrisalo, zavrsava se u kampu reakcije.

U svakom slucaju, jasno je da ce kosovski Albanci biti izadati od strane Vsingtona u trenutku kada shvate da je cena uspostavljanja protektorata daleko veca nego sto su pretpostavljali. Kosovski Albanci, posto su cinicno upotrebljeni od strane imperijalista za svoje ciljeve, bice odbaceni na stranu kao prljavi dronjak onoga trenutka kada vise ne budu korisni. Jedini slogan koji moze izaci u susret ne samo kosovskim Albancima vec svim narodima Balkana je slogan Socijalisticke Federacije Balkana. Samo zbacivanjem reakcionarnih sovinistickih klika koje su uvukle region u rat i bedu mogu biti uspostavljeni uslovi za formiranje demokratskog socijalistickog rezima koji bi sam mogao garantovati prava svim ljudima, ukljucujuci i pravo na samoopredeljnje.

Tokom istorije, pravo na samoopredeljnje je bilo korisceno, ne samo od strane revolucionara vec i od reakcionara i imperijalista kako bi se opravdalo razbijanje drzava i da se prikriju njihove agresivne namere. Neophodno je razdvojiti u svakoj datoj situaciji sta je progresivno a sta reakcionarno. U datoj situaciji, konkretno posmatrano, zahtev za tzv. samoopredeljnjem kosovskih Albanaca je ispunjen reakcionarnim sadrzajem. Prevideti ovu elementarnu cinjenicu znaci pasti na reakcionarnu poziciju i delovati, u praksi, kao navijac SAD imperijalizma.

Neophodno je reci istinu, ne zavaravati ljude "mudrim" sloganima koji bi trebalo da obezbede "prakticna resenja" , ali koja vode u propast. Mi smo za najsiru autonomiju kosovskih Albanaca unutar Jugoslavije. Trenutno je to najvise sto mogu postici. Jedino revolucija moze stvoriti neophodne uslove za stvarnu socijalnu i nacionalnu emancipaciju kosovskih Albanaca i svih drugih balkanskih naroda. Ovaj slogan dobija odjek, cak i sad.

Socijalisti, komunisti i sindikalisti svih zemalja moraju se suprotstaviti varvarskom bombardovanju Jugoslavije. Ali to ni u kom slucaju ne pretpostavlja podrsku monstruoznom rezimu Slobodana Milosevica, ili reakcionarnoj politici srpskog sovinizma. Mi ne zaboravljamo da je ukidanje autonomije Kosova pre deset godina pocelo proces koji je vodio raspadu Jugoslavije. Nasuprot tome, Tito je uvek pokusavao da spreci dominaciju bilo koje republike u Jugoslaviji. Velikosrpski sovinizam je igrao najmonstruozniju ulogu tokom poslednjih deset godina. Protiv njega se moramo boriti svim raspolozivim sredstvima. Nije monarhisticka zastava srpske reakcije, vec crvena zastava proleterskog internacionalizma nas slogan--jedini slogan koji moze ujediniti sve potlacene ljude Balkana! Pokusaju srpskih sovinista da kidnapuju anti-ratni pokret cesto nailaze na odbojnost. U Austriji cetnici su iskljuceni iz organizacije anti-ratnih demonstracija. U Londonu se dogodilo nesto slicno, kada su srpski sovinisti podigli barjak sa monarhisitckim zastavama, zamoljeni su da odu. Demonstratori nisu vikali "Srbija" vec "Jugoslavija!" Instinktivno, anti-ratni demonstratori su znali da razlikuju reakcionarnu i progresivnu poziciju u brobri protiv rata.

Ne. Mi ne mozemo preuzeti odgovornost za Milosevica i njegov rezim. U Spaniji Ujedinjena levica se suprotstavlja NATO intervenciji u Jugoslaviji, sto je pozitivno, ali nazalost, zajedno sa drugima koji se suprotstavljaju NATO akcijama, Ujedinjena levica trazi "UN resenje." Da stvari budu gore, njen lider Julio Anguita opisuje Milosevica kao "levicara". Ovo je u potpunosti pogresno. Zajedno sa svim drugim bivsim staljinistima u Rusiji i istocnoj Evropi, Milosevic zastupa kapitalizam i "ekonomiju slobodnog trzista" kod kuce i sovinisticku politiku napolju. Pre rata, pokrenuo je program privatizacije--ukljucujuci rasprodaju drzave televizije, cementara i hemijskih fabrika, kao i secerana. Njegovi korisnici su bili stranci i clanovi vladajuce klike, posebno MilosevicevA familija i prijatelji. Njegova cerka je posedovala sada unistenu Kosava radio i televizijski studio. Dragan Tomic, predsednik parlamenta, je direktor Jugopetrola (takodje unistenog) itd. Trgovinske sankcije su dovele do sveopste kriminalizacije privrede, koja je takodje koristila ovom krugu.

Dok se vladajuca klika bogatila, radnicka klasa je osiromasila. Kao i u drugim istocno-evropskim zemljama, kretanja ka kapitalizmu se odlikuju ostrim padom u proizvodnji i opadajucim zivotnim standardom. Od jedne od najprospertitenijih zemalja Balkana, Jugoslavija je svedena na jednu od najsiromasnijih. Ekonomski autput Srbije je sada polovina onoga iz 1990. Prosecna mesecna plata je pala sa oko £400 u 1979 na £250 u 1987, i na samo £70 prosle godine--pre bombardovanja. Iako je ratna ekonomija delimicno prikrila situaciju (merama centralizacije i planiranja, kao sto je zamrzavanje cena i ogranicavanje benzina), ekonomija je u vrlo jadnom stanju. Nezaposlenost je zvanicno 25%, ali ce strmo rasti kao rezultat NATO-ovog sistematskog i kriminalnog bombardovanja ekonomskih i civilnih meta i infrastrukture. Mi cemo nastaviti da se ovom varvarstvu suprotstavljamo svom snagom, ali cemo se suprotstavljati klasnom politikom, politikom socijalistickog internacionalizma, i nikako drugacije!

Vec smo dobili pisma od jugoslovenskih komunista, koji izrazavaju zahvalnost i solidarnost sa nasim idejama. Ovo je vrlo vazno. Ova pisma nam govore da su komunisti Jugoslavije protiv Milosevica, ali da je, naravno, pokret pravog komunizma unazadjen kriminalnim ratom NATO-a protiv jugoslovenskog naroda. Srpska radnicka klasa je trenutno dezorjentisana ratom. Internacionalisticki elementi ce biti u manjini. Ali, to ce se promeniti. Suprotstavljanje radnicke klase Milosevicu je samo privremeno uguseno zbog rata, ali ce kasnije biti masivna reakcija protiv rezima koji je kombinovao pro-kapitalisticku politiku privatizacije i bogacenja elite sa sovinistickim pozicijama uvlaceci srpski narod u krvavu mocvaru. Mase ce razumeti da je politika koji je sprovodio Milosevic vodila iz jedne katastrofe u drugu. Posle rata, rasce shvatanje da ovaj put vodi u nove katastrofe. Ideja socijalisticke federacije ce biti mnogo spremnije prihvacena jer, i pored svih svojih mana, stara Jugoslavija je bila mnogo bolja nego sadasnja nocna mora. Prva potreba je stvarna socijalisticka politika i radikalni raskid sa kapitalizmom, privatizacijom i tzv. slobodnim trzistem koje donosi bedu masama i bogacenje nekolicine.

Mi se ponosimo stavom koji smo zauzeli o balkanskom problemu pre sedam godina. Ni jedna druga tendencija ne prilazi ratu sa klasne tacke gledista. Samo je marksisticka tendencija drzala cvrstu klasnu poziciju o Balkanu od pocetka. Pre sedam godina smo objasnili ceo proces i predvideli ishod. Cvrsto smo stali u odbranu konzistentne internacionalisticke linije, kada su svi drugi pravci kapitulirali pred nacionalizmom na jedan ili drugi nacin. U ratu, ta tendencija koja ima ciste ideje i spremna je da se bori protiv matice ima velike sanse. Mi smo jedina tendencija sa ispravnom teorijom, taktikom i orijentacijom.

Cak i u ovoj fazi, javljaju se poceci protivljenja radnicke klase ratu u mnogim zemljama. Vec smo spomenuli protivljenje IG-Metall-a u Nemackoj. Ovo nije izolovan primer. U Italiji, iako nacionalno vodjstvo sindikata ne organizuje ozbiljno suprotstavljanje, pritisak raste iz naprednijeg sloja upravnika prodavnica koji zahtevaju od sindikata da organizuju generalni strajk protiv rata. Stoga, grupa od 500 italijanskih poslovodja je nedavno odrzala konferenciju kako bi raspravljala o kampanji generalnog strajka. Neki radnici su vec stupili u akciju, npr. kao sto je cetvorocasovni generalni strajk i demonstracije 5.000 radnika u Masi u Tuskaniji. Najznacajnija od svih je odluka grckih zeleznicara da u slucaju upotrebe kopnenih trupa organizuju generalni strajk kako bi sprecili kretanje trupa i sirovina.

Moramo udvostruciti napore u suprotstavljanju ratu i podrzati svaki anti-ratni pokret, posebno radnickih organizacija. Ali nadasve, moramo strpljivo objasnjavati klasna pitanja, obrazovati proletersku avangardu, ne u nacionalistickom, reformisitckom ili pacifistickom duhu, vec u duhu internacionalizma i beskompromisne klasne borbe, i tako je pripremiti za odlucujuce bitke koje predstoje. Trenutni konflikt predstavlja fundamentalnu prelomnu tacku svuda. U novoj situaciji publika za ideje marksizma i internacionalizma ce naglo rasti.